Слободан Шкеровић

Све боје Арктуруса

Књижевно друштво "Свети Сава", Београд 2006.

• Уместо пролога
• Блер Алфа
• Барон
• Тамас
• Da Capo …
• Гносеофобско ђубриште
  • Слободан Шкеровић,

Уместо пролога

За Џоа је путовање Вергилијем прилика за бег. За бег из досадне и стерилне поновљивости људског поретка, за отрзање од ужасне предвидивости живота у саћу људске кошнице, у мрежи кроз чија се ока никако провући не може.

Али ово путовање враћа га и назад на тврди бетон космодрома, у онај познати низ сећања-живота, мрви се под притиском спознања да је још увек тамо, сâм, и да је свет само измаглица, чаролија, прах. Никада ниси ни пошао на тај пут. И остатак живота проводиш у присећању. И знаш, одсад, да је живот то. Пре пута, присећање пута, а после пута, присећање пута. А ти нечујан, невидљив, непомичан, пут.

***

Свемирска јахта Вергилије полази. Без убрзања, протока времена, без оне тупе препуштености транспортном средству у чијој утроби упадаш у јаму затвореног система и глумиш себе уплетеног у ситне рутине, а једино што стварно желиш је да преспаваш пут. У Платонов архипелаг се долази у једном трену... Не у тиркизно море Медитерана, пену валова и прљавосиве обрисе стена и морских трава. У безбојни свемир невидљивих фреквенција, бесконачно далеко од најближе звезде, у мрачно присуство метакосмоса, где су светлуцања даљине само искре твог ока. Одједном бачен у тмину путник осећа само себе, пропада у бесни ковитлац који не разликује унутра од споља. И заиста, откуд извире светлост? И откуд звук? Крици и бљесак су твоје биће. Гравитације нема, само ветар који те прожима, јер ти си једна непокретна тачка, и сва пространства, даљине, разлике...

А опет, све лепоте космоса сажете су у та тиркизна мора планета, у зелене шумарке, у цветне ливаде и планинске потоке. У разноврсност живота, који пред нашим очима буја и пропада, у низу непоновљивих калеидоскопских мозаика. У нашем суочењу с тим покретом, у нашој узалудној борби да све зауставимо и тако сачувамо лик несхватљиве лепоте која нас опија.

***

Будиш се из сна у сан. Понекад знаш да сањаш. Понекад сањаш пут, полазиш у тај бескрај и тражиш нешто невиђено, неопипано, нешто, нешто што већ ти снагу даде и жељу да спознаш, а још то не знаш. Тражиш лепоту а једино њушиш њен бледи траг. И твој опстанак овиси о њему. И то не знаш, или скоро знаш. Узлећеш и пропадаш. Безимена сила си ти. Али је не видиш, само осећаш, као смрт. Прикупљаш крпице сна, али ветар цепа...

Некада је живот био стварност, а сада је само екскурзија.

А сада те Вергилије односи у Архипелаг. И живота нема.

Блер Алфа

„Антарес (или "Le Coeur de Scorpion" – Срце Шкорпиона) је црвена суперџиновска звезда у пречнику неких 700 пута већа од Сунца, мада је „само“ 9.000 пута сјајнија и „само“ 10 или 15 пута масивнија.“

 

Снага је то која покреће снове, драма са призвуком божанства, Блер Алфа, распорена утроба цивилизације, интеракција субатомских честица. Мрена је на очима људи и нови Франкенштајн пророкује потребу за енергетским шоком, за већом снагом, за још светлећих нити, за још паучине, за још миљоказа, за још већу обливеност удаљених сенки црвеним сјајем који је једино небо над овим градом. Пет река протиче кроз њега и грана се у делту, улива у океан. Деветнаест брегова у каскади сурвава се ка амбису сопственог подземља и топи у језгро слепих завршетака смрада и јада.

Тамас истовремено једе, пије, пуши, слуша, клима, прелистава новине, шљепка хостесу, подешава тон на радију и безосећајно посматра саговорника. Док гута, издувава дим, затвара новине, одлаже танку кристалну чашу и брише уста салветом, мисли једно а говори друго. Његов бог утонуо је у статуету херметички обложену кристалом синтетичког серпентина. Утонуо у плиш, његов саговорник смркнуто посматра рошење пенушавог вина у свом купастом путиру. Иако постоји начин да се ствари извуку из заборава, он није тај, он је скупљач, крадљивац, штеточина. Тамас поштује свој компликовани протокол, али то ради брзо. Он неодређено потврђује евентуалност и завршава разговор. Брандон нагло устаје и одлази. Чизме са дебелим кожним ђоном утискују се у чупави саг, врата га тихо пропуштају и гута га дубоки ходник. Мржња, кратак спој у његовој души, покреће га. Вакуум га вуче, вакуум његовог опирања, његовог очаја да буде то што није. Тако излази на улицу, мокру од вештачке кише, од прања, од суза и проклетстава, од мокраће, од глупости која хара. Од глупости која виче са зидова, млазевима, комадима цигле, стакла и закрпљеним асфалтом. Црне чизме са скривеним сарама газе безобзирном чврстоћом путем сенки, крије се. У гротлу је. Ту је. Ништа не додирује.

Тамас руши све са стола. Ватра је у његовим обрвама. Ватра је у његовим прстима, стиснутим у песнице. Босим ногама напипава чашу, ножним прстима је диже са пода и хита је о зид. Бела кошуља упија зној. Тамна кожа бубри од вена. Соба се уклања с пута, све се склања.

Простор је мрак, а наше опажање времена само је она тачка са које стремимо амбисом тражећи своје место, себе. Разливени као течност уливамо се у празнине и поклањамо им своје биће, боје, крв. Оно што мислимо да је ново данас, неки догађаји, сустрети нас, цртеж је одавно исцртан. Моритомо посматра и уздржано удише, не дише. Брандон одлази.

Моритомо у кратким панталонама, велики џеп светлоцрвене кошуље набрекао је и опуштен под тежином садржаја, са дршки рефлектујућих наочара лупка га по врату суспензор од плетене коже. Брзо корача узбрдо, пробија се кроз гужву, примиче се маленом парку. Очима додирује Џоова леђа, врат, слабине. Подне је, а на брду бљешти мермерни храм.

