Душан Стојковић

Трајно време: Сигнализам

Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006.

Зборник Време сигнализма, штампан најпре као сепарат нишког часописа Градина (број 10, 2005), један је у серији зборника који су сигналисти издали тумачећи овај знаменити, дуготрајни, наш и интернационални истовремено, књижевни покрет. Претходили су му: Сигнализам, „Кораци“, Крагујевац, 1976; Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981; Сигнализам - авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984; Сигнализам у свету,  Београдска књига, Београд, 1984; Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2001; Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003; Гласови планетарног - визије сигнализма, Сигнал, Београд, 2003; Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism, Сигнал, Београд, 2004.

Авангардни књижевни правци и покрети, по логици ствари, окупљају групе стваралаца који се огледају у различитим уметностима и које на окупу држи заједничка, у први мах веома кохерентна и јединствена, поетика. Потом, следи осипање, стваралачко дисидентство. Истовремено, долази до приступања нових чланова који уносе неопходну свежу стваралачку крв и омогућују даље трајање, али и обнављање, „усавршавање“ самог покрета. Важило је то и за дадаизам, и за експресионизам, и за футуризам, и за надреализам и за многе друге књижевне покрете и правце. Права авангарда релативно кратко траје. Што је експерименталнија, тим је краткотрајнија - као да је правило њеног деловања. Изазивајући уметничке потресе, веома брзо сагори. Десило се то, очигледно, са дадаизмом или нашим зенитизмом. Надреализам је успео да потраје, пре свега, захваљујући стваралачкој енергији Андре Бретона и несумњивој вредности остварења новопридошлих надреалиста. Сигнализам, једнако као и надреализам, захваљујући пре свега неисцрпној енергији, али и несумњивој вредности новонасталих дела, његова зачетника Мирољуба Тодоровића, као и раскошном таленту неколиких неосигналиста, успева да се одржи на нашој, и светској, уметничкој сцени већ четрдесетак година. При том се непрестано трансформише, осваја нове жанрове, постаје поливалентним, на известан начин се и академизује. (П)остаје књижевном чињеницом која се мора уважавати. Готово сви (изузеци се могу набројати прстима једне руке) наши авангардни уметници, почев од касних шездесетих година до данас, прошли су кроз сигнализам или били, барем, добрано њиме окрзнути. 

Време сигнализма се „отвара“, „измрвљеним“, ризомским(?) есејем, поетичким текстом састављеним од издвојених реченица насталих у периоду од 1975. до 2003. године првог сигналисте Мирољуба Тодоровића. У њима се, између осталог, готово речнички, говори, нпр. о различитим видовима сигналистичких остварења / песама (визуелним, конкретним, фоничким, феноменолошким, апејронистичким). Оне граде поетичку кичму сигнализма као књижевног покрета. Гномске су до сржи. Наводимо неколике које вреди запамтити: „Нова језичка стварност у шатровачкој песми“; „Говор - самосвест ствари“; „Сигнализам - свеобухватна поетска визија света у планетарном и космичком смислу.“ Тодоровић цитира Пола Валерија и, посебно, Маршала Маклуaна чије се мисли указују као иницијалне каписле неколиких сигналистичких поетских вјерују-ставова. Посебно су, међутим, подстицајне упитне поетичке формулације (оне, тражењем одговора - ови могу бити и амбивалентни - „увлаче“ потенцијалне читаоце у стваралачку игру) типа: „У којим случајевима опис ствари, које окружују човека, може заменити његову психолошку анализу?“; „Да ли је језик неопходан за мишљење?“

