Звонко Сарић

Интермедијалност у сигнализму и неке поставке сигналистичког романа

Стваралачко експериментисање с интермедијалним изражајним формама садржано је у пракси сигнализма као један од уочљивих континуитета овог стваралачког покрета. Изражена интермедијалност у континуалном току уметничких идеја и пракси, повезује различите генерације које су доприносиле сигнализму. Публикација с насловом: Из сигналистичког документационог центра 1, (Сигнал, Београд, 1999), која садржи преписку неких од учесника овог стваралачког покрета с оснивачем сигнализма Мирољубом Тодоровићем, пружа увид у зачетак отвореног процеса експерименталне праксе која тежи комбиновању вербалног и визуелног.

Писмо Марине Абрамовић, написано пролећа 1971. године, садржи на самом почетку нумеричку ситуацију и подситуацију: Марина 13 Зоран 13, 13+13=2x13, и то је нарација. Марина Абрамовић пише у том писму да откако зна за себе, слика и све види кроз боју и форму, пише да је сликарство за њу најсигурније тле, али назначује да је њу сигнализам јако заинтересовао и да је током студијског боравка у Загребу почела интензивно да размишља и игра се са словима, а онда је почела и да ради проналазећи и стварајући све више релација између свог сликарства и слова. Марина пише да је схватила да су могућности слова неисцрпне, а размишља и о материјалима на које би се слова уписивала. Писмо Славка Матковића из 1972. године, у којем пише о свом напрегнутом раду на сигналистичком стрипу, казује нам да је поново у питању тежња да се оствари спој слике и слова, док Љубиша Јоцић у свом писму, написаном 1975. године, пише Мирољубу Тодоровићу да је управо у фази стварања нове сигналистичке књиге која ће садржати текст, слику, цртеж, белину и знак. Из поменутих писама очитују се тежње неких од актера сигнализма које су и остварене у пракси овог покрета. Тежње за остварењем споја литерарног и ликовног представљања имаће своје исходиште у сигналистичкој визуелној поезији која поред ликовних садржаја нуди и видљив језик.

Реализација сигналистичке поетике у самиздату поезије Илије Бакића У славу декадног система или о АЕИОУ, и испољене тежње у његовом роману Нови Вавилон, примери су промишљања и у пракси спроведеног споја вербалног и визуелног. Поред засебних остварења сигналистичке визуелне поезије, Илија Бакић искушава модалитете визуелног дејства и у својој поезији и прози. Приликом примене визуелних елемената и њиховом комбинаториком Бакић организује вербални материјал стварајући форму за естетске информације. Применом начела експеримента Бакић поред алфабетских ситуација конструише и нумеричке поставке примењујући у својој пракси поступак који ћу сада упрошћено покушати да представим. Напишемо: 2+2=4 и то су два сабирка и њихов збир, али 2+?=! је нумеричка подситуација, и то је већ нарација. Исто тако, бројевима представљено одбројавање уназад, у контексту текста, такође представља нарацију. Нумеричке поставке и подситуације пружају безбројне могућности у садејству с вербалним. Поступком претапања вербалног и визуелног Бакић естетске информације комплексно енкодира геометризмом и употребом језика математике. При томе Бакић врши редукцију визуелног садржаја на елементарне геометријске јединице, отварајући тим поступком могућност композиције састављене од геометријских елемената, тако да се у слагалици појединачни елементи усклађују у визуелно-вербалну целину. За Бакића је битан и темпорални аспект који постиже употребом језика математике, ритмом бројева, док применом геометрије искушава и наша опажајна правила која почивају на геометризацији света. Хармонија је у складу с геометријом, али сучељавањем многозначности садржаних у вербалном и графичком, супротности се у овој поезији прожимају, интелигибилно и чулно се преплиће, као и апстрактна геометријска уређеност с врењем речи. Прожимањем строге геометријске логике и енергије материје поезије, словних и знаковних целина, ред извире из хаоса у Бакићевој Слави декадног система.

Жанровске трансформације карактеристичне су за роман на крају 20. века и с почетка новог миленијума. Бакићев роман Нови Вавилон поседује карактеристике социјалне фантастике, али у њему не постоји традиционална чистоћа жанра научне фантастике. Бакић је у овом роману применио и нека искуства из сигналистичке праксе, засноване на поетици покрета. Бакић употребљава свакодневни, колоквијални језик приликом градње текста, док језик штампе, реклама и мас-медија, цитате и инсерте употребљава као матрице које преобраћа дајући им нова значења. Следствено искуству сигналистичке праксе, Бакић примењује интермедијалност преплитањем вербалног и визуелног, нарушавајући стереотипну организацију текста прозорчићима, правоугаоницима, у које уписује преобрнуте матрице или тек инсерте, којима се опет мења значење у контексту инерције болести, неморала, зла и равнодушности према кривици, које се котрља у поглављима романа. Ови графички издвојени инсерти својим хуморно-ироничним ставом остварују пркосну аутономију усред фракталне слике времена. Дијалози су у сленгу и управо употребом сленга Бакић даје пластичну слику полусвета Новог Вавилона. Сличну брзину конкретне акције и сликовитост градског полусвета налазимо и у вишесмисленој шатровачкој поезији, коју је писао Мирољуб Тодоровић, истражујући шатровачки говор и стварајући песме на њему. Пракса Илије Бакића да експериментом оствари аутентичан израз у настојању превазилажења заснованих схематичности структуре романа, предвидљивости и традицијом задатих елемената, назначује могућности за даљи експериментални рад у тежњи да се напише сигналистички роман.

