Небојша Миленковић

Од сигнализма до mail arta

Година 1975. за почетак уметничког ангажмана Јарослава Супека јесте умногоме пресудна. У Салону музеја савремене уметности у Београду тада је одржана једна од изложби сигнализма на којој је запажен наступ имао и Јарослав Супек. Од тада па до данас његово присуство на нашој (алтернативној) уметничкој сцени незаобилазно је у сваком погледу.

Сигнализам Супеку даје онај почетни уметнички импулс обележавајући овај период стварања, период тражења властитог уметничког креда, властите личности и уз њу подразумевајућег стваралачког ега. Тај кредо Јарослав Супек коначно проналази тек неколико година касније — 1979. године и то у mail artu, уметничком правцу чији је (Супек) један од најзначајнијих припадника, теоретичара и пропагатора.

У основи субверзиван према свим до тада постојећим видовима уметничког стваралаштва, mail art као покрет обзнањује став о потрошености средстава традиционалне уметности, у први план истичући значај комуникације. Уметност = комуникација, во вјерују је mail artista. Израстао из поменуте нове духовне климе шездесетих и седамдесетих година, добрано утемељен на искуствима покрета конкретне и визуелне поезије, затим Флуксуса и Њујоршке дописне школе, mail art на себе узима улогу (стратегију) гериле нове уметности. Mail артисти као да су већ тада наслућивали и визионарски прорицали данас толико често коришћену тезу о претварању света у глобално село. Као уметност комуникације, и то комуникације сасвим специфичног вида — као слање (маилинг) уметничких порука (искључиво) путем поште, mail art осамдесетих година постаје у правом смислу речи планетарни феномен. Схваћен као уметност која специфичним начином комуницирања превазилази све државне, идеолошке, језичке, верске и друге баријере међу људима, он своје врхунце доживљава управо у то време — када у поштанској размени уметничких пошиљки учествује око двадесет хиљада уметника из готово свих земаља света.

Међу кључним упоришним тачкама југословенског mail arta свакако јесу и две у принципу сродне и међусобно надопуњујуће акције из 1979. године које изводе Мирољуб Тодоровић и Јарослав Супек. О Тодоровићевој акцији „Неуспела комуникација“ Живан Живковић пише: „Карте (postcard), с наведеном поруком Размишљајте о сигналима, слао је препоручено или хитно умрлим писцима, песницима, критичарима и вођама првог и другог српског устанка“¹. Тако је на измишљене адресе Тодоровић, међу осталима, писао и: Ђури Јакшићу (на Скадарску 47), Јовану Скерлићу (Милана Ракића 17), Милошу Обреновићу (Карађорђева 6) а Карађорђу Петровићу (Милошева 32) и другима. Док, пак, Јарослав Супек у акцији „Писма“ пише самоме себи. Адресована на властито име и адресу (Јарослав Супек, Војвођанска 14, 25234 Лалић), Супек писма шаље мењајући само место становања, или, пак, пишући своју адресу с десна на лево (Валсорај Кепус, Акснађовјов 41, 43252 ћилал). Писма с „првом“ адресом шаље у градове у земљи, док, пак, она с изокренутом „адресом“ шаље у иностранство, укључујући тако у свој пројекат и међународну пошту. У овим акцијама ауторе су пре свега занимале оне информације које ће, као својеврсни коаутори пројеката, доставити службеници поште. Ти случајни садржаји на које аутори не могу утицати дају основни тон њиховим акцијама. Међу најзанимљивијим „коментарима“ којима су се аутори свакако највише и радовали, биле су кратке „изјаве“ у стилу: непознат, одселио се, одбија пријем, не прима, на путу, не постоји, умро... такође, ту су и печати одредишних пошта, записи поштоноша о томе како назначене примаоце нису затекли код куће и слични садржаји.

У овим двема акцијама препознајемо ону вредност коју, означавајући је специфичношћу домаћег mail arta, Јарослав Супек у само две речи сажима као „манипулисање манипулатором“. Ту ситуацију он овако описује: „Под манипулатором подразумевамо моћно устројство међународног државног апарата — пошту. Пошта са свим својим захтевима, правилима, ограничењима прихваћеним у свим официјелним, поштанским установама у свету — наспрам ствараоца, уметника жељеног слободе у стваралаштву без ограничења „галеријских“ размена искустава“².

(Извод из обимне студије Уметнички номадизам Јарослава Супека)

¹⁾ Живан Живковић, Сигнализам-генеза поетика и уметничка пракса, Вук Караџић, Параћин, 1994.

²⁾ Јарослав Супек, Специфичности југословенског мејл арта, YU MAIL ART , Музеј савремене уметности, Београд, 1994