Гжегож Газда

Српски неоавангардни покрет сигнализам

СИГНАЛИЗАМ, књижевни програм који је у другој половини шездесетих година формулисао српски песник М. Тодоровић (рођ. 1940), а касније,  седамдесетих година се преобратио у утицајан неоавангардни (неоавангарда*) уметнички покрет у књижевностима Југославије који се уписао у контексте  експеримената светске књижевности што су одређени општим именом *конкретна поезија.

Тодоровић је почео да пише и штампа своја дела 1959. године. У књижевности је дебитовао 1965. године  и тада се појавио његов текст насловљен са Научна испитивања на Планети (у песничкој збирци Планета) чији постулати су иницирали серију манифеста који су кристалисали следеће етапе програма (Планета је песничка парабола тајни поезије, живота и смрти). Прву етапу Тодоровићевих трагања називамо сцијентизам, темељила се на уверењу да постоји непосредна веза између поезије и науке (упор. и фусноте из збирке Путовање у Звездалију, 1971). «Стих је – написао је песник – магична формула живота и космоса, а његово значење премашује уске књижевне оквире. У повратку жели да сједини изгубљено јединство с науком (...) Чезне за свеобухватном сликом света, у чијој основи ће бити аналогон атома живота и свемира». Та естетичка утопија (образац E=mc 2 – сматран је најсмелијом метафором) имала је своје историјско полазиште – није важно да ли је било свесно или није – у концепцијама Хлебњикова, у сновима надреалиста и других авангардиста с почетка века. Године 1968. Тодоровић је објавио Манифест песничке науке (Поља, бр 117-118) у коме је прецизирао и резимирао дотадашње концепције. Сличну улогу одиграо је и други програмски текст Regulae poesis с поднасловом «Тезе за општи напад на текућу поезију» («Градина», 1970, бр. 1) који је негирао емоционалну, приватну, субјективну димензију лирике која није у стању да се избори за научни универзализам.

 Године 1969. појавио се термин сигнализам, а  годину дана касније на страницама часописа «Дело» (1970, бр. 3) и манифест насловљен са Сигнализам. У то време, како у Љубљани тако и у Загребу настајале су уметничке средине чији представници су под утицајем европских експеримената покушавали да на свој начин  развијају идеје визуелне и конкретне поезије. У Београду 1968. и 1969. године  одржаване су велике изложбе међународне конкретне поезије (у њима су учествовали и чланови словеначке групе *ОХО). У Загребу је 1968. настао  часопис посвећен кибернетици, масмедијима и визуелној  комуникацији под насловом «Бит». Следеће године у Београду се појавио часопис «Рок» отворен према визуелној поезији и њеним теоријским проблемима. У таквом контексту програм сигнализма чинио се очигледним. «Сигналистичку поезију – писао је аутор манифеста – можемо одредити као активност песника и машине, или само песника  да се кроз језик (и графичку форму) омогући песми да изађе из безобличја ствари и процеса природе и поведе свој дијалог са светом». Ова уводна дефиниција касније је у часопису-органу покрета «Сигнал» (1970-1973) прецизирана и у њој између осталог читамо: «Термин сигнализам изведен је од латинске речи 'signum' – знак (...). Сигнализам је авангардни стваралачки покрет, с тежњом да захвати и револуционише  све гране уметности од поезије (литературе) преко позоришта, ликовне уметности, музике до филма, уносећи егзактан начин мишљења и отварајући нове процесе у култури  радикалним експериментима и методама у оквиру једне перманентне стваралачке револуције, на коју је, нарочито утицала технолошка цивилизација, цивилизација знака, све већа примена наука и научних метода, посебно математика (...) и  појава компјутера». Даље тачке дефиниције – кроз надовезивање на претходно експонирани сцијентизам - апсолутизовале су функцију експеримента и начело ослањања на «егзактне методе» науке. Стварајући властити назив за већ именоване појаве, Тодоровић је сугерисао оригиналност и посебност  тог предлога српске неоавангарде. Класификовао ју је на различите начине, третирајући сигнализам у ужем и ширем значењу. Најпре је тај назив схватао као синоним визуелне поезије, убрајајући у њу летризам, конкретну, графичку и сл. поезију. Затим је сужујући појам говорио о поступној девербализацији и десемантизацији поезије. У тим типологијама које су се мењале и нису увек биле доследне, појављују се својеврсни жанрови, односно компјутерска, алеаторична или стохастичка, статистичка, пермутацијска, комбинаторијска, варијацијска, сцијентистичка, технолошка, кинетичка и фонетичка поезија и «сигналистичке манифестације» (гестуална поезија – акције «модела» материјалних језичких знакова) и сленг поезија, од којих неке прекорачују границе књижевности, улазећи у простор ликовне и других уметности са концептуалним, хепениншким идејама и квазипозоришним експериментима.

Српски сигнализам уродио је десетинама манифеста, песничких збирки, критичких књига, алманаха, антологија, часописа и изложби, као и сигналистичких акција које су се појавиле у књижевној култури целе Југославије (упор. и *клокотризам). Између осталог укључио се и у међународни покрет конкретне поезије. Осим Тодоровића, главног теоретичара и предводника сигнализма међу практичарима правца ваља поменути и ауторе попут В. Р. Туцића (рођ. 1941), Ж. Рошуља (рођ. 1940), С. Вукановића (рођ. 1944), О. Кисића, Ј. Цветковић, Т. Јанковић, М. Павловића, З. Поповића, Б. Прелевића као и песника старије генерације, познатог авангардисту из међуратног периода, Љ. Јоцића (1910-1978).

Лит.: Р. Таутовић: Сигнализам, «Градина» 1974, бр 7-8; J. Kornhauser: Propozycja serbskiej poezji eksperymentalnej, Kraków 1981; D. Poniž: Konkretna poezija, Literarni leksikon, knj. 23, Ljubljana 1984.

С пољског превела  Бисерка Рајчић

Из: Grzegorz Gazda: Słownik europejskich kierunków i grup literackich XX wieku.- Warszawa, Wydawnictwo Naukowe  PWN, 2000, стр.602-604.