Ово сада је Џо. Лажни човек, ствара мистичко време. У мраку је. Црна вода танким слојем прекрива сиви камен прошаран плавичастим нитима. Пред њим је танани усек и високе литице. Олујни облаци се ковитлају и сипају ретку кишу. Као да је у њима некакво колебање неравнотеже, силине и недостатка одредишта. Гнев и лед. Бес се испољава као муње и потмули звук, невољно спуштени на земљу. Тле подрхтава и тамни млазеви воде лију. Он гази кроз тај процеп и чини му се да постоји општи неред у простору около. Светлост је збуњена и спорадична. Сватови су брзе сенке и измичу чулима. Глас се пронео. Већ је у мраку, а негде тамо на врху планине сударају се елементи, јер нађоше се једни другима на путу. Црна крв се слива и натапа и он зна, јер чланци на ногама му трну, да хода реком.

У мраку, дише, хладна, неутрална вода и мртви са оне стране, сватови у процепу, искићени у разилажењу, као облаци, и ту и тамо разбуцани електрицитетом.

Наставља спорим кораком по опасном каменитом кориту мртве текућине, прозирне као кристал и спорорефлектујуће, са мутним одсевима литица, облака и узнемиреног сивог неба. Он своју сенку у њој не види, нити себе осећа у њој. Онда његова боса стопала почињу да уче, клизе непокретна ка даљини. Очи тону у сумрак и гласови тупо мимоилазе уши. Сада се све брзо мења. Оно фрактално дељење на овом месту бива довршено. Свет је изгубио привлачност. Име ми је...

Утисци са закашњењем допиру до његове свести. Као страно тело покушавају да се сједине са јединственошћу, али она им измиче клизећи узводно, у унутрашњост једног мита, једног плавичастог, лазулног и сивог, примордијалног брда. У срцу тог брда, јер ту је следио крвоток, склупчао се...

Јапанац и даље зури у њега. Једно безизражајно лице од воска и црне укочене очи пуне оштрине. Рука непокретно пише, светлост се појачава и шум одаје присутност ветра. Изненада се усправља, Џо, и закорачи ка том незнанцу, у магновењу. Моритомо подиже наочари и нејасно се смеши. Та кратка промена удахњује живот његовом лицу и она брзина прилажења сада се претвара у немушти сусрет. Обојица стоје и полазе. То је необично, истовремено кретање, ван хлада, дугачким корацима низбрдо.

Ако и постоји нека идентичност међу њима, онда је то начин извођења. Дуги тренуци слични чекању, лажно осматрање и ослушкивање, лажно занимање за покрет и промену, лажно подношење неподношљивог, лажни живот. А затим изненадна драма, рука и мисао покренуте силином описују свој узрок. Као пенумбра, нејасна сенка брзине, затрепери ту пред њима и они знају да је већ све прошло. Само су трагови около, мирис и дрхтај, заљуљана гранчица, влат што се усправља.

...Џо посматра људе у пролазу, покретане, у застоју, промени, опсесији, замршене у међусобност, лутајуће. Моритомо убрзава корак и одмакавши мало испред њега застаје и окреће се.

Он је лажни човек, јер он говори. Покушава да говори, али Моритомо са гађењем одмахује руком. Та рука нестаје у ваздуху и поново се ствара у неком природнијем положају. Рука командује, следи ме. Лажни човек је опажа. Светлост и мрак. Он постоји као стробоскопски ефекат. Он ствара. Моритомо упире руком у бат, у бат корака, тешких ђонова, у мирис индига и зноја очаја, у сливеност прстију и бездана, у помак од извора, у срце оног што оде...

У џепу су његове песме, папири. Отисци ножа у граниту, такви засеци кроз које он провирује у неку вечност, густу и светлуцаву. Црвена кошуља је пред њим, у сваком тренутку се обнавља и он је следи. Он је следи својим фиксираним удисајем, одржава је пред собом и кретање је варка. јер кретање кроз камен је стварање, јер он је, зове се, хода, ходач. Босим ногама осећа базалт. Простире се стаза и он корача дишући мирис црвеног. Моритомо плеше једним покретом. Раздире завесу и представља се ходачу. Он зна за његову дилему, за пукотину, непремостиви размак. Он говори трептајем, трептајем прожима пратиоца, говором дејствује кроз њега и обнавља га. Ходач у раскораку, поцепан, заустављеног даха губи визију. Стоји у мрачној улици. Да ли већ полази или је тек дошао. Он нема времена. Већ осећа дах наилазећег, лица од сенке и бола у крупним и оштрим очима. Брандон застаје и за њим мукло пада плашт. Он посматра бледоликог и антрацит-плиш његових широких зеница.

Ничега међу њима нема. То што сада виде, то је све. Ничега пре и само једно сада без садржаја. Јер обојица су далеко, далеко од својег првог корака. Брандон тада искорачује и ходач га прати погледом. Урезује се тај облик-покрет у један од зидова-одаја вечности.

Он обасја тај тмурни лик што се обавија тмином, тај бол произашао из побуне, из непријатног рађања, из беспомоћности, тај први крик. Тада се он сети, ...blue violet butterfly…, како замахује крилима, као болом, узлеће, својим супериорним бојама оплемењује и оплођује простор док га обузима очај због изгубљености у толиком бескрају. Он обасја црне стреле стремљења, избачене страховитом снагом, и њихову узалудну оштрину како просеца тврде стварности звезда и маглина. Он обасја бегове у заборав, у маглу и димну завесу силовитог сагоревања. Он обасја љубав, живот и племенитост. Беше ли то све тамо негде на почетку, у великом праску. Беше ли тог праска. Кад својим стопалом додирне тле, то стопало ствара земљу. То је оно што је сада знао, а тога не беше у сећању.

Барон

У белом ланеном оделу, са сламнатим шеширом узаног обода, изгледа веома лењог, шета се трбушасти господин главном улицом Капона у предвечерје топлог дана. Пуши дебелу хавану и жмиркајући гледа око себе...

