Андреј Тишма

Електронска уметност и интернет (2)

Реализација најсмелије утопије

Један у низу озбиљних покушаја да се направи преглед актуелног нет-арта (Интернет уметности) учинио је Центар за уметност и медијску технологију (ZKM) у Карлсруеу, Немачка, крајем 2001. године изложбом „Мрежно стање“ (Net_condition) пројектом који се може видети на веб-сајту: http://on1.zkm.de/netCondition.root/netcondition/start/language/default_e/. Преглед су сачинили кустоси и сам директор Центра Петер Вајбл, а он се састоји од радова седамдесетак аутора и група из читавог света. Како у уводној напомени стоји, циљ ове он-лајн изложбе није приказивање нет-арта ради њега самог, већ приказ погледа уметника на интеракцију друштва и технологије и њихово међусобно „условљавање“. Наиме,  у свитање информатичке ере постоји велика потреба за знањем, разменом података, забавом, а то често мора да буде остварено „у правом тренутку“, „по поруџбини“, „у реалном времену“. Прави технички одговор на ове захтеве је Интернет. У исто време ова мрежа мења само друштво, јер се јављају нове области друштвене, комерцијалне и уметничке интеракције. Постоје нове могућности , чак и такве какве раније нико није ни захтевао.

У овако широком пољу могућности на сцени су утопијске и еманципаторске наде: једнакост прилика, светско грађанско припадништво, учествовање без граница. Они су сада технички могући и реализовани од стране приватних заједница, док се глобални чиниоци комерцијалног света у остваривању својих циљева користе истим техничким средствима. Та друштвена интеракција мења се постојањем мреже и са становишта историје медија уочљива је промена начина на који се изводи музика, причају приче, визуелно обликује, игра. „Мрежно стање“ говори о томе како нет уметници ове промене рефлектују, представљају и истражују. Ова изложба такође показује како збивања у реалном и виртуелном простору међусобно реагују, међусобно се подстичу или сукобљавају. Дистрибуција виртуелних реалности, заједнички сајбер простори, не-локална комуникација, вишенаменски амбијенти и игре, то су главне теме „Мрежног стања“. Како директор Вајбл каже, тренутно је нет-арт покретачка снага, која је најрадикалнија у трансформацији затвореног система естетског објекта модерне уметности у отворени систем постмодерног поља акције.

Међу ауторима нет-арта налазе се позната имена као: Лутер Близет, Натали Букчин, Вук Ћосић, Даглас Дејвис, Џордан Крендел, Енди Дек, Марк Нејпир, Џоди, Оља Љаљина, Олд Бојс Нетворк, Артмарк, Џефри Шоу, Алаксеј Шулгин, Викторија Весна и многи други. Сваки од аутора представљен је на сајту ZKM-а текстуалним концептом заступљеног рада, биографијом и линком на рад. На пример Лутер Близет из Болоње, Италија, представља се „Нет-институтом“, виртуелном медијском грађевином, која је хибрид мреже метрополиса и информатичке архитектуре Интернета, пејзажа и медијског простора. Овај физички, друштвени и медијски простор је контролисан и конструисан од стране мреже, и у сталној је промени зависно од својих корисника.

Натали Букчин (САД) и Алексеј Шулгин (Русија) представљени су „Уводом у нет-арт“, писаним манифестом који је касније уклесан у камен - ироничним потезом који обезбеђује трајност овог текста у реалном простору. Рад алудира на опасне и субверзивне услове који владају на мрежи, у светлу разних програма и вируса који угрожавају податке.

Вук Ћосић, аутор који живи у Словенији, иначе као и поменута Викторија Весна потекао из београдског уметничког миљеа, представљен је радом „Аски историја уметности за слепе“  где он наставља свој пројекат оживљавања старог, напуштеног компјутерског „аски“ (словног) језика, правећи у том формату анимације, видео и звук, потцртавајући њихову бескорисност са становишта високе технологије. На овај начин он се труди да „побољша“ одбачене и заборављене технологије, што неки теоретичари називају и „лажном археологијом медија“.