Зборник о којем пишемо доноси читаву малу антологију, интернационалну у довољној мери,  визуелних и иних песама које нису превасходно вербалне. Њихови аутори су: Мирољуб Тодоровић (једна његова визуелна песма је плод ауторове сарадње с јапанским неоавангардистом Шозо Шимамотом), Марина Абрамовић („Шкорпија“), Добривоје Јевтић (компјутерска графика), Мирољуб Филиповић Филимир, Звонко Сарић, Роберт Г. Тили, Тамара Жикић, Дејан Богојевић, Данијела Т. Богојевић, Војислав Беговић, Драган Нешић, Здравко Крстановић, Маргарета Јелић, Ружица Бајић, Рорица Кампарелић, Добрица Кампарелић, Звонимир Костић Палански, Илија Бакић, Миливој Анђелковић, Андреј Тишма, Франко Бушић, Енди Дек, Џим Лефтвич, Клементе Падин, Хенрих Сапгир, Клаус Петер Денкер, Том Тејлор, Шигеру, Вили Р. Мељников, Фернандо Агијар, Карла Бертола, Кеичи Накамура, Мирослав Кливар, Клаус Грох, Микеле Перфити, Пјер Гарније, Руђеро Мађи. Посебно када је о страним уметницима реч, као да присуствујемо и ретроспективи која нам омогућава да завиримо у златно доба сигналистичког покрета.

Да је зборник којим се бавимо интернационални (визуелна поезија је, сама по себи, поезија која укида све границе и језичке баријере, тотална и планетарна лирика) потврђују нам прилози аутора из неколиких земаља: Хрватске, Италије, Француске, Шпаније, Немачке, Чешке, Русије, САД, Уругваја, Јапана.

У последње време, Мирољуб Тодоровић се интензивно бави штампањем својих дневничких забелешки. Сазрео је тренутак да се и сигнализам загњури у књижевну историју, али ону која још вибрира, траје. Епистоларне „пропратнице“ визуелних песама штампаних у Времену сигнализма потписују: Марина Абрамовић, Клементе Падин и Шигеру.     

Зборник доноси поезију неколиких песника. Осим Добривоја Јевтића (представљеног занимљивом комбинацијом ранијих, и запажених, песама и новијих лирских остварења из рукописа „Поподне с оружјем“), ту су песници средње и млађе генерације, најбоље што сигналистичка поезија тренутно има; Илија Бакић, Франко Бушић (песнички гост из Хрватске; књигу његових песама Надреализам за подДАДУ недавно је објавио агилни Дејан Богојевић у ваљевском „Импресуму“ чији је уредник), Роберт Г. Тили, Дејан Богојевић, Данијела Т. Богојевић, Далибор Филиповић Филип, Виктор Радоњић, Тамара Жикић, Душан Видаковић и Доб Кампер (у његовој песми налазимо неодадаистичко „активирање“ неојезика). Скрећемо пажњу на неколико присутних детаља: Бушић у двема песмама - „Какве каване?!“ и „Какве каване?! 2“ - сваку реч започиње гласом к; исто чини Тамара Жикић у песми „Голокрик главоглави“, али са гласом г; Виктор Радоњић у својој песми готово сваки стих своди на једну једину реч, а Душан Видаковић, после Мирољуба Тодоровића, нуди своју варијанту сигналистичког хаикуа (у зборнику налазимо четири овакве песме).

Кратким кратким причама представљени су: Драган Мандић, Здравко Крстановић и Душан Стојковић, а ту су и приче, налик на стандардне али и оне у сигналистичком руху које се само условно могу правим причама назвати: „Гребац“ Џима Лефтвича, „О грепцу од црвеног млека и убицама песника“ (прича-есеј, прави отклон од типичног остварења овог литерарног жанра) и „Капон до краја“ Слободана Шкеровића, „Храст“ (предсмртни унутрашњи монолог Бранка Миљковића) Богислава Марковића, интересантан „Мозаик“ Звонке Газиводе и „електронска“, веб-сајт прича „Сигнали миленијумске бубе“ Миливоја Анђелковића.

Андреј Тишма штампа четврти наставак свог драгоценог прилога „Електронска уметност и интернет“. Ранији наставци овог есеја у настајању објављени су, редом, у Сигнализму, бр. 21, 2000, Сигнализму, бр. 25-26-27. и зборнику Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism.