Размислимо овом приликом зашто надреалистички романсијерски покушаји нису успели. Надреалистички став према роману карактерише негација жанра реализма, али крајност нереалног погледа на свет, из којега је проистекао херметизам надреалистичке поезије, није пружао могућност писања надреалистичког романа. Укидање приче није било решење, нити ће икада бити. Пракса је показала да стил не може бити једини ослобађајући чинилац. Ослањање искључиво на могућности формалних достигнућа одбацивањем садржаја неће се показати сврсисходним, и то су надреалисти морали знати ако су након поезије хтели приступити и писању надреалистичких романа, а јесу хтели. Решење нису пронашли размишљајући о могућности потпуног укидања традиционалних елемената романа, јер је то једна бесмислица. Шта су резултати? Александар Вучо је у време замаха београдског надреализма написао Корен вида (Београд, 1928), али тај роман није репрезентативан за надреализам јер покушај остварења надреалистичке форме само прекрива присутан лиризам, а у роману Душана Матића и Александра Вуча Глухо доба (Београд, 1939) већ је уочљиво помирење с традиционалним поступком. У овом роману се уважава позиција свезнајућег приповедача. Чак ни у антироману Марка Ристића Без мере (Београд, 1928) у којем су приметни спојеви „нечитког“, есејистичког, те поетског текста, ниво израза није се показао довољан. Настојала се разбити хармонија, али оријентир новог сажимања није постојао. Чињеница је да се остало на предговорима ненаписаних надреалистичких романа. Сувише придавања значаја ефекту у надреалистичкој поезији није могло продуктивно резултирати у прози. Одговор ирационализма, без трунке рационализма, сигурно није одговор на оно што је унапред формирано у литератури и што се жели превазићи. Неконвенционална решења надреалистичке поезије неће се показати довољна за писање романа, као што ни негација смислености није решење којим би се избегла репродукција старих убеђења, а херметичност је ћорсокак и прећуткивање, јер основа људског изражавања свакако није мистика и херметизам, као што то нису ни неразумљивост и некохеренција. Зашто инсистирам на садржају. Једноставно је схватити да садржај не мора поседовати подразумевајуће културне норме и вредности, и управо садржај заснован на поетици сигнализма омогућује писање сигналистичког романа. Пракса сигнализма заснована је на поетици која је проистекла из експериментом створених дела и управо овакво постојање поетике сигнализма омогућује настојање да се напише сигналистички роман. Због чега су присутна интермедијална настојања и експерименталне тежње рада у језику током сигналистичке праксе? Постојеће етичке, политичке и религиозне вредности су девалвиране. Те вредности је масовна култура одавно учинила тривијалним. Једна од основних тежњи сигналистичке стваралачке праксе јесте стварање нових, недевалвираних естетских информација које чине основни ослобађајући чинилац уметности. Пробијајући се кроз фетишне формације клишеа условљених реакција које је успоставила културна индустрија, сигналистичка стваралачка пракса не посеже за експериментом само због градње стила у формалистичком смислу него следећи засновану поетику сигнализма која садржи поглед на свет, а који је изражајно остварив следствено принципима поетике, проналази могућности изражавања и у језику сигналистичког романа. Тржишна економија је променила профил институције и публике. Сигнализам је одавно схватио репрезентативну функцију медија. Размишљајући о роману, који је један од репрезентативних производа културне индустрије, нужно је промишљање о заснивању критичког инструментарија унутар ове форме, дакле о могућностима присвајања управо романа као репрезентативног модела културне индустрије, јер је роман један од формалних матрикса језичког модела постојећег културног система. Сигнализам се не бави мишљу о „разарању“ романа, него о стварању сигналистичког романа. Тежиште сигналистичке праксе је увек рад на језику и у језику. Таква пракса неће бити покушај репродукције света него тежња градње нове реалности примерене човеку и његовој универзалности, уз субверзивност усмерену према култури конзумације и процесима производње неутралних језичких модела. Након остварења сигналистичке визуелне поезије, те рада у језику разнородних жанрова сигналистичке вербалне поезије и интермедијалне праксе, остаје да се самом праксом реши да ли ће се писање сигналистичког романа остварити применом искуства досадашње интермедијалне праксе или самом вербалном праксом.