Гази по поплочаној улици, кожне сандале се клизају, кретање расхлађује вреле табане (немир му игра у грлу). Неке продавнице се тек сада отварају, купује љуте бомбоне, бљештави дан никако да напусти његове очи, а сумрак изазива слепило, уста као да му горе, усисава ваздух, озареног лица (шта га толико радује, шта ли мисли).

Светла су се упалила, Барон скрене у узану улицу која води у брдо. Град је мали, град је унутра, у брду, говори Барон. Богате, окамењене метаскулптуре, базалт и гранит, и мермер. Доле је тако свеже, ко би издржао то мучење, то сунце. Барон убрзава ход, већ почиње литица. Застаје пред порталом од сивог мермера, са плитким предворјем, вертикалних канелура (урезана имена и којешта), без осветљења, даље је пролаз утонуо у мрак. Џо прати звук његових корака.

Хладно, али не влажно, не мемла, ваздух чист. Појави се светло, веома слабо. Звук кларинета, неко испробава инструмент. Улазе у галерију, столови, жагор, сталактити... Скулптуре, ова је од гипса (Барон куцка прстеном по једној предимензионираној копији Famme accroupie). Три громаде, делимично обрађене, налазе се крај ниског стола, а то је Ногучи...

Бенд на супротној страни се уштимава. То је класични џез квинтет. Још увек има веома мало људи. Џо површно осматра лица. (сталагмити) Хвата га несвестица, али накратко, и глад. Упијаш, растеш, мешкољи се Барон...

Негде испод, у стенама (као замрзнути сведоци, чувари узавреле, истопљене прошлости, стварања), хладноћа која светлуца сребрним жилама, Барон испија црно вино (његова лењост изгледа добро простудирана) и не занима га неки могући временски теснац, неки пролазни, затурени тренутак, недовршеност (све је веома добро уклопљено), концентрише се на грожђе, на смокве, на орахе и мед, (Џо) – његов унутрашњи механизам ради, линија страха распрснута у непрепознатљиве секунде опажаја, као пешчани сат бескрајне запремине гута и разара наизглед неуништиви срок информације, речи погађају мирну површину и тону у експлозије производећи турбуленције у дубокој води (у тиркизним пећинама), али вакуум поново поништава свако дејство, вакуум (једина стварност), ужива у вину, пије сукрвицу, споро допире до њега (значење? не, то није), склапа секвенцу, не говори, али одмах затим глас, покушава да се сети.

Хладан зној, из крви избија, из утробе, из ногу, дубине, гласови из даљине, али зној, као отров, као Глас.

Без имена, прошлости, ичега, као агонија.

Његово широко лице пало је у сивољубичасту сенку, шаку с прстеном ставио је на десни образ, усне су се искривиле, бледоружичасте, крагна на белој кошуљи изгубила форму...

Његова прича била је (тја), рекао бих и конфузна, а истовремено, било је јасно да има сасвим одређен циљ. Уопште, тај тип воли да мистификује.

Некада давно, било је говора о форми, о форми једног бића, хомункулуса.

Барон гура, усне му се сјаје, онда питање мутације, еволуције, па куда, још увек је то питање без одговора, па чак и зашто, пита се, чему?

Еоне сам провео на обали чекајући, шта, не знам, сунчао се, брчкао, уживао у бескрајном покретном садржају, фокусирању у... та проклета инерција. Али како схватити нешто што те обухвата?

Џо кида беле гроздове и жваће хрскаво грожђе, опседнут собом (снажни мириси активирају сећања, генетске снове) али зашто ти прекиди, ти животи, одреднице, устаје и упушта се у мрачни пролаз, иде веома дуго, сад зна, само прати струјање ваздуха.

Мачка нечујно хода, сивог крзна, он сања антрацитски сан, сања велико антрацитско непознато, по баршунастој површини клизи, он, они, у дубини без димензија, без проклетих димензија, без проклетих бића, антрацитски мрак је око њега, али неко иде, кроз тунел, неко, он, али... као двострука игра чула, као двострука игра генија тамо је нешто, али шта, Фуга... сигуран је у себе, (лежим на чврстом тлу и љубим) затим угледа светло, чује гласове, он улази, само један човек стоји, наслоњен на стену, тамно-неформалан, тако мекано одише.

Умирем од досаде, каже, (ако је важан интензитет живота, једнога тренутка пропада под својом тежином).

Поново је окружен мраком и звуком својих корака (и кад та црна рупа добије потребну масу, иако је све у њој лед, ко то може да зна, док је не додирне, док не буде усисан...).

Лалкасон стоји пред њим, нераздвојан од свог звучног имена... (патња) истрошена у бескрајну равнодушност, као и цинизам, као било какав отпор.

Џо не зна колико су дубоко, уопште, он мисли да је ушао у неке нове области, у којима постоје друга правила, још увек силазе, камен говори мраком и хладноћом, тело говори удисајима и осећањем снаге, Лалкасонова кожа тако сува и затегнута, готово нежива, његова међудимензионална крила, присутна и неодредива, квалитет стварности доживљен као (као снага удисаја, као свет који се ствара тим протоком ваздуха, као вечито обнављано тело које не памти своје претходне фазе, већ само ваздух који гори у плућима и манифестује се као он) тај мир који га испуњава, чврсти кораци који пријају, очи које гледају невиђено.

Хок спава наслоњен на змаја, дебели змај стење врелим дахом, а шишмиши трепере као црна грива око његове главе, Ан-на која га љуби, а пољубац је отворен крвоток неописиве снаге.

Џо је прекорачио преко границе, Ермеров смех се чује однекуд, људска  бића су наказе, мисли он, њихови животи су бег од истине, а истина је свуда около, и тако доступна (невидљива).

Из даљине тихи смех веома веома познат као меки додири лишћа по лицу, или благ ветар који разговара са капцима или зелена вода пуна ситних вртлога и црних биљака и све незадрживо тече затворено у смарагдни прстен осећања, паралелно постојање различитих садржаја до краја елиминише тескобу звану прошлост а мисао је заокупљена променом, име се претворило у заборав, а људске прилике су као изрезане из сценографије, крећу се и својим покретима описују природу стварности.

У позадини је шум крвотока и пулс невидљивог срца, ватра је у очима, у њој се крије ветар, а пре било ког постојања, само делићи, који падају и прекривају као снег, велику празнину, ледено доба, залеђени ликови душа, лишени извора живота.

