Андреј Тишма

Ратни двоброј „Сигнала“

Трећина од стотинак страница најновијег „Сигнала“  посвећена је теми руске неоавангарде, генерацији савремених руских уметника груписаних у Москви, Калињинграду и Санкт Петерсбургу, који се баве визуелним истраживањима, најчешће на трагу легендарне руске авангарде са почетка века.

Међу нашим публикацијама из културе које су имале своје ратно издање налази се и београдски „Сигнал“, интернационална ревија за сигналистичка истраживања. Њу већ готово три деценије издаје и уређује наш угледни авангардни песник, визуелни уметник и теоретичар Мирољуб Тодоровић. У двоброју 19-20 који је уз разумљиве напоре објављен у јеку NATO бомбардовања, поред сасвим актуелног блока реаговања и протеста угледних светских уметника против међународне војне интервенције на нашу земљу, налази се још неколико тема које својим културолошким значајем можда и превазилазе овај изузетно актуелни и ангажовани део публикације.

Трећина од стотинак страница најновијег „Сигнала“ посвећена је, наиме, теми руске неоавангарде, генерацији савремених руских уметника груписаних у Москви, Калињинграду и Санкт Петерсбургу, који се баве визуелним истраживањима, најчешће на трагу легендарне руске авангарде са почетка века. Представљено је око четрдесет аутора,  сваки са по два репродукована рада, а уводни текст о њима објављује Мирољуб Тодоровић. Овај текст се базира на предговору каталога који је пратио изложбу радова представника руске неоавангарде прошле године у Београду и Новом Саду, а које је Тодоровић организовао након десетогодишње преписке са руским ауторима, прикупљајући њихове радове, трагајући стално за новим именима и остварењима,  и заправо их први пут као групу или покрет представио јавности. Он је за ово издање „Сигнала“ број „откривених“ руских аутора и њихових дела још и проширио.

 Поетски програм конкретне и визуелне поезије је суштински променио основне литерарне принципе, напуштајући стандардне погледе и методе језичког изражавања, док су сложено естетско зрачење и дејство визуелне песме засновани, у великој мери, на материјалном схватању перцепције текста – пише Тодоровић у свом есеју који је објављен на енглеском језику. – Током последње деценије 20. века интермедијална истраживања и различити експерименти, иницирани од стране представника неоавангарде, све више су присутни у руској књижевности и визуелној уметности. Појавили су се појединци и групе не само у Москви и Санкт Петерсбургу, него и у Калињинграду, Калуги, Ејску и Камерову – каже Тодоровић.

У Калињинграду група литерарних уметника предвођена је Дмитријем Булатовим и чине је још Александер Попадин, Максим Степанов, Андреј Тозик Кирилов и други. Неоавангардисте у Москви окупља Вили Мелњиков Старквист, млад и веома активни стваралац, а групу чине Александер Глушенко, Ариадна Дариа Бондарева, Дмитри Петросајан, Владимир Толстев, Андреј Колосов и други. У Санкт Петерсбургу то су Инга Нагел, Леонид Аронзон, Јулија Клаузер и други. 

- Карактеристично је и значајно за руске уметнике - каже даље Тодоровић, - да поред искустава европске и светске авангарде, користе предности и изворе сопствене историјске руске авангарде: руског футуризма, конструктивизма, супрематизма, заума итд. На тај начин они су вредни следбеници својих чувених претходника: Маљевича, Хлебњикова, Кручониха, Татљина, Родченка и других.

Већи тематски блок у овом двоброју „Сигнала“ посвећен је портрету београдског мултимедијалног уметника, песника и публицисте Добрице Камперелића, дугогодишњег издавача фанзина за алтернативну уметност „Open World“ (Отворени свет). Уз десетак репродукција Камперелићевих визуелно-поетских радова и колажа објављени су и осврти на дело овога аутора. У свом тексту „Идентитет уметничке праксе и етике“ Звонко Сарић о њему пише:

- Добрица Камперелић започиње своју уметничку праксу након 1968. године, која је била битна за његову генерацију. Камперелић није остао у шездесетосмашкој матрици, не пристајући на серијско обликовање идеолошким алатом. Калупи и заглављивање су страни мишљењу Камперелића, а од шездесетосмашких превирања баштинио је критички дух, утопичност и склоност према алтернативним социјалним експериментима.

Нови двоброј „Сигнала“ доноси и темат о Интернет уметности, есеј Клауса Гроха „Хоризонт и поезија“, приказе важнијих публикација из области алтернативне уметности у свету, као и низ факсимила писама великана светске авангарде из Сигналистичког документационог центра у Београду. Већина текстова у овом „Сигналу“ објављена је на енглеском језику, што је у овом тренутку веома значајно за наставак комуникације са међународним читалаштвом.

(Објављено у листу „Дневник“, 7. VII 1999).