Миливој Анђелковић
Могућности електронске књижевности
Хипертекстуалност и њена ублажена варијанта – бирање „читалачке стазе“ између две-три могућности, најчешће су „синоними“ електронске књижевности. Оно што је провокативна могућност и једна од одлика медија на коме настаје, тај врх леденог брега е-књижевности који се први уочи, проглашено је за њену крунску вредност и - она је олако отписан. Одиста, читаоци не желе да се изгубе у џунгли текста или да буду именовани за саобраћајце-приправнике на „линк-раскрсницама“ са два-три путоказа који више заводе него што казују. Најзад, таква решења могу да се примене и у класично штампаној књизи али то су већ раритети. Проблем је у њиховој стваралачкој оправданости: колико доприносе књижевној вредности дела, колико су функционална, или су само „прст у око“ читаоцу? Када је у питању е-књижевност, таква разложност се заборавља, Велика Мрежа је нови медиј, провокативан сам по себи, толико огроман, неистражен и разноврстан да све може да истрпи.
На другој страни Ајнштајнове равни
Рачунар, та моћна писаћа машина са документационом базом снимљених текстова и књига, уједно је и потенцијални сликарски атеље, монтажни сто, студио и издавачки центар, зависно од програма које користимо. Једном командом он постаје телефон, факс, поштанска испостава и оно најважније - улазна јединица у светску Велику Мрежу Интернета која обједињује све медије у уметности: сликарство, архитектуру, фотографију, графику, текст, звук, покрет, информацију, комуникацију, интерактивност….
Тада постаје машина за медијску дистрибуцију и комуникацију. Доноси на екран или емитује музику, филмове, књиге, новине, документе… а кроз комуникационе линије, дискусионе групе и е-пошту претвара се у приватни медиј за активности електронских књижевних „салона“, одабраних интелектуалних група и јавних форума. Комбинујући јавно и приватно, лично и медијско, документационо и информативно, стваралачко и интерактивно, он шири све сфере наших интересовања.
Андреј Тишма прецизно наводи три најзначајније одлике интернет уметности: ИНТЕРАКТИВНОСТ – гледаоцу/читаоцу је омогућено да учествује у процесу настанка дела; ХИПЕРДИМЕНЗИОНАЛНОСТ - дело може да обухвати неограничен број и врсте структура; НЕМАТЕРИЈАЛНОСТ – настаје као електронски запис/слика, одвојен од материјалне, прагматичне стране, ослобођен свих стега, независан, надстваран, духовни, као манифестација саме човекове мисли у нематеријалном свету идеја.
Наравно, у питању су техничке могућности које, саме по себи, не стварају нову културу, па ни другачију књижевност. Она ће настати када већина стваралаца успостави креативан однос према, чини се неограниченим, могућностима новог медија. Најзад, и штампи, а касније и писаћој машини, требало је више од пола века да буду прихваћене и постану неопходан део културе и стваралаштва.
У таквом окружењу, пред обиљем могућности које су одједном отворене, није се лако снаћи, одабрати оне које нам одговарају и које унапређују нашу креативност. У питању су нове форме сензибилног, прва искуства са медијем који не само да дистрибуира и шири наше дело већ и сам учествује у његовом обликовању и стварању посебних односа у перцепцији, имагинацији и креативности аутора, а потом и читалаца.
Између савременог ствараоца и гледаоца/читаоца појављује се медиј као посредник који својим интерактивним моћима утиче на његово естетско дејство. Коментари, предлози и прилози читалаца током објављивања дела на Мрежи, слични или контрастни текстови, визуелне илустрације па и звучни и видео записи шире његову структуру и отварају нове могућности или нуде другачија решења. Оно се шири и бубри, понегде сатрули, на другим местима разграна и уплете у друга дела. Извија се налик на Ајнштајнову раван, ону којом се популарно илуструје деформисање простора под утицајем масе: ви се крећете линеарно, следећи замишљену фабулу и обрисе ликова који титрају у тексту и вама, прихватате или одбијате предлоге и примедбе, упорно идете напред, стално по истој фабулативној и структуралној равни и на крају се нађете – на њеној другој страни.
„Смрт аутора“ је одложена
Шта се догодило? У тренутку стварања и емитовања првих поглавља романа аутор је био доступан читаоцима, изазвао њихово интересовање и у њима подстакао енергију стваралачког чина. Интерактивност, та много помињана новина е-књижевности, исказала се у неким од својих могућности. Ваш интернет роман (чији је поднаслов „Отворена књига“ позивао на учествовање) постао је део шире структуре. Негде вашим подстицајима кроз наизменично отварање више паралелних прича, њихову фрагментацију и лакши, пријемчљивији стил, негде стваралачким импулсима и ангажовањем читалаца код којих описани догађаји и ситуације призивају сличне (или „контра“ примере) из њиховог искуства, литературе и филма.