Амерички аутори Дек и Нејпир у својој „Графичкој смеши“ омогућили су посетиоцима сајта стварање заједничке интерактивне слике. Неколико посетилаца рада може истовремено да слика на дигиталном „платну“ помоћу дигиталних сликарских „алата“ и палете боја, а све фазе овакве сликарске импровизације су меморисане и могу се накнадно прегледати. На овај начин отворен је пут стварању глобалног уметничког дела, са ствараоцима на разним крајевима планете који са својих локација, захваљујући технологији Интернета, слободно раде на заједничком делу. Није ли то остварење једне од најсмелијих утопија уметника свих епоха, сада доступне корисницима „свемогуће“ мреже?

Беле мрље глобализације

Под насловом „UNPLUGGED“ (искључено) и поднасловом „Уметност као сцена глобалних конфликата“ у аустријском граду Линцу се у септембру 2002. одвијао шестодневни међународни фестивал електронске уметности „Арс Електроника 2002“, једна од највећих манифестација те врсте у свету. Она је обухватала изложбу електронских дигиталних радова и инсталација, видео и звучна остварења, Интернет презентације, и бројне симпозијуме и форуме са стотинак учесника међу којима су познати светски ствараоци, мислиоци и активисти Питер Фенд, Алекс Геловеј , Марк Нејпир из Сједињених Америчких Држава, Пол Вирилио (Француска), Герфрид Штокер (Аустрија), иначе уметнички директор Фестивала, Аза Ел’Хасан (Палестина) и многи други, уз наглашено присуство афричких медијских уметника и бораца против глобализације. Главне теме симпозијума везане су за проблеме глобализације, положај Африке између еманципације и кибернетичке колонизације, за медије као попришта глобалних сукоба, међународне образовне стандарде у медијској уметности, уметност као део глобалног система и политичку снагу Интернет утопије. Фестивал су пратили многи музички концерти, перформанси и други догађаји са нагласком на афричку музику (реп, хипхоп и електро-поп), ликовну сцену и урбану културу, који су му дали изузетну живост и динамику. Пошто се је читав садржај ове манифестације постављен на Интернет могуће га је погледати са било ког краја света на адреси: www.aec.at/unplugged.

„Искљученост“ означава испрекидане линије развоја, амбисе дуж пута глобалног прогреса - каже Штокер у тумачењу концепције „Арс Електронике 2002“. - „Искљученост“ из умреженог света из кога се нико не може извући, без обзира колико је далеко од доминирајуће америчко-европско-јапанске капиталистичке тријаде, и без обзира колико је удаљен од најближег електричног извора. „Искљученост“ је усмерена на беле мрље глобализације, баријере менталне и географске природе које су укључене у процес глобалног умрежења. „Искљученост“ такође означава нашу неспособност да уђемо у мрежне аранжмане са „другима“, који су изван наших сфера експлоатације и утицаја.

Избор теме за овај фестивал показао је како политички елементи из уметности повратно делују на интелектуалне расправе и стваралачку праксу, што је појава која је рефлектовала збивања од 11. септембра 2001, каже даље Штокер, али се може пратити и од протестних збивања у Сиетлу, Ђенови и Порт Алегреу, и даље добија у замаху и енергији захваљујући младој генерацији компјутераша.

Као и ранијих година додељене су награде „Златне Нике“ за поједине области које фестивал обухвата. За компјутерску анимацију и визуелне ефекте награђен је Пит Доктер и студио „Пиксар“ из САД за филм „Монструми“. За дигиталну музику прву награду освојио је Јасунао Томе, један од првих јапанских уметника који се укључио у покрет Флуксуса, и сада живи у САД.