Ан-на му се обраћа, он посеже за њеним плаштом и он се шири и обавија их, речи се гуше и остаје само мирис њихових испарења, у тами, напетост му говори шта треба да буде и тело ослобођено тираније разговара са телом, а буђење се одлаже, јер буђења нема.

Сада Лалкасон говори о својој раси, о унутрашњем колапсу огромне органске машинерије, о хладној смрти они говоре, они увек говоре, али никада речи немају значење оне су ткиво меса, оне су трептаји трепавица, оне су пљувачка и мешају се у чуло укуса и оно што види је то што воли, биће потпуности а крв је црвена боја огледала.

Корача кроз врелину.

Црни човек је он, као облачна ноћ, згуснут у своју довршеност, непомичан као крај, немоћан да живи и престаје да дише.

Али све је садржано у једном тренутку и огледало пуца.

Песме тону као понорница и у себи отварају просторе онима који се препуштају њиховом току.

Барон са својом дебелом цигаром и својим декадентним оделом и сандалама, важан као да има нешто да саопшти, а насмејан јер га то забавља, седа у платнену фотељу, ознојен (он је човек који је у себе упио океан) и сада црни човек и човек понорница и човек велика вода (као муња напрслина између њих гуши додире), мотре из сумрака (где) трансформисан, као ватра претворена у пепео, скамењен и прободен оштрим болом, лежи у средишту круга.

Човек смрт.

Вратио се, али у каквом стању, толико је желео да саопшти, појео је самог себе, поклонио се немим сведоцима, као горак залогај очаја, леш, Лалкасон га подиже и баца на тло и он се ломи, крхотине и прах, сиви каолин, Лалкасон гази по прашини и тихо тапкање његових стопала уводи присутне у плес... Лагано се смрт као облак подиже и говори језиком облака као наслућена стварност, моћна сила плеше обавијена невидљивим, Барон кашље, Џо не верује, Брандон се смрачио, Лалкасон као кумулус прети муњевитом енергијом, љубав која убија бљешти.

Љубав, говори Ермер својом смрћу, (али бојим се да је све узалуд, мисли Џо), наравно да је узалуд изговара гласно Барон, Брандон се згражава, дебели змај је закрвавио очима, а шишмиши као шарени холограми беже ка безизлазу.

И док остали почињу да се досађују, Џо закорачује на сцену, да ли је (разговара он са откинутом руком) вилица се котрља одгурнута стопалом, црвени фосфор се просипа из пластичних артерија, да ли је (поново испитује) а празна лобања већ је одавно заборавила одговоре, месијо, говори Џо, бићеш исмејан и испљуван, али ако те саставим ко да ти поверује.

Ермер долази са Фуге, жив је, добро се осећа, филозофија је спарушени спанаћ, мрмља разочарано, Барон и Брандон се мрзе, али нема искрености (каже Џо) претворили сте се у окове.

Он схвата да су сви...

Тамас

„Брзо се спуштао кроз тунел. Светлуцава, рђава мемла бљескала је док је клизио пипајући погледом по зидовима, удишући њен мирис. Бат прогоњеног срца одређивао је смер његовог кретања, и брзина се повећала. Када му је угледао леђа знао је и какав грч му описује лице тамног комплекса, поглед чија је чврстина устукнула пред наговештеним безизлазом, црне зенице и сјајне беоњаче, снажне боре око њих и окамењене сиве усне, набрекао врат, мокра раскопчана кошуља и снажни прсти који се већ пружају ка њему у покушају да се одбране од смрти. Није било ни трага ужаса у убрзаним покретима дисања. Занесоше се у загрљају, гонилац и прогоњени... Ватра букну и Он га одбаци од себе. Тамас се изви у болу и полугласно крикну. Тај звук неприродно одјекну и остаде да виси у ваздуху изазивајући гађење и презир. Док му је уз ждрело лизала ватра помешана са црнилом амбиса из којег је долазила, палећи блиставу белу глазуру зуба, гнев, однекуд од дијафрагме уобличи се у неколико ледених речи, које посекоше већ палог Тамаса. Лик, истетовиран на његовим грудима задрхта, плава и зелена се слише у тиркиз и грозница изби у крупним капима по врату. Наже се над њим заогрћући га вакуумом неописиве густине и крв већ као да га обли из сваке поре, а душа, притиснута, зацвиле Гушио се. Померити се није могао. Ужас га је обузео. Једини избор који је имао био је да се помири с тим, да ту све престаје и да нема више коме да се дешава. Тамас није више био Тамас. Тада се дух који га је прогањао ненајављено повукао, Тамас је и даље знао да више није Тамас, да је од сада само лик кога покушава да одржи у својим, неким, очима, свеједно, да све оно чему је тежио остаје узалудно, изван дохвата, изван правог фокуса, да од сада само глуми себе, себе који није више он.“

Када је оне вечери дошао у Бахус, очекивао је Брандона, и да ће од њега добити ту фамозну Кутију. По коју цену, није могао да претпостави, али скупо, свакако скупо. Барон је седео на свом омиљеном месту, са погледом на бар и пио неки чудан коктел... Тамас промаче крај шанка и упути се ка сепареу у дну пећинске дворане. Седе испод једног грубо истесаног Гиганта, који се рвао сам са собом и, изгледа, рушио се у пораз, сломљен претешком дилемом. Завали се у платнену столицу и запали дугачку бразилску цигару. Ваздух је струјао, иза крешенда музичара уследио је спорадичан аплауз и понеки узвик. Једно друштванце уђе у просторију и заузе сто лево од Тамасовог. Тако је чекао.

