Добрица Камперелић

Сигналистичка сигнификација

(Поводом зборника Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2002.)

 

Signum retinet signitum
(Знак штити оно што је /њим/ обележено)

У овој никако утопистичкој и никако пролазној сигналистичкој публикацији, дакле у овом сигналистичком пројекту који се не заснива само на идеалним претпоставкама и идеалистичким умотворинама протагониста и заговорника сигнализма — више него у ранијим сличним сигналистичким пројектима и публикацијама — овај је стваралачки авангардни покрет објашњен и на најбољи начин препоручен, како теоретичарима савремене уметности тако и самим уметницима.

Шта је предмет сигнализма, заправо сигналистичких истраживања? Наравно, то је знак (сигнал, сигнум), који се у филозофској и лингвистичкој литератури о значењу често среће у појмовима као што су — „знаци“, „симболи“, „симптоми“? „сигнали“, а семиотика се дефинише као „наука о знаковима“ (или сигнифика). За језичке изразе (речи, реченице) каже се да су „знаци“ бића, предмета, стања... које представљају. Реч је о односу знака и предмета или знака и појма, дакле, реч је о сигнификацији, што се у лингвистичким расправама своди на питање односа означитеља и означеника (Фердинад де Сосир), али постоји и језик знакова и говор знацима, као алтернативних усмених, мануелних па чак и зоосемиотичких комуникација. (Енциклопедијски речник модерне лингвистике, Нолит, Београд, 1999). Сигнализам је, међутим, нешто што се не да баш лако објаснити, а као отворен и комплексан уметнички систем, још се увек на разне (и различите) начине објашњава, што се у зборнику Сигналистичка утопија лако запажа.

Тако, рецимо, Лука Прошић у огледу Шта је сигнализам? подсећа читаоце на текст Мирољуба Тодоровића и Љубише Јоцића Неке поставке сигнализма, у коме стоји да сигнализам истражује све медије, све комуникационе направе и симболе које је човек створио, од слова, слика, знакова... до филма, телевизије, компјутера, видеотејпа, као и научне експерименте, да би се произвеле „нове естетске информације“ и да би се што дубље продрло у интелектуалне и стваралачке снаге човекове.

Др Клаус Грох (познат у Немачкој, а и широм света, као Др ДАДА) у свом приказу сигнализма с насловом Сигнализам: више од само једног изма најпре напомиње да се свет састоји од знакова, сигнала. („Белези, ознаке, симболи, флешеви и моменти: кратко, прецизно, делотворно и попут путоказа.“) Осврнувши се уназад, на почетке „сигналистичког сабора“ и међународне уметничке комуникације пре тридесетак година (Марина Абрамовић, Богданка Познановић, Валтер Фоке, Марек Коњечни...), када су се „континенти приближили један другом“, како каже Грох, а раздаљине смањиле, када није постојао Интернет и E-mail, основан је IAC (Међународна уметничка кооперација), као први Network (мрежа уметничког комуницирања илити Етернал Нетwорк, Вечита мрежа, како ју је именовао Роберт Филију, Флуксус уметник), настала су чворишта уметничке комуникације (и слати су сигнали, рођено је нешто ново), а један од првих је био Сигнализам, подсећа нас на крају др Клаус Грох.

Врло је интересантно да Грох повезује Мирољуба Тодоровића и његове идеје о интерпланетарним порукама и астралној комуникацији са својим пројектом ОРБИТ АРТ и оснивањем BLACK PANEL светске фондације (мислио је на Маљевићев црни квадрат као есенцијални извадак Васељене)... У том фантастичном пројекту — у коме сам и сам учествовао требало је (а, изгледа ми да није, како ми је Грох рекао приликом сусрета 2000-те у Миндену) да у специјалном ротирајућем возилу лансираном са спејс-шатла у Космос буде одаслата комплетна микрофилмована изложба и пратеће акције, које су претходно представљене у 12 водећих галерија широм света, и то некој хипотетичној цивилизацији тамо негде, у дубини Космоса. А све је, заправо, потекло од Тодоровића и његове идеје о тоталној комуникацији, оличеној у серији текстова Васионски хијероглифи, посвећеним лету америчког космичког брода Пионир (старт је био 2. 8. 1972) и истраживању астероидног појаса Јупитера, али и првој поруци човека становницима других планета на позлаћеној алуминијумској плочици (основна знамења наше планете, Сунчевог система и наше расе).

