Душан Видаковић

Нови живот сигнализма

(Време сигнализма / The Times of Signalism, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006.)

Током претходне декаде сигналисти су уобичајили да, бар једном годишње, посредством специјализованих алманаха, често штампаних и као сепарат угледних српских периодикума, понуде профил креативног стања свог стваралачког покрета, опипају му пулс. Недавно се тако појавила можда и најамбициознија публикација те врсте Време сигнализма, претходно, на измаку 2005. године, објављена уз никад бољи нишки књижевни часопис Градина. На 220 страница, овде је педесетак аутора, на изванредно убедљив и узбудљив начин, демонстрирало виталност идеје са којом се песник Мирољуб Тодоровић посвећено носи већ, безмало, пола столећа. Разуме се, читав пројекат је, како му и доликује, опремљен белешкама о свим заступљеним ствараоцима, као и подробним библиографским подацима о новим издањима, односно новостима из легата сигнализма у Београду, Нишу и Новом Саду као и Сигналистичког документационог центра који данас броји већ више од три хиљаде јединица.

Након пролошких Тодоровићевих аутопоетичких мисли, насталих у периоду између 1975. и 2003. године, ову публикацију суштински отвара акрибично документован преглед истог  аутора о преломном утицају сигнализма на Марину Абрамовић. Као што је познато, ова данас планетарно славна перформерка једну од  битнијих раскрсница у својој каријери је имала приликом сусрета са  сигнализмом, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века, у фази када је још сликала облаке и гломазне женске фигуре. О том херојском добу, са пуно емоција, сведочи и графичар и мултимедијални уметник Зоран Поповић, поред Спасоја Влајића, један од првих који је својевремено стао иза Тодоровићеве доктрине.

На ове, носеће, прилоге изванредно се надовезује можда и најсериознији домет Времена сигнализма, интелигентна расправа Илије Бакића о могућим правцима мењања покрета у, нетом начетој, ери супрематије електронских комуникација. Уосталом, аутентична мисија сигнализма и јесте било оркестрирање уметности, са једне, и модерних научних метода, са другачије/исте стране. А да револуционисању индивидуализоване креативности са позиција природних наука и даље, има места, потврда су пар есеја члана редакције Књижевних новина и пионира нетворк стратегија у домаћој литератури, Миливоја Анђелковића. Његови увиди о новим просторима интерактивности које открива писање на струју и приче из дигиталне цивилизације Андреја Тишме, крунисани су очаравајућом свежином коју у опсервације уноси подгорички ветеран, академик Жарко Ђуровић или мр Душан Стојковић, осветљавајући сигнализам из нових углова као говор жудње. За сигнализму својствен полемички тон овог пута су се побринули проверени мајстори полемике Добрица Камперелић и Јарослав Супек.

Теоријску раван Времена сигнализма потпуном чини натписивање београдског писца и сликара Слободана Шкеровића са уредником неоавангардне америчке ревије Xtant Џимом Лефтвичем, којег је и превео на српски. И, иначе, сјајном лањском збирком стихова Индиго, уз још пар, овде публикованих, радова, Шкеровић се супериорно препоручује као сигналиста који, са лакоћом и елеганцијом, луцидним опсервацијама, успева да прошири надлежности покрета којем припада. Његов ангажман у 2005. години ме наводи на једну, можда и јеретичку, помисао да би поред свих које већ егзистирају, могла постојати, рецимо, и награда за најзначајније домете у области сигнализма током 12 месеци, ако не већ и за животно дело.

Коначно, вратимо се самом садржају, The Times of Signalism, посредством низа критичких приказа, прати текућу књижевну и ликовну продукцију, међу којима се издваја истраживање новосадског историчара уметности Саве Степанова о делу Андреја Тишме, једног од најпровокативнијих неоавангардиста овог дела Европе. Привлачно је и богатство сигналистичких идеја примењених у поезији (Илија Бакић, Добривоје Јевтић, Роберт Г. Тили) и прози (Драган Мандић, Богислав Марковић, Здравко Крстановић, Душан Стојковић), но, као по правилу, најоригиналнији домети су досегнути у визуелним песмама које су уверљиво легитимисале и интернационални реноме покрета. Овом приликом српској публици су се, поред осталих, представили и познати мултимедијалиста Фернандо Агијар, прва дама италијанске акционе поезије Карла Бертола, творац спацијализма Пјер Гарније, док су немачки ауторитети Клаус Грох и Клаус Петер Денкер познати и мање верзираним присталицама иновативног у писању/визуализовању. Ту су и незаобилазни оснивач Масарикове академије, Чех Мирослав Кливар, односно галерије Milan Art Center, Руђеро Мађи, па онда московски полиглота Вили Р. Мељников, мејл-артиста Кеичи Накамура из Токија, као и стари знанци Клементе Падин, покретач ревије Ovum 10 из Монтевидеа, и италијански бард експеримената Микеле Перфети. Из заоставштине Руса Хенриха Сапгира презентовани су његови стваризми, а бриљантан, десетогодишњи мејл-арт/е/факт Атомска бомба су, у две/четири руке, изложили домаћин Тодоровић и Шозо Шимамото који је, средином прошлог века, инаугурисао прву јапанску неоавангардну групу Гутаи. Уз наведену елиту правој ароми су допринели и уредник вашингтонске издавачке куће Анабасис, Том Тејлор и Шигеру, нетворкер из Токија.

Време сигнализма, алманах за дуго и одано читање, као препоручујући адут сигнализма упућује на способност његовог творца, Мирољуба Тодоровића, да својом хипнотичком позитивном енергијом обележи и привуче велики број нових и вредних имена. Управо та његова, од сујете ослобођена отвореност за инспиративне тенденције, чак и када могу поћи у правцу ревалоризације неких сигналистичких начела, доприноси да ова самосвојна стваралачка авантура српске културе делује бодро, подстицајно и након толиких мена и гужве сваковрсних изама унакрст цивилизације. У том контексту немогуће је не апострофирати и неке од младих лавова који су на најтачнији начин протумачили Тодоровићеву поруку, а то су, пре свих, Звонка Газивода, Виктор Радоњић, Оливер Милијић или Сплићанин Франко Бушић. када њихов очаравајући таленат придодамо академском ауторитету, у посматраном издању, накратко одсутних свезнадара сигнализма др Милосава Шутића и др Миливоја Павловића, јасно је да Мирољуба Тодоровића нису случајно својевремено подржали доајени домаћег надреализма Душан Матић, Оскар Давичо и, више од свих, Љубиша Јоцић.

Или, да се послужим речником с почетка овог записа, опипавање пулса је успело. Апсолутно. Сигнализам је итекако жив. Чак и живљи него икад. Што ће, даље, рећи да је време сигнализма свако, па чак и ово, такозвано наше за које смо, у климаксу нихилизма, сигурни да не уме припадати никоме.