Слободан Шкеровић

Естетика и етика сигнализма

Све створено је непостојано

Буда

Естетика произилази из природе ствари. Не треба је тражити у ефекту, у осећању угодног и лепог или у конзумацији. Естетика је израз функционалности субјекта, она је лик стваралачке енергије која опстаје у исказаној форми. А по природи ствари, енергија је оно неуништиво и вечно, док је форма празна као таква.

Сигнализам као покрет и има ту функцију да у причини разара форму, трагајући и тежећи „новом“, а заправо приказивањем смене форми указује на оно што је увек ту, без обзира на форму. Естетски моменат и лежи у том чину испољавања силе која вечно ствара – отуда сва лепота и угодност, сав интензитет, сва радост.

Погледом прикованим за грађевине духа не може се допрети до естетике. Испитивања: како то дух ствара – неплодна су. Тражење реда у створеном доводи једино до рђаве идеологије која у пројекцији види узрок постојања. Анализа уметничког дела може завршити као математичка формула – као алхемијски рецепт „златне средине“ – али применом те формуле још ником није пошло за руком да створи уметничко дело.

Оно што је лепо и угодно, погрешно је схватати као естетско – естетско произилази из неометеног дејства силе, исказаног као слободно кретање перцепције. Чим се појави тежња за конзервацијом, за смрзавањем виђеног, за чувањем представе, нестаје и естетски моменат. Конзервативизам увек има проблем недостатка енергетског извора. Слобода кретања одједном постаје уређено кретање зрака светлости унедоглед одбијаног у оквирима датог система. Отуда се конформизам јавља као идеал у којем је естетско замењено за осећање лепог, односно угодног.

Честа је замена декоративног за естетско – психолошке функције за егзистенцијалну. Док се естетика јавља као гест духа, или гест у част духа (како би рекао Кастанеда), декоративно се јавља као замена за дух, односно као компензација за недостајући дух. Декоративност успављује, умртвљује, а естетика истерује људе на отворено, у ону област у којој је сила једини заклон – и то више него довољан заклон од сваког трпљења.

Естетско значи опажајно, али знати то јесте знати и природу опажаја – као еманације несазнатљивог. Како би иначе било могуће стално слушати другу музику, а уживати у музици? Ужива се у радости на извору, а не у сећању на њега. Естетика, односно свест о естетском, је знак пуноће, стања у којем ничега не недостаје.

Естетско је нераздвојно од етичког, не зато што су ова два повезана међусобно, већ због тога што им је узрок исти – како онај који пева може зло да мисли? Размишљање о уметности, као естетској пракси, одвојеној од етичког, отвара врата свакојаким намерама које се неминовно исказују као користољубље – то јест као његов крајњи израз – конформизам. Заборав карактеристичан за конформизам, за лажну естетику, јесте заборав оног заједничког свима, па из њега и произилази пад људског бића у отуђеност. А овакав однос човека према себи израз је и узрок крајњег неморала.

И док се психологија бави бескрајним низом узрочности, приписујући сталну смену фокуса дејству једне ствари на другу, уметност чини супротно – показује да смена ствари нема узрок у себи. Психологија која признаје стварност појавама, неизбежно срља у конформизам, па самим тим и у неморал, јер човеку одузима одговорност за његово стање, она проглашава условљеност као основни принцип – људска животиња, друштвена животиња – човек-инстинкт (где је инстинкт генски програм), човек-члан (где је човек само функција у друштву) – а комфор преживљавања је највиши циљ, платоновско „добро“, које се у историји стално остварује као највише зло – тоталитарни систем.

И сама реч комфор, која у модерно доба означава угодност, у извору значи утеха. Утеха за онога ко пати, али стање патње је узрочено губитком, а личност која је себи дозволила да поседује оно непостојано, и нема други избор него да пати. У естетском доживљају не постоји патња.

Модерно доба је апотеоза комфора – доба свеопште утехе, отуда и превласт неестетског у људским животима. Док је у митско доба изражена тежња за обожењем човека, за његовим узношењем, делима својим, у божанске сфере, у модерно доба читав напор је усмерен на довлачење богова у опипљиви свет, на замену теза, на стварање фикс-идеје о праву на угодан живот. Естетско је појавом хришћанства збачено са листе приоритета – уместо естетике постављен је идол наде – потврда и устоличење патње као људске неминовности, и зрачка наде који само што се није угушио у таквој стварности. Ако је од естетике остала само нада, онда је заправо све изгубљено.

