Слободан Шкеровић

Егзистенција и уметност Марине Абрамовић

„…биће то уметност која узнемирује и поставља питања.“
М. А.

Тело и дубље у насиље

У есеју „Наго тело као савремени масмедијум“ Љубиша Јоцић [1] је медитирао о знаку, о силогизму, о томе како слика усана на које се наноси руж делује јер се налази на трагу потребе да се субјект идентификује с основном потребом – да се буде потребан – себи или другоме. Даље се објашњава веза између манипулације, односно манипулаторâ – показује се да је манипулатор (онај који рекламира производ) такође изманипулисан – јер потрошач манипулише њиме тако што овај мора да му угађа. Значи, када је у питању рекламирање, манипулација је обострана, односно, сама манипулација је оно што се пре свега троши, а конкретан производ, у овом случају руж, може бити и нешто друго. Интересантно је да, када је посреди конкретан производ, он уопште не мора да се троши, важно је само да се он поседује. Поседовање јесте потрошња, или још боље – трошење.

Читав овај процес манипулације је кодиран – кôд у овом случају јесте комуникација. Код је знак препознавања, идентитета – потрошач препознаје себе у производу, зато му је производ потребан, он тежи да га присвоји, како би имао (потрошио) себе. Рекламни кôд инсистира на томе да је субјект раскомадан, слично Озирису из староегипатског мита разасут је свуда около, и потреба је да се ти делови поново сакупе у једну целину – у личност која троши саму себе. У овоме је суштина потрошачке цивилизације, она функционише као перпетуум мобиле, као самоиндуктивна манипулација.

Али, хтео бих да се мало више позабавим тим основним потребама и начину на који се оне уклапају у силогизме, односно психо-аутомате који реагују на одређене генеричке протоколе. Дакле, који су то механизми који покрећу једног савременог потрошача, односно који га истовремено и чине, пошто је перпетуум мобиле стално у покрету, уроборос стално прождире себе.

Није довољно рећи да се ради, рецимо, о природној нужди да се буде потребан, то превише мирише на таутологију. И дете има потребу да се држи за мајку, да не буде само, читав људски систем трпи од те потребе и уколико потреба није задовољена, систем се распада, иако за то можда, објективно гледано, и нема неког нарочитог разлога. Зашто би се неко осећао напуштеним, занемареним, отуђеним, само зато што не поседује неку конкретну ствар или особу, на пример – руж или мајку?

Сам потрошачки механизам није тешко уочити и описати. Он је врло очигледан, начин деловања на потрошача разлаже се на више лако уочљивих, паралелних компоненти. Апелује се не само на голу потребу за одређеним производом, већ и на чулност потрошача, и сâмо паковање привлачи, означавају се статус, (алтернативно) старосно доба, различите чулне или психолошке асоцијације – све су то подсистеми људског бића који захтевају стални уплив енергије како би могли да функционишу. Субјект се стално реанимира.

Идеја перпетуум мобиле изгледа као да је скоро реализована, али само зато што се није пошло корак даље, ка самој егзистенцији људског бића, која је заправо једини извор енергије из кога се ова машинерија напаја. Она потреба да се има себе може се психолошки објаснити, односно пре ће бити да се може описати, али психологија може да послужи и за дубљу анализу. Ако неко долази до себе тако што поседује одређене предмете или статус, очигледно је да се ту ради о самообмањивању – такав субјект који се састоји од делова не може заиста бити субјект, већ само агрегат – оно што се обично назива его. У психологији се уочава и ид као саставни и мотивациони (пошто му је истовремено и супротстављен) део ега, а управо из разумевања овог механизма постаје јасно да се читав субјект пројектује у представу, која заузима место субјекта. Ид, дакле, заузима место субјекта као активни принцип који пројектује самог себе у агрегат и тежи да се репродукује уз стално нарастање запремине – отуда та незајажљивост, та неутољива потреба. Збир оваквих механизама у доброј мери сачињава и пројектује „субјект“ савременог потрошачког друштва.

Но право питање до којег долази аналитичко мишљење јесте откуд је та самообмана заузела место субјекта? Лак одговор био би да је то последица васпитања, тренинга, повратне спреге на нивоу друштва, али ту се опет заглављујемо у перпетуум мобиле. Покушаћемо зато да дамо тежи одговор, и то пре свега на терену филозофије, пошто из егзистенцијалног искуства произлази да је узрок обмане афекција, дакле незнање – а афекције се најчешће јављају као емоције, односно осећања. Можда је потреба да се буде потребан просто израз једне слабости, једне психолошке химере?