Џо није више нигде обитавао. Лутао је около и посматрао литице пећине, очи су му лутале у неком сну, лебделе над неким местом или јуриле бескрајним пространствима Још увек се држао на окупу, прикупљао информације, али није их никуда одлагао, ништа са њима није започињао, никоме их није саопштавао. Егзалтирано је избегавао одређена места и одређене људе. Био је далеко испод, сатима брзог силажења испод површине, у мраку одсуства било каквог трептаја спољашњег света, ваздух је мировао, тишина притискала, стопала лебдела по храпавом тлу. У овим дубинама никада никога није срео, обитавалишта анђела са Ригела била су тек нешто испод најнасељенијих нивоа, стао је

... изгледа да је оне вечери, када се Ермер вратио са Фуге, Брандон поново некуда нестао. У својој жељи да досегне апсолутну таму, стварао је и реализовао сумануте идеје. Једна од њих била је да отвори пролаз до Фуге. Као да је летење кроз вртлоге Ворта инспирисало такво размишљање, онда када га је Џо потерао са Фуге. Брандон је јурнуо право у Ворт, а Џо се вратио на Капон. Сада се та мисао појавила и зауставивши се на тренутак, окрете се и пође назад. Због чега тада није пошао за њим...

Док чека, сустиже га слутња. Метафизичка, црна слутња, црна јама. Своју нестабилну путању урушава у унутрашњи ред, усисава шар стубова-ослонаца у себе. Док му се утроба грчи, док буљи у светлуцаву течност, кубистичку чашу, врзе се около питање, питање...

Бароново око, сакривено сталагмитом, пулсирало је, увећавало се, иза плиме хладног зноја следио је удар смирења, све је ипак како треба Од тога момента све је било у некој растегљивој, живој магли, нови удар га је паралисао, био је у власти, нечега, не може да се покрене, тупо зури, нема снаге ни за панику, пробије се јак уздах, ваздух, очи му се стежу и вид мути, отров га цеди, гута, субјективно време не миче, људи около живе, али он као у гробу, као закопан, отргнут од своје досадашње суштине, схвата да је начинио кардиналну грешку...

Уједначеним корацима уздиже се из гранитне утробе, Дух га односи, оставља на оној раскрсници која је једном као тангента додирнула његов лучни пут, где није закорачио у бестежинско стање Ворта, када је наставио да следи познати мирис, чежњу, угодност податног... Сада, лаганији, без тешког оклопа, проже вртлог, прозре га порозним крилом перцепције, побожна сета, као песма анђела, кристално звекну ирским акцентом, келтски бронзани мач, зелен од влажне патине заврте се пред паочима забадајући се у падијафрагму, то је она слика, која некада, брзо свитнувши, није дозвољавала пролаз, затим крв која се разлива по мозгу, срце које из непознатог разлога пулсира, лежећи у основи свега Џо искорачује из срца вирови нечујно пузе кроз њега, прожима једну сенку, Брандон, трзајући се без откинутог срца, сљубљен уз површину Духа, као лагани, натрули лист, не тоне у небеса мази се са њим. Протуберанца га завитла, црни човек полужив, са отетим, подивљалим срцем, склупчан, пада у даљину, близину, у врели песак Капона усана испуцалих, натеченог лица, окреће се и придиже, ум разматра грозничаво природу искуства, ширећи руке и удишући полази...

„Време у Духу не постоји, од семена ни трага, ствари се у његовој близини опасно љуљају, без ослонца, не може се корачати, куда је свуда, прошлост је лаж, као и постојање, равнодушно посматраш себе, окрутно зариваш сечиво истине у ту лутку, кип од мрамора, сплет жилица, ток воде, маслинасту душу, чворновату и жилаву, укорењену у хумус отпадака песак судбине, живи песак, натопљен знојем, подриван водом Ахерона, обухвата нас својом нечврстином“

Барону се придружује Ан-на, хитинске усне крију усијану црвену плазму, лице је загарављена смеђа сенка, руке су нежне, неописиве у тражењу положаја, у напону пројекције, неухватљиве за људско око, тело лебди од унутрашње снаге Барон се кревељи, Ан-на, чије је присуство веома необично, и која нема развијен осећај за људски хумор, непокретно чека, лагано кружећи погледом

„Као што не постоји време, тако и простор представља само пројекцију ума, а ум се, изашавши из колотечине, слободно поставља у одабрану тачку сада и он клизи чекајући, а чекање је баршунасти, тихи корак...“

Брандон долази са пакетом испод руке, предмет је аљкаво умотан у смеђи папир, тежак је и он мора добро да га подупире лактом. Брзо седа за сто, не обазирући се много око себе и развија хартију. Цигла је тамномодра, са избрушеним ивицама, слична огромном смарагду, кристално јасна и непровидна као морска дубина. На њој нема одраза и Тамасове очи тону у њу никаквог кретања ни облика, ни светлости тамо нема, обрео се у мраку, у тмини, у неперцепцији, окрутни Тамас заронио је у бескрај Једна рука га повлачи и он полако долази себи, Брандон умотава велики драгуљ и прави драмску паузу, Тамас покушава да мисли, разматра употребну вредност, Брандон говори, где си био Тамас, али овај ћути,  ...тамо где није било ничег, јер, и такво место постоји, жели да пита, али грло му се стегло, речи не излазе из њега,  Он, Брандон, трга папир и зарања Тамаса у модрину, неприродно се грчи, као опруга од фибергласа, тело упија тинту

Барон цевчи на сламчицу, Ан-на се врпољи, као да се спрема да оде, да пође за неким својим послом, не, она очекује, наслућује, предвиђа, сагледава Ан-на устаје, исправља се, висока, искорачује према Брандону, дим шикља однекуд и очи не виде добро

Уз трзај, Брандон се подиже, уз крик упућен босоногом испоснику, нестаје у ваздух

Џо мотри, затим одлази и он, Ан-на клизи ка излазу

Неко је то видео друкчије. Седећи иза стуба, Барон је видео своју причу. Он се није трудио да је преведе на језик човека, није дозволио да људи постану људи, да предмети постану предмети, да речи постану речи, да слутња која је босонога хитала ходницима постане слутња, да се онај Џо створи ниоткуда и натера Брандона да оде никуда, и да магла заслепи очи и спречи Тамаса да се утопи у дубоком плаветнилу, или да Ан-на, као кроки, испари у тражењу покрета, да се у каменом окружењу догоди нешто што разум не може да објасни, перцепција да поима...

Та прича је веома кратка, почетак јој је негде у хаосу прошлости, средина је у кратком споју, ту пред нама, а крај тамо где се губи основ... Барон добија ново пиће, посматра џезере, публику и ужива у добром расположењу.