Веома је богат есејистички сегмент зборника о којем пишемо. Поред мини-текста који измиче жанровском одређењу „Apocalypse before / Сигнализам данас“ Оливера Милијића, прилога „Ка мери властитог бића“ Саве Степанова, посвећеног Андреју Тишми и његовим радовима којима се у основи налази фотографија и подстицајног и мисаоно провокативног есеја „Сигнализам као уметнички метод“ Слободана Шкеровића, нашу пажњу су посебно привукли неколики „историјски“ текстови у којима се документарно сагледава херојско, зачетничко време сигнализма као уметничког покрета који је изазвао уметнички земљотрес: „Сигнализам у Оџацима“ Јарослава Супека, „Сигнализам и Марина Абрамовић“ Мирољуба Тодоровића  и „Доба сигнала (Осврт на шездесете и седамдесете године)“ Зорана Поповића ( аутор је, уз Марину Абрамовић, Нешу Париповића, Геру Уркома, Рашу Тодосијевића, Еру Миливојевића и Јасну Тијардовић, био промотор сигналистичког сликарства, те је његово сведочење тим драгоценије). Три последња прилога показују и основни приређивачки концепт који је успешно остварен у зборнику: од прошлог ка будућем, прошло у будућем, будуће у прошлом. И студија Душана Стојковића, најопсежнији прилог књиге, „Сигнализам као говор жудње“ покушава да понуди, субјективан и објективан у исти мах, одговор, двадесет година после, на питања која су била полазне тезе симпозијума „Сигнализам - авангардни стваралачки покрет“, одржаног, давне, 1984. године у Културном центру Београда. Осликавање садашњег тренутака с погледом зароњеним дубоко, и далеко, у будућност, нуди нам зналачки срочен есеј „Интерактивност у електронској књижевности“ Миливоја Анђелковића.

Неколики аутори су у зборнику добили стваралачке мини-портрете тако што су истовремено представљени као сигналистички песници и есејисти и књижевни критичари који се са проблематиком коју покреће и узвитлава овај књижевни покрет храбро и виспрено хватају у коштац. Жарко Ђуровић има два текста: „Сигнализам - креативна ренесанса“ (у њему, из интересантног угла, сагледава зачетника сигналистичког покрета - Мирољуба Тодоровића; посебно скрећемо пажњу на следећу поставку: „... ниједна естетика, па ни сигналистичка, не може да опстане без митске основе“) и „Космогонијске визије“ (прилог о песничкој збирци Индиго Слободана Шкеровића). Један од четири прилога, ударног, уз Добрицу Камперелића, аутора зборника о којем пишемо, Илије Бакића, „Између планета и митова“, такође је посвећен Шкеровићевој збирци која је тако издвојена из читаве сигналистичке продукције настале у периоду између објављивања два последња зборника о сигнализму. Два његова остала прилога су: „О рецептима за стизање у рај“ (аутор пише о песничкој збирци Неонски завртањ Звонка Сарића, који је, уз њега самог, Богислава Марковића и - неизбежног - Мирољуба Тодоровића, најагилнији, и најбољи, писац актуалне српске сигналистичке прозе) и „Сигнали XXI века (лични поглед)“. Најразноврснији критичарски простор заузима својим четирма прилозима већ споменути Добрица Кампарелић: један је убојито полемички - „Неоавангардне цереалије и кунстисторијске главоломке (Нова прећуткивања, претеривања, прекрајања и потискивања)“; други подноси извештај о мултимедијалној уметничкој групи квАРТ чији је члан и аутор прилога - „Сигнали из балканског гета (Пречицом мисли / дијагоналом предосећања)“; у трећем се приказује претходни сигналистички зборник Размишљајте о сигнализму - „Размишљајмо о сигнализму“, а четврти, само наоко, ничим раније није, провокативно, условљен - „Ожиљци прошлости (Ut supra dictum)“. 

Зборник се окончава драгоценом библиографијом.

Пред нама је књига којој ће се, не само будући историчари књижевности, већ и сви књижевни сладокусци (дозвољено нам је претпоставити да ће их временом бити све више), често враћати. И због оствареног, и због (про)тумаченог.