Жарко Ђуровић

Између знака и визије

Виктор Радоњић: „Екологија фразе“, издање „Мост Арт“, Земун, 2005.

Ништа као језик није подложно трагању. Он се потврђује властитом слободом и структуралном слојевитошћу. Без та два  услова не може се освојити предметно. Њих поета уклапа један у други. И мишљу и изразом. Предметно је матица откривања свијета и бића. Превасходно кроз визијски слој. Модерна поезија уткива у тај слој ликовне, музичке па и математичке диспозиције, не би ли трагалачки наум имао што дејственије значење.

Сигналистичка поезије Виктора Радоњића посједује заправо ту трагалачку црту која се еманира путем примјене наведених атрибуција. Рекао бих са увијек уочљивим контрастом и асоцијацијама. Контраст обликује доживљајни код, деперсонализујући и сам субјект, уколико је статичног склопа. У таквим ситуацијама језик је од пресудног  значаја. Својим сложеним комбиновањем ствара необичне смислене ентитете. Необичност је примамљива сама по себи. Кад јој се убризга крв свјежине, примамљивост је већа.

Као да се Радоњић држао Бартовог промишљања о језику: Ми не бирамо језик стога што нам изгледа нужан, већ језик чинимо нужним који бирамо. Бирањем језика бира се и форма казаног. Упадљивије дјелује кад садржи емпиријско у себи, будући да је емпиријско по правилу значењско.

Радоњићева збирка поезије „Екологија фразе“ реконструише егзистентну сувислост бића. Користи и шокантне слике ако извиру из предмета који их је узроковао. Често и као ирационални дискурс, јер поезија претежно слиједи такав принцип. Радоњић га схвата као истраживачки феномен, посебно у лингвистичком смислу. Сигнализам као естетика већ увелико систематизује трагања на томе плану. Пјесников допринос није занемарљив у тој систематизацији.

Посебно је у поезији деликатно додиривање супротности. Из њих се рађа контекст збиљног и слућеног. Сигнализам је на њиховом врелу. Исказује новину, кроз оригинално знаковање, разбијајући међе овјешталог вербалног система. Радоњић је један од оних стваралаца који то чини са умијећем. Елементи његове поезије различито су наглашени. Ликовни допуњују смислени, фонички ритамски и слично. Обиље је таквих (успјелих) означења. У њих убрајамо срођеност са избором технике исказа. Дакако, ту мислимо и на сублимисаност „обрадне материје“. Скоро да је придјев истјеран из вокацијске сфере. Заузврат њему видно је постојање идеје. Она у виду наплавине струји пјесниковим расположењем. Урбаног је карактера. Дејствена и хировита.

Постоји очита зависност између идеја и знака. Између знака и визије. Она је доминантна у свакој пјесми. Поета је стално дограђује екстатичним набојем. У пјесми „Страхови коже“ коегзистирају кичица и коб. Овдје је супермантан алегоријски супстрат. Кожа никако да избјегне казну. Ни пилуле нијесу од помоћи. Отуда пјесников вапај: У случају навике / шапућеш да је / нежност срамотна.

Збирка је саздана од тамних тонова. Њих поета трансферише путем „шкртог“ језика. Његовим укрштањем богати се доживљајна мапа. Радоњић је вјешто користио аналогијске сублимате као вршиоце вербалног чина. Помињемо пјесму „Духовљење сујете“ у којој су они ефектно дати и представљају горњу границу тзв. асоцијацијског говора. У лепези тога говора оживотворен је свијет визуелних дубина. Дух је могућ ако се „гони разломак слободе“. То је доказала ова по много чему драгоцјена књига, трагалачка и модерна у изразу. Тој драгоцјености помогао је и сликар Алекса Гајић, чији ликовни учинак треба схватити као свјетковину.