Читаоци и њихова имагинација уградили су се у дело. Не, сви, наравно. Читалац може да буде заинтересован или ћутљив, критизер или коментатор, „лево сметало“ или користан сарадник, па и коаутор делова текста, али – он више није само потрошач, већ један од активних, некада и атрактивних и креативних агенаса дела. Текст, који је већ фрагментаран и развијен на неколико фабулативних планова, он још више „разбија“ и у роман продиру животни „фрагменти“ данашњице и неколико самосвесних гласова који су се издвојили из какофоније непознатог мноштва.
Полифонијски карактер електронске књижевности и упоредо присуство више различитих приповедачких гласова, не увек истих претензија, може да се „надвлада“ укрштањем фрагмената у којима се смењују теме и личности, па и увођењем коаутора који се активирају у појединим сегментима дела. Аутор остаје и даље креатор, али са новом тачком гледишта – изнутра, из самог дела. Он постаје и организатор, приређивач, „режисер монтаже фрагмената“; од њега зависи изглед нове структуре јер се све то прелама кроз креативност и инспирисаност аутора који све то треба да обухвати и надгради. Он делује из позадине у корист самог дела, као што је то у симфонијској музици, филму, архитектури – колективан чин коме аутор даје многоструки лични печат. Само дело добија
нову дубину и слојевитост, сложеност и дисонантност, оно почиње да живи.
Критичарске фанфаре које су најављивале „смрт аутора“ јер књижевност напушта исповедну и уску, лично-ауторску тачку гледишта, мораће да промене мелодију. „Смрт аутора“ у одложена, до даљег; промовише се рађање активног и стваралачки оријентисаног читаоца.
Тиме електроника враћа неке вредности које су вековима биле саставни део књижевности. Штампани текст је фиксирао причу, пасивизирао читаоце и одвојио их од аутора. Е-књижевност их ослобађа, омогућује њихово активно учешће и нови развој дела, у сарадњи са аутором али и без њега. Јер прича-текст ће опстати ако може да се надограђује и комуницира са читаоцима, како је то било вековима пре Гутенберга. Недодирљивост текста обезбеђује чување његових вредности али га претвара у робни производ са током трајања, следеће генерације већину књига могу да осете само као део историје, нечег што је било, а више није делатно.
Умножавање структура
Реинкарнација приче са више тачака гледишта доводе до гранања у неколико упоредних токова и завршетака који казују не једну већ више могућих истина. Поред тога, у е-књижевности се непрекидно преплићу питања медија, књижевности и рецепције, а код интерактивности то се још додатно компликује: аутор и читалац треба да успоставе однос према другим рецепцијама и одзивима на њу (рецепција новог медија, текста, других рецепција и одзива…). Затим, Интернет омогућава коришћење целокупне духовне баштине, користе се сва знања, нова достигнућа и извори имагинације. Први пут цео свет је у истом духовном простору чију језичку поделу савлађују електронски програми за превођење који постоје за веће светске језике.
Дело тако постаје структура више сродних целина-структура које се преплићу и тиме стварају нов отклон према медију, књижевности, читаоцима на Мрежи и посебно оним који се са таквим (наравно редигованим) текстом суоче у класично штампаној књизи. Верујем да дело тиме исказује своју али и "генетску линију" медија на коме је настало јер је и Интернет, и рачунар, структура структура.
„У мери у којој обезбеђује нове облике јавног простора, сајбер-простор нам, по свему судећи, даје места за изражавање. Оно што тежимо да заборавимо то је... као што указује филозоф Алфред Шиц (1967) да живимо у „вишеструким реалностима“… Неке смо створили сами, а неке не, неке делују стварније или природније, а неке наликују сновима… Интернет је пре свега технолошки одговор на постојање „вишеструких реалности“„, пише Стивен Џоунс, један од најпознатијих теоретичара Интернета.
Све те реалности се прожимају, у исто време, на истом екрану. Он се пуни „бесконачним живописним садржајима“ свакодневице, упоредо са документима прошлости, уметничким делима, баналним или опсценим информацијама. Додајте томе књижевно приповедање које настоји да симултано делује у неколико комуникацијских кодова, да искаже онај чувени „вишак значења“, да „слика видљиво да би исказао невидљиво јер је природа само једна хипотеза…“, како је то формулисао сликар Раул Дифи.