Уметност тела

Поново се враћам Љубиши Јоцићу који елаборира о сигналистичкој уметности тела.[2] Он каже: „Сами сигналисти, узимајући своје тело за своја истраживања, руководили су се искључиво истинским духом истраживања. То испитивање [...] дошло је [...] као отпор извесним савременим појавама истовремено када је било и тражење новог језика. Реч је о насиљу, о стављању туђег тела у процеп болесног садистичког истраживања, у процеп насиља над немоћним и онима који су се могли учинити немоћним, свакако, опет преко силе.

Насиље треба схватити у најширем облику, од урбаног становања по бетонским преградама, до исхране тих становника храном затрованом хемикалијама.“

Да човек врши насиље сам над собом није никаква новост, свако је свестан те чињенице макар у најмањој мери, макар у симболу. Марина Абрамовић је извршила такво насиље, веома ефектно користећи компресор који је кроз цев издувавао ваздух орканском снагом на њено тело, али и експеримент у коме је своје тело, уз репертоар справа за мучење, ставила на располагање публици. Иако се њен перформанс пре свега схвата као уметнички чин, мислим да је овде у питању и егзистенцијалистички чин, истовремено експерименталан и аутентичан. Стављање на располагање публици јесте изазивање и аутентичне али исто тако и посредне комуникације – онакве какву људско друштво једино и познаје, растворености у медију (средству), што је заправо негација комуникације (учествовања), па самим тим и личности – манипулација јесте насиље. Овде је уметница изложила себе потенцијалном дејству психо-механизама који покрећу неке индивидуе, а ти механизми, пре свега, подразумевају баш манипулацију.

Шта се конкретно догодило на њеном перформансу биће укратко описано касније. Међутим, најважније што се догодило јесте да је Марина Абрамовић доводећи себе у пасивни положај, довела и друге до оне тачке на којој је неопходно да се јасно и гласно изјасне – умеју ли они да комуницирају или не. У друштву овакав изазов не постоји, то јест, друштво инсистира само на посредној комуникацији, и ако се у друштву јави делатност која инсистира на личној, непосредној комуникацији, онда је то само уметнички чин, уметност – управо овај конкретан случај означавања личности на начин нагог тела – симбола бескрајне рањивости и недостатка у уметнице управо оног чиниоца, за којим у овом огледу трагамо, а испоставиће се – осећања самосажаљења. Овакав став уметнице, као слободне од инхибиција, слободне уопште, друштво нужно схвата као провокацију.

То да је тело рањиво произлази само из ситуације у којој етос не управља људским деловањем. А у такво стање доспева свака индивидуа и таква ситуација важи, дакле, за сваку особу. Питање етике не решава се на друштвеном нивоу, већ на личном. Довољно је да само један човек у публици не поседује етос па да се догоди насиље. Марина Абрамовић не каже узалуд: „Уметност без етике је козметика“. Да је њена уметност козметика, не би ни било провокације, нико се не би осетио угроженим.

Осећање самосажаљења најчешће се изражава (прикрива) као неко друго осећање, рецимо као осећање угрожености. Узрок овоме осећању може бити и сама помисао на неки недостатак, и управо је то карактеристично за ид, њему увек нешто недостаје. Ид није у вези с умом, ид ништа не разуме, ид ништа не зна. Ид једино сагледава узрочно-последични низ и себе у њему, његова делатност је строго условљена – ид је управо антоним за слободу, за неусловљеност. Пошто себе поставља у контекст од кога потпуно зависи, ид се нужно самосажаљева. То је и дефиниција овог осећања: беспомоћност – отуда та глад за моћи, воља за моћ. Не воља за слободу, већ воља за лаж.

Воља за моћ пројектује се као извесност у којој је свако дејство силе постављено у један центар моћи, и то у времену и простору (не у личности) – а колико је то немогуће остварити нема потребе да се доказује, па ипак чини се као да је читав свет згрчен у напору да баш то немогуће и оствари. И она прича о уснама и ружу само говори о обећању моћи – жена која лепо изгледа оствариће утицај које гарантује контролу окружења. Све се своди на то доминантно осећање самосажаљења које путем трансфигурације, слично стоглавој хидри, гони ка немогућем подвигу – да се унутрашња, лична слабост замени за конкретну моћ према другоме. Да се будућност учини извесном, заправо да се укине. Да се оствари једно сада у коме је све под контролом, лишено воље да буде креативно.

Оно што Марини Абрамовић полази за руком, јесте управо живи доказ да се истинска моћ догађа мимо тог осећања – јер њено стављање на располагање ономе што је изван ње потире осећање самосажаљења, и то делатно, не само у идеји. Без обзира на то хоће ли она трпети или не, њен став је такав, она се суочава подједнако и са трпњом и са индиференцијом, њој није потребно да је некоме потребна. Она има све, своју слободу и моћ неопходну да се та слобода оствари. Она чак није ни то тело, и тело је, као збир или агрегат чулности, лишено ида, деактивирано, нема оног повратног дејства телесних потреба ка личности.