Наука није много допринела да се ова пропаст превлада, она углавном избегава да се суочи с проблемом морала, крије се у објективности која је наводно непристрасна. Једино уметност истиче овај приоритет и то у сва људска времена, једино што је пречесто спаљивана, као у „мрачним временима“, а у ово доба „просветљености“, једним елегантнијим методом – избачена је из „потрошачке корпе“. Уметност није нужна, естетско је разумљиво само високо образованим људима, а масе то нису. Масама треба утеха – хлеба и игара.

Ова борба између конформизма и уметности не одвија се на пољу борбе друштвених класа. У познатим тоталитарним друштвима, уметност јесте стављана у друштвену функцију, али резултат тога није била уметност. У потрошачком друштву је оно неуметничко, поп-култура, проглашено за уметност – али оно то није. У доба информатике, сам уметнички медиј се проглашава за уметност – али ни он то није.

Где, дакле, опстаје естетско? Где год постоји човек ту је и естетско. Тамо где је човек непотпун, зјапи празнина коју треба попунити. Уметност је од Диогена преузела фењер – али потрага је само симбол за већ пронађено. Ова потрага води се у само једном смеру – ка божанском. И Одисеј и Декарт путују у Ихтлан – али Ихтлан није дом на Земљи.

Сигнализам се јасно одредио према естетском а, нужно, и према етичком. У сигнализму се јасно разликује створена од стваралачке природе – путовање се одвија кроз створену природу, али се међузвездани погон напаја стваралачком силом. Ту нема никаквих дилема – човек се у сигнализму не јавља као туриста који обилази фантастичне архипелаге у потрази за собом, већ он својим кретањем ствара те архипелаге. Свест о томе је јасно истакнута у сигналистичким делима – „Стих не треба да дочарава слику већ да слика буде“[1].

Можда је најбољи пример у светској литератури за овај тандем, естетско-етичко, Дантеова Божанствена комедија. Не само да Данте, који слично туристи обилази различите светове-степене свести, слика свет људског друштва, већ нарочито истиче етички моменат, без којег нема излаза из тог пакла. Естетска вредност Дантеовог дела иде раме уз раме с његовим етичким ставом, и ова два момента код њега јасно су представљена као проистекла из заједничког принципа.

Јасно је, и код Дантеа, да се пакао мора искусити до последњег круга, па тако и у модерном сигнализму садржај дела представља управо људски свет превладан уметничком позицијом, односно разумевањем те појаве-медијума у којој се човек губи (и због тога пати) уколико дозволи себи да се у њој раствори.

Али погрешно је мислити да се уметност обраћа неукима и загубљенима. Она до њих не може да допре. Естетика делује разорно на конформизам, она откида од људи оно за шта се тако грчевито приања – удобност. Естетика уместо утехе нуди праву радост – али тамо где је радост замењена утехом – нема више места за радост. Овде се ради о одлуци да радости нема – да би радост допрла до таквог човека, треба донети нову одлуку. Али како може неко ко је условљен да доноси одлуке? Он само може да калкулише и манипулише – и овде опет имамо замену тезе, математика уместо естетике.

Естетско не може да превлада конформизам. Естетско и није усмерено ван себе – оно је топоним, неомеђено уточиште. Овде је и област етичког, „себе као другог“ – истост субјекта која не допушта разликовање по формалном. Микеланђело против Микеланђела – изванредно дело поп-културе, Сикстинска капела, према недовршеној скулптури „Роб“. Иако историја није сакрила поменуту скулптуру, она ју је гурнула у запећак – и прогласила је недовршеном! Та трансформација камена у човека је неупоредиво снажнији естетски доживљај, који из темеља уздрма посматрача, за разлику од Сикстинске капеле или „Давида“, који фасцинирају перфекционизмом пре него јасним знаком духа. Она снага која је била дата Микеланђелу није се потрошила у његовој интеракцији с масом, већ управо у овој занемареној творевини, где мртва маса трансцендује у живот. Али, ко ће се дивити робу, па макар га извајао и сам Микеланђело? То је просто неугодно.

Однос естетског и неестетског је однос апстрактног и конкретног. Апстрактно се не може конкретизовати, а једино недовршена форма, као истрошена-непотрошна, налази место у конкретном, али као ђубре, као непотребна ствар. Та недовршена форма и јесте апстракција. Неупотребљива у свету лажне модерности – уметност сама.

(Текст је објављен у Сигналу „Демон сигнализма“, „Савременик“, Београд, 2007)