Жарко Ђуровић

Тумачење природе сигнализма

Илија Бакић и Звонко Сарић: „Преко граница миленијума“, издање „Феникса“, Београд, 2005

Све је уочљивија појава како сигнализам упорно шири атлас својих теоријских тумачења. Томе су умногоме допринијела три угледна ствараоца – Љубиша Јоцић, пјесник и есејиста, Живан Живковић, теоретичар модерне естетике и Миливоје Павловић, стваралац и тумач сигнализма. Они су у сигнализму препознали преображавајуће креацијске облике, посебно у поетској сфери, будући да се у њој рефлектују најдубља смислена и језичка укрштања.

Илија Бакић и Звонко Сарић придружили су се овом угледном „тројцу“, разрађујући путем нових примјера (остварења) предности сигналистичке естетике. Њу већ преузима, у смислу запажене критичке примјене, бројна скупина афирмисаних књижевних стваралаца.

Ако за догађај постоји временска или нека друга узрочност, слично се може рећи и за поетски медиј, који из основа мијења своје исказне ентитете. У првом реду оне који се односе на појмовни и структурални облик стиха. Он је у сигнализму по много чему флуиднији и дејственији. Ваљда зато што се његово биће фокусира кроз досад непознати или мање познати симболистички кључ. А ми добро знамо да симбол као творачка одредница преиначава много тога у доживљајној сфери. Највећма појмовни и језички дискурс. Еманира га кроз исказну новину.

Бакић и Сарић у књизи огледа и есеја „Преко граница миленијума“, већи број текстова заправо посвећује таквој феноменологији. Како је поезија прародитељ свих духовних тражења, разумљиво је што она најинтегративније навјешћује дубине креацијског чина. Њему се непрекидно „прилагођавају“ други естетски жанрови, међу њима и филм (Буњуел), задржавајући у себи увијек присутни флуид поетског значења. Видовита Исидора Секулић у „Миру и немиру“ с разлогом каже да се свака истинска проза врхуни поетском супстанцом. Њеним тајанственим наплавом.

Многи се варају кад кажу да је сигнализам производ техничког обрасца, који се остварује таутологијом или неким њему сличним поступком. Заборавља се да њега твори креација симболистичког и сублимистичког кода. Укрштајућим односом заснива значење реченог. То је веома мудро запазио Сарић, истичући да сигналистичка естетика не елиминише категорију субјекта. Да би се субјект потврдио, он се мора отворити мишљу или неким другим знаком који обликује рецепцију.

Аутори истичу да је сигнализам претежно отворен према новини сазнајног типа. Сазнајна новина вуче и оне друге – мотивску, језичку, ритамску. Низом бројних искустава у наведеним областима, сигнализам нуди мноштво креативних визура, од мислене до фоничке и ликовне. Од предметно огољене до визуелне и маштене. У том свијетлу Бакић и Сарић „мјерили“ су учинке појединих сигналистичких стваралаца, стављајући с разлогом Мирољуба Тодоровића у средиште пажње. Зашто? Зато што је он промовисао овај авангардни покрет и дао му богат теоријски апликат. Дакако, потврђен вриједним и обимним дјелом, гдје поезија има преовлађујући статус.

Расути по разним књижевним ревијама, есеји Бакића и Сарића имају немали значај. Откривају из теоријског угла дешавања на сигналистичкој сцени, која се из године у годину шири именима и дјелима од важења. По ауторима нема туђе ни споредне теме. Привилегија се стиче скалом креацијског чина и новином. Тако се појам лијепог не завршава изгледом једне ствари. Одабрану мотивацију љепоте именује субјект, без шминке. Јер мисао постоји у скривеној плазми и њу ваља изнијети на видјело путем „својевољне гестуалности“. Најчешће превратничке у исказном смислу.

Индикативан је Бакићев текст „У сусрет новим изазовима“, гдје он, кроз облик микро-есеја, презентира новине које сигнализам нуди и „старине“ које развлашћује. Најважније је, мишљење је аутора, предвидјети „лик ствари које долазе“, а то је сигнализам успио. Мислим да је на томе начелу садржана његова авангардна естетика.

Овдје треба истаћи да је живот неодвојив од ствари. Срастају са бићем и бјеже од њега, са потребом заједничког искушавања и провјере. Природно је што је субјект тим феноменом „заробљен“. То треба схватити као вид неизбјежног и потпуног везивања за окружај. Ту има „принуда“ и „отпора“, али су сви они у служби сазнатљивости свијета и привикавања на нове изазове футура. Другим ријечима, сигнализам је најава нових мијена у свијести и служењу, што значи да су симултани рефлекс унутарњег човјековог бића, који тражи неистрошену пројекцију у исказној сфери.

Уосталом, духу је својствено да се у тражењу унутарњег језгра вине до апстракције, пошто у њој обитава чиста поетска енергија. Сигнализму је стало до те енергије, посебно кад се ради о „разарању“ и визуелизацији доживљајне матрице и свега онога што она сензорише и креира. Рекао бих да је та врста сензорисања неуобичајена и иновантна. Зато и привлачна за сваку радозналост. Аутори су у текстовима то недвосмислено истакли, истичући, не једном, да сигнализам одступа од утврђених норми. Да револуционише изражајни миље. И празна бјелина има своју рјечитост!

Важан је чин стварања и резултат стварања. Пишући о поезији Звонка Сарића „Шињел до сванућа“, Бакић помиње вратоломије његовог стиха. Само се кроз вртоглаве опсесије, закључује критичар, може расклопити шкољка властитог немира. Игровито је уједно и смислено. Игром се често оплођава супстанцијализација субјекта.

Текстови у књизи различито су тематизовани. Зависно од тога шта је предмет тумачења. Од идеја мејл-арта, до језика слике, посвећености лудизму као креацијском идиому и слично. У књизи има више тематских кругова који објашњавају природу сигнализма и стваралаца њему посвећених. Очигледно је да се писци суверено сналазе у предоченој материји. Да би се поближе сазнао дух овог покрета, морало се знати и о модерним правцима који су му претходили. Помињемо два најважнија: дадаизам и надреализам. Сигнализам их је надградио у много чему. Највише у вокацијској ефикасности.

Не треба сметнути с ума да и контрастне ствари имају нераскидиве спојеве. Сен Џон Перс тако између сјенке и свјетлости, који представљају два супротстављена знака, тражи братственички однос. Слична је ствар и са сигналистичком креацијом. Супротне маркације воде облику спојености и прожимања!

Оба аутора заговарају становиште да узлет и сензација моделују пјесничко расположење. Наука се „уплела“ у поезију, не да би је свргла, него да би јој дала нове исказне фреквенције и фантазме. И на ту тему има одговора у овој књизи. Неки су пројицирани кроз анализу тумачених дјела, а неки представљају посебне цјелине. Наводимо најкарактеристичније: „Рушење света и језика“, „Између планета и митова“ (Бакић), „Преварити навику“, „Сигнализам – изазов преступа“ (Сарић).

Код младих аутора запазио сам опсједнутост проблемом универзализације пјесничког објекта. С правом сматрају да он врши активитет мисли и идеја. Не одбија се ништа што је важно за богаћење духа. Свијет егзистира да би га отварали и емитовали кроз овај или онај вид. Дакако, и путем сигнал текста. Кроз визуелну оптику и слично. Сигнализам говори о неспутаности трагања за идентитетом бића и свијета. У томе учествују сва чула и сви узрочници. Па и чуло свемоћи, карактеристично за сваки излив дара. Те су ствари наглашене у овој књизи, која сигнализам тумачи као ренесансу нове естетике, која на нашим просторима хвата чврсте корјене.