Тамас лебди мртав, Брандон је крај њега, беоњаче бљескају. Бела звездица у зеници нагло се увећава. Луч гараво сагорева, њен пламен је разложен у дугу. Гранчица је забодена у дрвени стуб. На поду је слама, у ваздуху мирис напуштености и ноћни звуци лета. Ветрић се пробија у шталу и мази окамењено лице. Оно што је мислио и оно што је намеравао, разишло се. Моћ у камену, у кристалу, у с муком стеченом благу модрог, крајњег увида, била је бескорисна. Смртоносна. Тамас је лежао непомично на бали сена, а он седео тупо загледан у горући терпентин. Рука му почива на хладном предмету, додир је хладан и мек. Из њега израња друга рука, прсти се укрштају у стисак, он зна да је то испосник. Погледи се сусрећу, ум се спаја, бљесак спаја јабучице. Затим Џо љуби Тамаса, укочене усне, дува у његова плућа, сила покреће срце.

„Зрак мисли креће се тамном дубином... Крваво убиство проузрочено зраком мисли, сплетом поступака, схватања и опажања... Капање крви, споро, густо, слано и лепљиво, језа кочи кичму, ватра пали кожу, слина гуши у грлу,  Зрак мисли креће се, он налази потпору у зраку мисли, у сплету, у чврстом конопцу, у сланом раствору, у брзим, увежбаним покретима, у каскади помисли, у навици шта помислити када и после чега, у току који буја из праискона модрог и недокучивог зрака... вијуга као змија ниоткуд, утиче главом у реп, срце... Млаз крви креће се кроз срце, кроз жиле, кроз срце... Дах покреће све.“

Џо упија Брандона. Зрак пада у клопку зенице. Брандон не наслућује близину смрти, као сада Тамас, час када се тело замењује прекидом, разликом између два откуцаја, два удисаја. Џо упућује ударац, чвор који повезује дијафрагму развезује се. Шта је тело, говори Џо. Леш, када престане понављање. Позив, реч, престају. Посезање у празнину, а рука се распада, плућа мирују. „Изговорити, али грло је приковано, да Бог није човек, ватра се пали у плексусу, шири се кроз груди, крвоток, кичмену мождину, тело се одваја, преплиће, узноси... као пепео распршен лебди и испуњава просторе неизговорене, а светове издише и удише. Жели да саопшти, али не поседује глас, а уста лебде негде надохват, али непокретна, нема...“

Да, Бог није човек, обриса нема, тежећи њему изгубио си све, понос, снисходљивост, патњу

Џо хвата модри камен и крши га шаком, шкрипи аморфни кристал и засеца кожу, тамна крв се меша са модрим оштрицама, капље на тло и он устаје и одлази.

Da Capo …

Велика пешчана равница дели га од цитаделе Капона. Градић је наслоњен на брдо и лелуја бео у даљини. Песак је полегао, без таласића, ни дашка ветра над њим. Посматра своју сенку, јер све друго је сјај. Источни руб насеља су хрпе мермера што као глечер изгубљен у времену жмирка неспособан да умре. Патетично прецизно исечени блокови разбацани су као белокост изумрлих дивова, плутају по крупном песку и чекају. Недалеко од њих уздиже се узана и висока грађевина облика црквеног брода, бела, глатка и правилна, са благо накошеним кровом од тамног лискуна. На високој јужној страни постоји узани, једва приметни засек и то је једини њен прозор. Он тихо клизи низ дугачки источни зид и иза угла угледа велика метаврата оивичена сивим мермером. Пролази кроз њих и налази се у хладној, утихнулој просторији испуњеној белом измаглицом непостојећег светла.

Босоног полази и једино што осећа је тврди и клизави једнолични под. Зидови се назиру, правилно и стамено устремљени увис. Све одише нечујним миром. Он против своје воље пада на колена и прожима га танани бол додира. Нешто га вуче и он наслања груди на тло, удише хладан ваздух и приљубљује стомак, зној спада са њега. Окреће се на леђа, па опет на стомак и опет, грли га осећај нежности који избија одоздо и бледа рука брижности му благо притиска теме, он удише лагано и издише, а мисли стоје непомишљене и заборављене. Температура тела опада и убрзо се стапа са нестајањем додира. Лебди без осећања недефинисано дуго и затим ствара представу спољашњости, грађевине, улице и људе, излази на светлост и затиче се у пределу тек одсањаном.

Маслиново дрво посађено је пред њим, старо, плавичастосиво, са снажним жилама, дугачким и танким, пркосећим гранама и незрелим плодовима. И његова сенка је плавичаста, прозирна, пропушта га и милује кад крене кроз њу. Испуњава га мирис лета и пинија, морске руже и лаванде и пита се какво је чудо оживело мирис мора. Протрчи лаган крај ниске куће угледавши на тренутак ходача кроз сићушни бочни прозор. Стазе од облог шљунка почињу са тог места и смирују титрави ваздух капонског поднева. Два чемпреса га пропуштају као кроз двери и њихова тамнозелена помешана с грактањем црне птице га прати док прескаче прве степенике. И док утиче у уснуле улице, већ осећа Капон као свој град.

Време је тачка пред његовим очима, невидљиво и бестежинско, прошлост лепрша као шаре на свиленом велу, односи је ветар.

Ово је његов други долазак, у одсањани град, у додир босих ногу и глатког камена, у ваздух врео и узбуркан гласовима стално настањеним у литицама, ловору и мирису espressa. Ово је исти онај град, само је сан нов, само је сањач нов, и додир оног истог набоја, тако јаког и обузимајућег води га кроз тај сан, не као обећање већ присутно и одлазеће; сада је већ и сам удах стварност довољно јака да веже, да опише кораке, лутања, мирис који га води неумитно, назад, до самог краја. Он, у белом ланеном оделу, кожним каишастим сандалама, са метахаваном у углу уста, са сламнатим крем шеширом, са ирисима несталних боја, са мелодијом получујном, са великим рубином. Испија хладно пиће за шанком, он мотри на лелујави знак на долазак, благ удар ветра, на плави пролом одозго, на ковитлац оргона, на звук тркачких фрегата у паради изнад Aerserpentuuma. Он, као и увек, мотри.