Како се може уз помоћ психологије доћи до овакве ситуације, где је психа потпуно умирена, баш као и тело? Психологија претпоставља и признаје постојање метафизичког – то је оно несвесно у психологији, и том несвесном, такође, припада субјект. Заправо психологија нужно долази до овог необичног дуалитета, она препознаје два субјекта, два делатна принципа. Један је чулни, освешћен као такав, материјализован као извор потреба, као покретач-демијург у свету размене материје, па и оне психолошке материје, а други је оно несвесно, препознатљиво искључиво као делатно, и пошто није приступачно чулима и разуму, такође и као стваралачко.

Стваралачки принцип у психологији се не разликује од стваралачког принципа у религији или филозофији. И мада је психологија у огромној мери злоупотребљавана, она ипак чува ту способност да прихвата метафизичко као чињеницу.

У уметности перформанса често се удара управо на ову тачку из које произлази дуалитет људског бића, бића које је истовремено део појавног света али и укорењено у несхватљивој сили која га твори. У перформансима Марине Абрамовић недостаје онај чести, спекулативни моменат, а управо тај моменат доводи у сумњу и сам уметнички чин, пошто га тек тражи, а још чешће и не налази. Марина Абрамовић већ у саму најаву перформанса улази с позиције овог метафизичког субјекта који у себи подразумева знање, по чему се суштински и разликује од ида, утонулог у афекцију. Њено укорачивање у перформанс није засновано на спекулацији, на прорачуну – сваки исход њеног експеримента је већ садржан у њеном ставу, она не би постала жртва чак и када би је неки острашћени учесник експеримента из публике убио.

Овде наглашавам реч учесник, јер је, заправо, свако спољашње учешће у перформансу Марине Абрамовић искључено већ њеном аутентичном неусловљеношћу. Посредна интеракција с публиком није њен перформанс, то може важити само за оне индивидуе које се укључују у њега као у сопствену пројекцију, у којој је и уметница само део те пројекције. Марина Абрамовић не пројектује – а то је управо карактеристика личности која је и разликује од ида. Она нема либидо, острашћеност. Њена је страст једино слобода.

Сам перформанс јесте експеримент утолико што се реакција публике не може предвидети, публика, као метафора друштва, је та којој се отвара једна, можда до тада, неосвешћена могућност – да покаже или не покаже да поседује искуство личности. А сама уметница изазива ту ситуацију управо показивањем своје личности. И тој личности није потребна извесност.

Однос личности и осећања самосажаљења

Необично је расправљати о односу личности и осећања самосажаљења, пошто такав однос по дефиницији не може да постоји. Али чинимо уступак језику како бисмо показали како сам језик нема у себи превазиђен дуалитет. Језик не би ни постојао да нема дуалитета, језик је игра-скривалица у којој се тражи оно што је или већ пронађено, или се просто верује да нема ничега што се може сакрити – оку или разуму.

Опасно је поверовати да је личност, као активни принцип, творац језика, језик је само одраз разноврсности чулног света, он је само организам, уређени скуп координата који постоји на начин трептања. Личност има у себи превладану сваку чулност, свако мноштво, сваки уређени скуп. Али управо због тога једино личност може и да сагледа ту област бивања у телу, јер сваки други субјект се мора схватити као растворен, зароњен у ту област, неспособан да сагледа целину.

Поставља се питање у вези с већ поменутим субјектом који се самосажаљева, може ли такав субјект да разреши своју амбивалентну суштину – наиме он тежи да испуни себе, при томе заправо покушава да конзумира читав свет, да га преведе у себе, а истовремено тежи да не схвати суштину, чиме би логично и остварио своје настојање. Дакле, да ли је овде у питању субјект који сам себе обмањује, и ако је тако, због чега се то дешава?

Можда ће нам Марина Абрамовић помоћи да дођемо до одговора.

Чини ми се занимљивим да овде уметнем и једну тезу, која тврди да не само да се привлаче супротности, него и квалитет привлачи квалитет. Овај први поларитет може се схватити и као физички, биолошки, психолошки. Али како схватити овај други – како оно што је исто привлачи само себе, и до које мере – је ли то привлачење безмерно, је ли та сила безмерна? Марина управо то и ради у свом перформансу, њено наго тело можда и привлачи некога мушкарца, случајног посматрача, али сила која се испољава као њена личност много јаче привлачи исту такву личност, која се од ње разликује само привидно, по имагинарним просторно-временским, историјским или статистичким координатама. Зар се у овом случају не успоставља непосредна веза која управо својом непосредношћу укида потребу, тежњу ка нечем изван, пошто је то нешто већ досегнуто. И то нешто заиста не припада координатном систему. Искуство моје и твоје личности је исто, разлике између личности нема. Марина то савршено добро зна.

