Илија Бакић

Дубоки корени српске научне фантастике

Поводом књиге „Рађање жанра, почеци српске научно-фантастичне књижевности“ Бојана Јовића, издање Институт за књижевност и уметност Београд, 2006.

У смутним временима опште апатије, дневне актуелности успевају да заузму све време које нам је на располагању и замагле шире перспективе. Медијски производи (међу њима и књиге), који се широком пуку нуде као откровења чињеница прошлости и садашњости, углавном су сведени на сензационалистичке или тенденциозне објаве неправди и завера које су узроци овдашњег јада и беде. А како то бива према оној народној да се 'од шуме не види дрво', прави подаци који могу имати значаја за разумевање дешавања налазе се у делима која нису рекламирана јер их медији сматрају неважним. Међу таквим, неоправдано скрајнутим књигама је и „Рађање жанра, почеци српске научно-фантастичне књижевности“ Бојана Јовића, у издању Институт за књижевност и уметност Београд, 2006. Непажљивом читаоцу ће се учинити да је теза о важности управо ове произвољна али буде ли имао воље да прочита ову студију, уверио би се да је у заблуди јер би, између осталог, кроз судбине неких писаца сагледао и начине на које је, и онда и сада, функционисало друштво-држава а којима се нимало не можемо дичити.

Доктор књижевних наука, Бојан Јовић, подухватио се пионирског трагања за почецима научно фантастичне књижевности у Срба, откривши да овај жанр, који и данас 'ужива' презир и игнорисање од етаблиране, академске науке, не само да има своје представнике међу српским писцима на прелазу из XIX у XX век, већ да су њихова дела репрезентативна у контексту светске научне фантастике. Након што, како налажу принципи научног разматрања материје, изложи опште одреднице и карактеристике научне фантастике, са тежиштем на фундаменталној теми коју налази у разматрању утопијских заједница, што је, свеукупно, за све заинтересоване читаоце добродошао и инспиративан увод, Јовић открива елементе жанра већ у знаменитом српском „Роману о Александру“, у фантастичном путовању у утопијско Острво блажених и тамни вилајет, место вечитог мрака, након кога јунак стиже до краја света; на тим путешествијима Александар упознаје директне потомке Адама и Еве који живе у вишим етичким сферама. У комедији „Лажа и паралаже“ Јована Стерије Поповића, жанровском препознатљивошћу се издваја епизода о путовању Барона Голића на Месец, тамошњим авантурама и прекинутој романси са краљицом. Текст Милана Јовановића „Нове вароши - нови Београд“ из 1867. г. усмерен је на будућност престонице за коју се тврди (као и данас) да јој је „суђено да буде једна од најважнијих трговачких вароши на источном сухоземљу Европе“. Анонимни аутор је 1871. г. објавио чланак „Београд после 200 година“ у коме описује срећне и савршене људе будућности који уживају у животу, ослобођени рада захваљујући напретку науке и технологије. Са овако оптимистичком сликом није се слагао Светолик Ранковић који је 1895 .г. објавио текст „У XXI веку“ у коме извесног професора Николића из 1895. шаље у 2095. годину. Техника, урбанизам и архитектура променили су Београд: на све стране су велелепне палате, по путевима јуре кола на електрични погон а кроз ваздух бројне летилице. Посета гимназији у којој је радио открива професору да су се ствари и ту битно промениле јер је неприкосновени директор - жена. Пошто се сви школују под контролом жена ратови су нестали; и заштита реда је у женским рукама. Читава држава је организована по ефикасним бирократским принципима, који не трпе било какво издвајање. Идеологија српске државе је „миран и правилан ток живота (јело, пиће и одело)“ а не умни и културни напредак; све што директно не доприноси успеху државе, као нпр. уметност, безначајно је. Професор  присуствује предавању о XIX веку који је представљен као мрачан и бедан што му се нимало не допада; резултат његове побуне против предавања је повратак у време из кога је отишао, на шта он радосно каже: „Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку!“ Стојан Новаковић ће 1911.г. објавити текст „После 100 година“ у коме предвиђа развој науке и благостања али и потребу да се Јужни Словени повезују и уједињују зарад опстанка на историјској сцени а Београд је центар таквог уједињења.

За разлику од поменутих текстова драма „После милијон година“ Драгутина Илића, објављена 1889.г. у часопису „Коло“ одлази у далеку будућност у којој су, после катаклизме, од читавог људског рода преостали само отац Натан и син му Данијел. Њих хватају припадници „Духо-света“, развијенијег људског соја; нови свет настањују још Марсовци и Меркуровци. Натана и Данијела припитомљавају и проучавају а онда поклањају новој господарици Светлани; Данијел се заљубљује у њу али она не може да разуме емоције јер тако нешто не постоји у њеном свету. Очајан, Данијел се убија а за њим одлази и Натан, но, овај чин нимало не узбуђује нове људе. Илићева драма је, према сада доступним подацима, прва научно фантастична драма у свету; он је на њој устрајно радио и 25 година после њеног објављивања, уносећи измене и допуне у текст, очито сматрајући дело битним у свом опусу. Године 1902. објављен је роман „Једна угашена звезда“ Лазара Комарчића, који је истовремено научно-популарно објашњење астрономских знања и преглед могућих развоја, стасавања и пропасти цивилизација у дубинама времена и свемира. По својој слободи Комарчићеве идеје и визије умногоме превазилазе оне изнете у Фламарионовом роману „Уранија“ објављеном 1889. г, делу које се у свим историјама научне фантастике помиње као једно од кључних. Књига научника светског гласа, Милутина Миланковића „Кроз васиону и векове, писма једног астронома“, објављена 1928. г, наставља Комарчићевим трагом. Миланковић описује законитости који одређују климу Земље, устројство Сунчевог система и свемира а затим 'васионским возом' одлази у посету Месецу и тамошњој колонији људи; одатле пут води до Венере и Марса па у дубине бескрајног Универзума. Миланковић је научнички прецизнији у описима док је Комарчић лепршавији у пројекцијама будућности.

Илић, Комарчић и Миланковић писали су и публиковали своје књиге раме уз раме са великанима жанра какви су Фламарион, Верн или Х. Џ. Велс. На жалост, дела ових новатора нису наишла на разумевање. Јован Скерлић уопште не помиње Комарчићев научно фантастични роман, баш као ни Илића; исти је случај и са прегледом Јована Деретића. Само је Богдан Поповић унеколико покушао да 'рехабилитује' Илића. Миланковићева проза је такође 'промакла' теоретичарима. Ставови записани пре 80-так година и даље су важећи; појединачни текстови о поменутим писцима и њиховим књигама нису променили уврежено мишљење, ма колико је оно једнострано и мањкаво. То говори о инертности и неинвентивности ранијих и данашњих историчара српске књижевности и њиховој неспособности да анализирају, у контексту нових сазнања, литерарну прошлост; а, ако ми не познајемо своју историју и не дичимо се њоме можемо ли очекивати да ће неки теоретичар светске научне фантастике 'открити' да се у Србији писала научна фантастика пре једног века? И на овом примеру се потврђује да је непоштовање сопствене историје константа понашања у овим крајевима. То је и доказ да је нивоу 'културног маркетинга' држава потпуно заказала мада је пуно приче о потреби стварања позитивне слике о Србији. Имајући у виду речено, није чудно што Јовићева књига не привлачи већу пажњу јер она јасно одсликава овдашње нарави; оно што ипак охрабрује јесте да се млади научник, неоптерећен предрасудама, храбро упустио у трагање за истином која нас представља бољима него што уопште знамо.