Гносеофобско ђубриште

Можда су и њене очи ту негде, певушио је тихо, зурећи у приказе скенера и мучећи се да кроз провидне зидове кокпита уочи обрисе звездама осветљених гносеофобских астероида – силиконских гована некада моћне и распрострањене интергалактичке силе. Голе певачице и певачи, плесачице и плесачи, грготава, неслушљива музика, разнолике визуелне представе с тамним мрљама невидљивих делова спектра, грађевинске конструкције, машинерија, софтверске структуре непојмљивих размера, нанотехнологије, толико бројне да ни један скенер није могао да разлучи колико их је заправо у кубном сантиметру, а било их је у гомилама величине планетоида, седефни, испресовани листићи ко зна чега – можда одеће, можда зидова, од различитих материјала, углавном деатомизованих, сада лишених енергетског извора који су ређе бацани, али највише је било силиконских чипова, очигледно тада застареле технологије, али због нечега омиљене међу тим несхватљивим владарима хиљада звезда у овом делу галаксије. Микроскопских чипова, додуше, уграђених у огроман број невероватно различитих геџета или ишчупаних и тако испресованих, сигурно некада спојених с деловима тела и органа, било је највише, потпуно безвредних чак и за астроархеологе и они су највише сметали – смрдели у чулима скенера и кварили задовољство претурања по тој одбаченој историји. Понекад би бљеснуло ту и тамо, преломљени фотон или зрачак светлости, а Џо би одмах усмерио свој бродић у том правцу – надајући се некој сложенијој метахолографској структури ухваћеној у комадић стакла или кристала чији је садржај неретко био епска борба с метакрилатим Ригелијанцима који су на крају спржили гносеофобска жаришта културе и индустрије и тако уништили овај необичан хиперемпиријски сој силикофага – али таквих је пронађено свега неколико у последњих пет деценија и одавно су сви одустали од даље потраге. Као да нико, ама баш нико пре људи није чепркао по овим наслагама, никаквих трагова ископавања и разбијања астероида није било – све је лежало нетакнуто, компактно испресовано, смрзнуто. Неких већих структура или машина уопште није било – тај материјал није бацан – никаквих олупина свемирских бродова, осим њихових скица и представа, никаквог оружја, никаквих предмета већих од људске шаке – све је било минијатурно, све као за приручну употребу, пролазно, демодирано. Када су ове огромне гомиле астероида откривене настала је права силиконска грозница и почело је систематско декодирање углавном с обода, мада су неке групе истраживача насумично копале и у унутрашњим деловима надајући се да су ту астероиди знатно старији и да ће се открити неки историјски ток ове цивилизације, али испоставило се да је све ђубре настало у оквиру неких двеста људских година и као великом журбом, очигледно према плану, ту довучено. Пронађени су и ти епски кристалчићи који су у себи носили невероватну причу, али само делови те приче били су у потпуности реконструисани и објављени. О почетку се ништа није знало, а крај се лако дао наслутити. Моћна технолошка цивилизација, распрострањена и добро организована, није се могла одупрети малобројним и божански моћним бићима која су израњала из огромног црвеног Ригела и својим ритуалним плесом спаљивала сва електрична кола, све наноструктуре, сва заштитна поља и бацала читаве светове у тренутну смрт укидајући међусобну повезаност Гносеофоба, паралишући њихово животно окружење.

Успео сам, дакле, да побегнем у далеко и неразумљиво, изненада је помислио Џо, кога је, изгледа, сустигла сумња све гласније питајући шта ће он ту, зашто није с другима, зашто се не бори за своју егзистенцију као и остали свет, и све тако неке небулозе које је он аутоматски одбацивао иако није умео баш најбоље да образложи свој самоегзилни став. Шта тражиш, ког ђавола, међу овим говнима, сви знају да су то говна, да ту нема ништа, да су и те приче о Ригелијанцима производ маште, парабола умирућег ума једне расе коју је сустигла ентропија. Али Џо је био упоран, или је боље рећи, инерција која га је носила није се могла поништити никаквим аргументима, па је његов одлазак са Блер Алфе био тако снажно фокусиран да је употребио сву своју личну енергију како би доскочио до овог мрачног и пропалог места у потрази за нечим недефинисаним, али због тога, за њега, не и неодређеним. А снаге за повратак није било. Речи сумње празно су одјекивале док је он упорно зурио у мрак и мотрио на трачке светлости, на мрвице могућности. Није могуће, понављао је себи, да у једној тако огромној маси нема ама баш ничег вредног, ничег креативног – његов однос према самој Блер Алфи и њеној монструозној рекламократској и бирократској цивилизацијској егзалтацији био је исти као према овом гробљу – ни тамо он није налазио ту искру, барем не у живим људима, који су пловили бујицом што се стропоштавала, по мишљењу многих, увис, у висока стремљења, а он је лепо видео да је то једна недефинисана маса ужасне буке која се бесконачно умножава и нараста као црвени див Антарес, сунце и небо Блер Алфе – топлотни колапс који ствара илузију експлозије, а у ствари је имплозија.

Каквим очима гледати кроз мрак, ствари невидљиве, али постоје, каквим очима описивати знање обложено црним плишем, каквим непотребним очима тражити пут кроз гранитне стене, фокусирати лептоне и планине у исти трен, затвореним очима... отимала се мелодија, затвореним твојим очима, црна љубави. Можда би се тако могло описати његово расположење – елегија, очишћена од сете, прожета јасном снагом намере. Где одлази та енергија, где нестаје? – његов ум није хтео да прихвати крај – не крај кретања, већ крај без откровења. Скенери светлуцају, време, нагомилано, притиска, све дешавање преселило се у њега. Овде је енергија и овде се ствара свет, избијале су речи, не потврђујући ништа. Ван себе нешто тражим, неки глас, облик ил’ крик.

