Мирољуб Тодоровић
Време сигнализма
Једно од основних прегнућа сигналистичке поетике је истраживање природе и понирање у саму основу, срж вербалног, визуелног, фоничког и гестуалног знака.
*
Исцрпљеност (потрошеност) креативних облика, поступака и семантичке тематско-мотивске лепезе у традиционалистичкој и неосимболистичкој поезији.
*
Нова језичка стварност у шатровачкој песми (причи).
*
Да ли име увек идентификује предмет дајући његову слику?
*
Како човека тумачити помоћу ствари које га окружују и чине са њим јединствен егзистенцијални амбијент?
*
Психички трагови и звучна артикулација гласа у фоничкој песми.
*
Језичка моћ дезинформације.
*
Досези лингвистичког знака у конкретној поезији.
*
У којој мери су границе историје омеђене границама језика?
*
Јак семантички набој речи, фрагментарних исказа и слика у апејронистичкој песми.
Како откривати трансцендентални корен ствари?
*
У новим фоничким песмама: преплитање ритмичног, звучног и семантичког.
*
Трагање за речима које немају стабилно језичко значење.
*
Енергетски остаци сигналистичког писма.
*
У којим случајевима опис ствари, које окружују човека, може заменити његову психолошку анализу?
*
У гестуалној песми чинити тако „као да тело пева, као да тело говори“.
*
Да ли је језик неопходан за мишљење?
*
У фоничкој песми покушај да се кодирају унутарњи звон гласа и ритмички преливи језика.
*
Другачији начини организовања и функционисања поетског и прозног текста у сигналистичком делу.
*
Трагање за значењем које се открива у међупросторима између знакова.
*
Смисаоност говора зависи од смисаоности веза међу знацима.
*
Језик увек носи могућност вишезначности.
*
Говор – самосвест ствари.
*
Испитивање смисаоне еластичности језика у апејронистичком тексту.
*
Напетост између геста и израза.
*
Сигналистичка визуелна поезија и откривање значењског дејства простора у поетској креацији.
*
Како доћи до дна речи, до њеног тајног, запретаног смисаоног језгра?
*
У сигнализму је јасно изражена свест о материјалности текста.
*
Растворени језик.
*
У којој мери бића и ствари могу бити довољно добро „разабрана и пројашњена“ само једним од језичких облика, оним вербалним?
*
Немогућност поклапања човекове егзистенције и есенције.
*
За присталице генеративне граматике говор је ствар биологије, као и раст тела.
*
У апејронистичкој песми ново функционисање речи у односу према реалном, ванјезичком свету.
*
Текстуална економија елементарне песме.
*
Како нове семиотичке системе учинити медијима естетског изражавања?
*
Значењски преображаји у апејронистичкој песми.
*
Према Иву Бонфоа свест о крају као „кључ поезије“.
*
Кружење значења у сигналистичкој песми.
*
Апејронистичка песма – пев узнемиреног језика.
*
Да ли, заиста, „свако тражење има своје границе“?
*
Из додира речи и ствари – феноменолошка песма.
*
Светлуцање чаровитог језичког амбиса у апејронистичкој поезији.
*
„Песма доиста представља неку врсту машине за производњу песничког стања помоћу речи.“
(Валери)
*
Метајезичка функција сигналистичког дела.
*
Селекција елемената стварности и њихово спајање у шокантне слике у алеаторној поезији.
*
Песничко дело је само по себи јединствена, вишеслојна и непоновљива структура.
*
Да ли се може са пуном сигурношћу тврдити да лепота више није „објективно постојећи квалитет уметности“?
*
Заводљива херметичност апејронистичког текста.
*
„У електронско доба када се наш централни живчани систем технолошки продужује да би нас повезао с читавим људским родом и да би читав људски род сјединио с нама, ми нужно суделујемо, дубински, у последицама сваке своје акције.“
(Маклуан)
*
Облици неспутаних језичких енергија, измешаних слика и значења у апејронистичкој песми.
*
Људско обличје дубоко је уцртано у свет ствари; човек живи опкољен стварима, дише са стварима.
*
Да ли се човекова бит у крајњој линији може поистовећивати са стварима?
*
Осамостаљени семантички елементи у мозаичкој структури апејронистичке песме.
*
У језику нема потпуног већ само апроксимативног (приближног) разумевања.
*
Демонтажа традиционалне позиције књижевности већ у првој сцијентистичкој фази сигнализма.
*
Може ли се визуелна поезија одредити само као „пука игра знакова“ која не производи смисао и значење?
*
Непрекидни језички динамизам апејронистичке песме.
*
Поновљивост игре – једно од њених суштинских својстава.
*
Непостојање изворних порива за мењање и обнављање света, језика и песме код традиционалистичког песника.
*
Да ли се у конкретној поезији у потпуности може негирати субјективност и експресивност?
*
Ка максималној употреби иззглобљеног језика у апејронистичкој песми.
*
„Израз ‘општило је порука’ значи, са становишта електронског доба, да је створена једна потпуно нова средина. (…) Технологије почињу да врше функцију уметности по томе што у нама буде свест о психичким и друштвеним последицама технологије.“
(Маклуан)
*
Како из хаоса наше цивилизације, неодређених, најчешће супротстављених идеја и општих места, стваралачким путем назначити суштаствени лик човека?
*
У сигнализму: истраживање и искушавање до крајњих граница вербалног и ликовног медија, изван међа устаљеног поимања значења и смисла.
*
Магична чаролија језика и ониричке, пререфлексивне слике у апејронистичкој песми, неухватљиве и немерљиве било каквим рационалним оруђем.
*
Имају ли дела у другим књижевним родовима такву аутономију и самовласност као што је има песма?
*
По Рилкеу ниједна реч у песми није идентична са истом речју коју користимо у свакодневном говору.
*
У сцијентизму једна нова, непозната и непојамна, тек наслућивана космичка димензија човека и света.
*
Може ли језик да буде само „практична, стварна свест“ чија је основна функција остваривање могућности за људску комуникацију, разумевање и тумачење стварности?
*
Афективно зрачење (и значење) изломљених слика свемира и ствари у апејронистичкој песми.
*
Да ли је тачна тврдња да се са укидањем вербалног говора (језика) укида и могућност да човек „искаже неки смисао како за себе тако и за друге“?
*
Тачно је да човек као мисао и креативно биће има свој издан у језику, али у језику схваћеном у најширем смислу, а не само у његовој вербалној (говорној) структури.
*
„Свест није вербалан процес.“
Маклуан
*
„Речи су електронској технологији потребне исто толико мало као што су дигиталном рачунару потребне бројке.“
Маклуан
*
Нова креативна средства, нови инспиративни извори отворени и поспешени оруђем електронске цивилизације, открићима у генетици, продорима у космос. Рађање нових, неслућених облика, форми и грана уметности. Стваралачка експлозија у двадесет и првом веку. Време сигнализма.
(1975–2003)
Датум последње измене: 2007-10-22 17:15:43