Но, уприземимо се, послушајмо песника Душана Видаковића:

(...) Надомак места удеса.
Украсне кнуте. Тетива м/ел/асе.
Озл/ој!/еђен си најлон-адвокат
мимо предпремијере фото-робота.

(ИЗ/ВАНРЕДНО СТАЊЕ, одломак)

Академик Жарко Ђуровић у свету сигналистичке поезије као важну релацију, заправо суоднос, види везу једне речи с другом, не само у семантичком него и у динамичком и лингвистичком смислу, при чему је дух покретач речи. Сигналистичку поезију треба схватити као поезију слојева, поезију слојева вишезначне намене, истиче Ђуровић. Због тога она и делује провокативно, како у сфери мисаоних постулација тако и у сфери звуковности, закључује овај есејиста у свом огледу Сигнализам — умјетност електронског доба.

Андреј Живор (Андреј Тишма), Илија Бакић, Звонко Сарић, па и сам Мирољуб Тодоровић, нуде баш такве поетске обрасце у Сигналистичкој утопији кроз остварења: Укрштена искришта (Илија Бакић), Ној је највећа птица на свету (Звонко Сарић), Час оргазма (Мирољуб Тодоровић), Природни закони (Андреј Живор).

Два су тумача сигнализма посебно заокупила моју пажњу у Сигналистичкој утопији — Миливоје Павловић и Миодраг Мркић.

Најпре, мало ме чуди што се Павловић бави Мишком Шуваковићем и његовом периодизацијом развоја југословенске неоавангарде, описаној у Појмовнику модерне и постмодерне ликовне уметности: 1) оживљавање предратног модернистичког и авангардног израза у преовлађујућем соцреалистичком окружењу (С. Винавер, Љ. Јоцић, О. Давичо), 2) настанак „нове неоавангарде“ (баш љупко од Мишка; постоји ли и стара традиционална традиција?) педесетих као отпор соцреализму и грађанском модернизму, окретање уметничком експерименту и новим просторима визуелно-поетских истраживања (гестуално-акциона уметност Владана Радовановића и Леонида Шејке на трагу неоДАДЕ, флуксуса и хепенинга), 3) различити акциони и експериментално-истраживачки правци шездесетих, 4) гашење и трансформација неоавангардних експеримената у Нову уметничку праксу. Нигде изричито није поменут сигнализам а има га у већој мери од оног што се помиње. Но Иван Негришорац — како напомиње Павловић — пошао је од становишта да су за стварање потпуне слике о српској неоавангарди довољна три песника — Мирољуб Тодоровић, Вујица Решин Туцић и Војислав Деспотов.

Миливоје Павловић, најзад, даје објашњење о сигнализму који би, по њему, „доминантно припадао оном слоју неоавангарде коју Саболчи означава као авангарду типа „знак“, а Тодоровић га схвата у најширем значењу и у језички систем укључује не само језик него и читав спектар математичких знакова, визуелних знакова, психичких реакција и телесних гестова.

Миодраг Мркић у својим мисаоним нутрењима, у својој контемплацији дакле, насловљеној занесењачки — Епоха Сигнализма — употребљава синтагму „планетарност сигнализма“... која усложњава могућност критичке анализе, упркос богатој библиографији, али места има за све афинитете: теоријске, истраживачке, научне. Баш тако и јесте. Сигнал се доживљава као стилска фигура а због синестезије (мешања чула) и мешања медија (вербалног, ликовног и вокалног) кроз сигналистичку праксу остварује се и ова тријада. Као темељан мислилац и предан сигнализму, као теоретичар, Мркић налази у овом покрету нову „стилску фигуру“ уз 250 других са списка у теорији књижевности, при чему сигналисти имају свој креативни самобитак и тубитак.

А то ће Љубомир Ђукић у песми Измењиве слике овако описати: „слободан простор/ прекривен/ прерушен/ у скитњи лептира ... у пољу мака/ бојажљив поглед слутим/ уперен у небо.