И поред разноврсности садржаја Велика Мрежа је пре свега „наративни простор“ јер и визуелни а поготову аудио садржаји „причају своје приче“. Он је остварење старе жеље: „речи у простору“, писао је зенитиста Љубомир Мицић, да не помињем Кортасара, Борхеса и друге. То није простор одвојен од осталих већ је проширење познатог света коме ми сами стварамо окружење на основу виђеног, наслућеног а понајвише на основу маште. Његова нематеријалност и хипердимензионалност, интерактивно стварање структура које се умножавају, претварају га и у „свет идеја“, сферу која посредством екрана визуелизује снове о проширењу граница менталног.
Између случајности и нужности
Нови медиј омогућује нову тачку гледишта, на себе самог, на свет и на електронско стваралаштво. То је поглед са одстојања, незаинтересовано („хладно“) виђење које чињенице естетског и реалног, традиције и уметности, историје и живота посматра равноправно. Он је структура електронике и унетих програма за одређене намене које покреће и усмерава човек. На Мрежи сва живахност, провокативност, информатика и стваралаштво такође су дело човека. Књижевно дело објављено у таквом интерактивном простору неминовно се проширује, његова иницијална структура израста у структуру структура и тиме добија нова или умножена значења.
„Естетичка емоција произилази из склада, установљеног унутар предмета који је створио човек“, пише Клод- Леви Штрос, између структурног поретка и поретка догађаја. Догађај проистиче из случајности, из тренутног, а структура проистиче из нужности. То суочавање структуре и догађаја, поретка и случајности, остварује се у процесу стварања и у процесу рецепције. Уметност је ситуирана између та два процеса и ту се налази знак који се упућује некоме…
Интернет и стваралаштво на њему нашли су се између човека и космоса, на средокраћи између бића и постојања, у ситуацији коју је човечанство већ једанпут прошло и из кога је настао мит и митолошка основа свеколике културе. Његови богови и њихови дарови и претње тек треба да се искажу и створе уметност која ће надградити ову коју ми познајемо. Он не значи гашење старог већ његову допуну и проширење, још једну могућност књижевности која је већ преживела велике промене – од таблице до оловног слога, књиге и екрана.
„Сплет наративног и интерактивног, да истовремено прича причу и "архивира" искуство, обележиће нову медијску реалност“, мисли Владислава Гордић – Петковић. А Мирољуб Тодоровић прецизно и тачно предвиђа: „Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитно магијско-религијске функције преко нововековне стварносно-приказивачке, уметност будућности, са оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће ‘инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета'.’“
Жан Кон, аутор значајне студије „Естетика комуникације“ пише: „Информационе магистрале, скретање ка мрежним интернет-системима, пречице које нуди Интернет, отварају простор за развој. Он није ни коначан, ни бесконачан, већ је ограничен и усклађен са временом које се посвећује трагању за контактом и успостављању размене (и технолошким могућностима корисника која, у нашим условима, убедљиво заостају – напомена М.А.). Простор отворен помоћу мрежа... постаје еластичан простор чији основни оквир није више одређен само културном територијом“.
Прва стваралачка искуства потврђују наведено: "Упознавање Интернета донело ми је задивљујући осећај: да сам открио инструмент за рад са сопственом свешћу. Моја свест је коначно дошла до технике која јој омогућује да се искаже на свој начин, из ма које тачке и у ма којем следу, не спутавајући се временском поступношћу излагања“, каже Михаил Епштејн, руски писац који живи и ради у САД, аутор бројних есејистичких књига и сајта ИнтеЛнет на коме развија изазовне интелектуалне пројекте „Књигу књига“ и „Банку нових идеја“. Борис Акуњин, аутор пројекта „Електронска књижевност“ закључује: „Електронска књига је неупоредиво јефтинија, бржа и лакша за издавање. Заузима 30 пута мањи простор (40 томова Енциклопедије Британика стаје на 3 диска), лакше се чита (бира се врста, величина и боја слова и стране), садржи слику и звук, лако се претражује, са екрана може да се пренесе на папир и да се одштампа за сваког купца као посебан примерак.“ Недавно, исказан је податак да данас четвртина британских издавача послује по том принципу.
Да електронска књижевност може да буде веома исплатива показује недавни пример „Симон-Шустера“ који су, после медијске припреме, објавили електронско издање новеле Стивена Кинга „Узјаши метак“. За улаз на сајт са новелом плаћало се у вредности дневних новина и у првих 24 сата регистровано је 400.000 улазака! То је још један пример који доказује да је процена Рејмонда Федермана, по свему судећи, тачна: "Интернет није ни рај ни пакао. То је зачарани простор... Могућности књижевности су бескрајне, још нисмо ни почели да их истражујемо, бар не онако како то чине трговци и пословни људи. На прагу смо велике електронске књижевности, баш као што смо на прагу истраживања свемира. Слетели смо на Месец, литератури то тек предстоји."
Датум последње измене: 2007-10-19 21:08:24