Џо је овде потпуно реалан. Готово изгубљен, жртва спорог, досадног живота, у великој мери збуњен, неартикулисан, неадекватан. Џо, до кога магија допире само као снажна намера без животног сока без струјања, без колизија. Не баш опуштено чекање, али споро, све је тако споро. Међу људима, барем је машта била стално потицана, али овде, гносеофобска култура ама баш ничим није исијавала. Изненада се трже и поче поново да програмира скенере, можда би било добро, мрљавио је себи у браду, да применим алгоритам неке песме уместо математичке структуре – какве везе има математика са смрћу гносеофоба, и узрок њихове смрти – па математика га још увек није разјаснила – шта рецимо, ако кренем скоковито, у спајање неспојивих места и садржаја и повежем их својом вољом, својим смислом... Инжењеринг баш и није био његов фах, али му је игра годила и... све се претворило у некакав вајарски поетски поступак просецања и обликовања те усложњене масе као да је била обичан, једноличан камен охлађене магме у којој су се седименти измешали тако да није било временске приче. И док је тако својим бродом зарањао у ту масу и уништавао је као такву, из мрака се издвојио један исувише правилан комад и очешао се о кокпит и он га ухвати у лету.

С неверицом је зурио у необичан кристал, очигледно обрађен, једноставног облика издужене призме, као некаква цигла, с благо затупљеним ивицама, црн скоро, индиго можда, потпуно мат, светлост као да га је избегавала и градила једва видљиву ауру око њега. Ово је нека ствар с дејством, помислио је. Обузе га необична сталоженост, нека врста креативног расположења и он изненада урони у сан.

Сада, док хода међ липама, поново искрсава Моритомо и не посматра га. Моритомо који се зноји и коме је већ доста улоге ађутанта, који је изуо чизме и босим, ознојеним стопалима упија свежину камена на коме стоји. Џо већ познаје овај свет, на врху брда се бели, стапа с бледим кобалтом неба, елегантни, импресивни храм, који као да су људи градили по нацрту богова, хиљадама година стар, али сада с реконструисаним кровом боје цинабара, и уопште, јасно се издвајала модерна интервенција над овом старином. Али та снага, она није могла бити реконструисана, и даље је била ту и преводила га у мистерију. Сада, када није писао и када није ходао кроз масив Парнаса, и када није прскала вода око њега, и када није изненада искрсавао у мрачним сокацима Блер Алфе, сусретао необичног црног човека у плишу, у црном или можда индиго плишу, сада када је у руци држао ову необичну творевину... Моритомо је нестрпљиво погледао у њега и пошао му у сусрет. Ти и не знаш, повикао је, чега си се дочепао. Звук се урушавао у Џоа. У изненадну смиреност духа која није попуштала. Јапанчево лице се примакло, кроз размакнуте усне се назирао ред правилних, жућкастих зуба, густе обрве хитро су поигравале, кратка коса светлуцала је од зноја. Моритомо посегну за кристалом. Време је за чај, шака обухвати кристал и прсти додирнуше Џоове прсте. Баршунаст је био Моритомов додир, Џо није схватио овај покрет као отимање, две руке слагале су се око мрачног, неизмерног пространства.

Партенон. Бројни туристи нису сметали. Џо је узбуђен теглио за собом Моритома, који је, очигледно, овде већ био много пута, не баш  расположен да поново упија у себе немуште поруке кора и каријатида. Стално је покушавао да се одмакне од Џоа и сачека га у хладу зимзелена. Али Џо је као поседнут журио у маузолеј на поновно суочење с архајским осмехом. Гурнуо је призму у џеп и стао пред окрњену свештеницу.

Трже се из сна. Како у сну нема физиологије, наметну се мисао. Каква гадна ствар је месо, заиста тамница духа који би да слободно ствара. Где се налази та стварност, тај храм, тако стваран и силан, та бела, мермерна уметност озарене душе. Тамо где нема меса... Призма исклизну из ознојене руке и тихо паде покрај столице. Брод се зауставио уклињен у мрачну стену и чекао. Одозго, небо препуно звезда.

Једна мала станица на прилазу гносеофобског ђубришта још увек је била активна. Сада је само аутоматизована кантина била на услузи случајним посетиоцима, а све оне силне космичке крчме и ресторани, бордели и мотели, све је то одавно отишло, остављајући за собом огољену кичму везишта – једини наговештај да је ту некада било некакве вреве. И сама станица је била потпуно аутоматизована, а патролни бродови би повремено навраћали и кратко се задржавали. И сада беше ту један мали бриг, с четири члана посаде, од којих је један седео у кантини и зурио у екран који је емитовао статику. Џо само погледа по малој просторији и крете назад у свој брод. Хеј! повика патролџија за њим. Јеси ли чуо новости. А, окрете се Џо. Избегавао је било какве вести и информације откако је полетео са Блер Алфе, било какав уплив у његово мистичко путешествије и авантуру, те никаквих новости није чуо нити му је падало напамет да још и ту физиологију вари... Изгледа да је све то ригелијанско масло. Које... То с Арктурусом. Виђени су на Капону.

Слободан Шкеровић,

започео је свој еп о Капону (Џоу, Брандону, Барону, Моритому, Хоку, Лалкасону, Ан-на...) у канцеларији капетана Бетинског, током служења војног рока у Сарајеву, далеке, далеке 1977.

Ова тема, или боље речено метамирис, провлачи се кроз многе песме, објављене у збирци Индиго (2005).

Иако је ритам у поезији главна ствар, речи су неизбежне и служе као жице инструменту, трпе притисак, увијају се, пуцају, изнова настају из метафизичког срца свега створеног.

Речи не могу описати Боје Арктуруса. Идеје садржане у њима апстрахују мисли, чулност, људскост. Све оно што је потрошно у животу човека. Живот сам придодат је речима, жртвован ради додира с истовремено врелим и мрачним језгром из кога извире неописиво.

Писац је протраћио младост на испитивање дубина, а старост је већ сама по себи пресовани шљам, разбацан уоколо, далеко од досегнутог циља. „Та прича је веома кратка, почетак јој је негде у хаосу прошлости, средина је у кратком споју, ту пред нама, а крај тамо где се губи основ...“

Метафизичка бића вечности, оличена у Ригелијанцима, приказана су неухватљивим кроки-потезима; њихов свет, међутим, доступан је људској перцепцији, али не и људским обичајима.

На Капон одлазе само они који говоре у своје име – све остало биће изгубљено. Генератор универзума једини је погон којим се може досегнути систем Арктуруса, али кључ за улазак у њега је опроштај од постојећег света.