Сила гравитације је патња која настаје одвајањем од суштине – али шта се одваја? Одваја ли се Марина од своје суштине када јој посматрач – учесник перформанса жилетом нанесе повреду на врату? Или је управо тај насилник отпадник? Какви су његови разлози, оправдање за тај чин? Други су јој секли одећу, гађали је трњем, а један посматрач је ставио метак у пиштољ-експонат и покушао да је натера да изврши самоубиство[3]

У интервјуу датом Оку,[4] Марина Абрамовић каже: „Овдје је укључена идеја о искуству перформанса, када публика мора ићи на то да саму себе мијења, да се не налази у стању потчињености пред умјетничким дјелом као у структури перформанса до сада. Зато се и служим материјалима као што су кобалт или кварц, који кондензирају енергију. Ја их зовем објектима пријеноса јер вјерујем да је умјетност нашег стољећа нематеријална. Није потребно да постоји објект као препрека између публике и умјетника.“ Овде је реч о перформансу у Центру Жорж Помпиду у Паризу, и ту је уметница између себе и публике поставила објекте „пријеноса“, за разлику од оних из већ описаног перформанса, где су објекти били справе за мучење. Могуће је да су ови објекти пријеноса већа препрека него жилети или клешта, јер, кондензована енергија – шта је то? Како ће публика изаћи на крај с тим?

У интервјуу датом Политици,[5] Марина Абрамовић изјављује: „Стварамо превише, а све мање је новог. Само уметници који могу да промене свет или да утичу да се промени бар начин мишљења, они ће остати. ... Моја визија уметности 21. века је да ће уметник бити без икаквог објекта, само директна трансмисија енергије између природе и онога који ради. ... Верујем да ће то бити равномерна размена енергије између публике и уметника, биће то уметност која узнемирује и поставља питања.“

Уметност игра по једној веома танкој линији, с једне стране је провалија метафизичког, ту влада недостатак речи, та страна се не може описати, с друге стране је мноштво симбола, али они не могу прећи на другу страну – ова два света се преплићу у уметности и уметник мора да својом игром створи везу између њих, сједини их.

У листу Данас од 20. јула 2005. Марина Абрамовић каже следеће[6]: „У обичном животу сви се плашимо бола и умирања. Најбољи начин да се ослободимо тога јесте да се суочимо са тим страхом. Радећи ствари само због уживања, стално понављамо исте обрасце, и стално правимо исте грешке. Ако, пак, одаберемо да радимо ствари које не волимо, којих се плашимо, онда улазимо у 'нову сферу реалности', у којој се суочавамо са неизвесношћу која нам једина пружа могућност трансформације.“ У Данасу даље пише (аутор написа „Биографија као спектакл“ је Јована Стокић): „Француска штампа није могла да одоли оваквој енергији – Либерасион не може да обузда дивљење према енергији, духу и привлачности уметнице, која тако снажно може да заокупи пажњу публике, да ова сат и по не скида очи са ње. Оваква преданост и вера, по којој уметност може да промени баналност живота превазилази пуку нарцисоидност. Марини се не може замерити да је самодопадљива, иако говори о себи, јер она у својој биографији не велича себе – напротив, елегантна ауто-иронија долази до изражаја.“

Аутоиронија – баш једна од способности коју ид не поседује. Неко ко се самосажаљева не може се смејати самом себи. А ако неко из публике осети сажаљење према Марини чије тело трпи бол, није ли то због тога што сажаљева самог себе? Сигнал који одашиље уметница управо упућује да се пређе међа коју успоставља то осећање. Потрошач бола треба да искорачи из њега и придружи се уметници. Можда не дословно на сцени, довољно је да схвати. Али бол није нешто од чега треба бежати, њега треба једноставно превазићи.

Уметност или нешто друго?

Већ после овог кратког увида могуће је извести одређене закључке. Пре свега у вези са самом уметношћу, а посебно и о доприносу Марине Абрамовић у смислу прожимања уметничког дела и публике, које је омогућено, између осталог, и применом нових, савремених технологија. Али и њеним изузетним напором да учини утисак на људску свакодневицу и практично се пројави као у мандорли[7], слично месији који собом доноси опипљиву оностраност. Уметност без икаквог објекта, чиста трансмисија енергије – хоће ли то и даље бити уметност? Не доводим у питање уметника – али то је само назив. Није ли овде заиста реч о трансфигурацији уметника у светитеља, у некога ко непосредно обасјава своје ближње истом оном енергијом за коју знамо да зрачи из уметничких дела? Јер светитељ управо то ради, својим додиром, можда само симболичким додиром, успоставља комуникацију.

Есеј је објављен у "Сигналу" ("Савременик") 2007.

На Пројекту Растко објављено љубазношћу блога http://skerovicpoetry.blogspot.com/