За интерактивну уметност награду „Златну Нике“ освојио је Дејвид Рокеби из Кадане за рад у коме је спојио седам компјутера који препознају гласове, стварају слободне асоцијације и генеришу говор. У области Интернет уметности награда за изузетно остварење припала је Џошу Ону (САД) за веб рад „Они владају“. То је интерактивни рад у који посетиоци уносе називе великих америчких корпорација што по њиховом мишљењу владају светом, а као повратну информацију добијају податке са којим су компанијама те корпорације повезане и какву корист имају од тих веза. За најбољу визију у области Интернета награђена је група RSG (САД) за рад „Карнивора“. Овај пројекат базиран је на софтверу америчког FBI којим се прати саобраћај у комуникационој мрежи, постижући изузетне визуелне и динамичке ефекте.

Учинак сајбер-музе

Електронски часописи нису данас никаква реткост и на Интернету их је на хиљаде из различитих области. Тако и уметност има своје специјализоване часописе широм света који никад не доживе папирну, штампану верзију, али зато имају огромне „тираже“, односно бројне онлајн посетиоце. Предност оваквих издања је вишеструка: релативно јефтин процес објављивања и дистрибуције, веома широка доступност, практично на свим континентима и у кратком року, флексибилност која допушта брзу, дневну измену и допуну садржаја, мултимедијалност са могућношћу обогаћења страница часописа покретним сликама и звуком, и коначно, интерактивност којом је читалац директном везом у могућности да реагује на понуђени материјал и утиче на његово додатно обликовање, допуну, па и рад саме редакције.

И мада постоји мноштво концепција на којима се заснивају електронске публикације, па се може помислити да су већ све могућности исцрпене, захваљујући индивидуалности покретача и креатора  онлајн часописа, а то може бити апсолутно свако ко пожели, без икаквих ограда и ограничења, драж електронских часописа је још увек њихова свежина и независност. Такав случај је и са новопокренутим „The Muse Apprentice Guild“ (Удружење музиних шегрта), или скраћено „МАГ“ чији први број се управо ових дана појавио на веб адреси http://www.muse-apprentice-guild.com/. Његов главни уредник Аугуст Хајленд у уводнику напомиње да је „МАГ“ отворен за све писце и новомедијске уметнике и да своју одлику у литерарном свету жели да стекне управо дајући приступ што ширем кругу разноврсних гласова, у духу развоја културе 21. века. Жанрови које „МАГ“ објављује су поезија, проза, хипертекст, есеји, критике, интервјуи, дигитална визуелна и мултимедијска остварења, што је заиста изузетно широк дијапазон креација.

Часописа доноси дела преко педесет аутора махом са енглеског говорног подручја, из Америке али и широм Европе, из свих поменутих жанрова и стваралачких дисциплина. Преовлађују прозни текстови, есеји, али има и занимљиве поезије, чак неколико примера визуелне игре словима и знацима интерпункције. Међу њима запажамо познатог америчког есејисту, теоретичара постмодернизма и прозног писца Ленса Олсена, затим угледног песника из Пенсилваније Рона Силимена, као и бруклинског теоретичара сајберкултуре Алена Зондхајма.  Марџори Каверли Луизербринк позната ауторка хипермедијалних кратких прича објављује занимљиву игру слика и стихова „Помрачење у Луизијани“, а сличним поступком служе се и Линда Кероли и Лајза Блумфилд. Ипак, најатрактивнији и медијски најсложенији у овом часопису је рад Дол Јоко (псеудоним филмске и видео уметнице Франческе да Римини)  „Течна нација“ са низом поетичних слика деце и играчака, али и документарних слика сурових светских збивања са ангажованим текстуалним коментарима, бавећи се посебно медијским манипулацијама масама, чиме постиже снажан ефекат доживљаја савремене цивилизације.

Хипер-креативност

Постоје још увек мишљења да мешање уметности и технологије убија креативност, намеће естетику и логику машине, спутава човекову слободу и отуђује га од „праве“ креативности. При том се заборавља да је технологија само продужетак људске руке и мисли, да је она настала управо из потребе за још неспутанијом и слојевитијом креативношћу. На крају, сва та технолошка достигнућа су творевина управо тог креативног, осећајног, мислећег човека који је, нашавши се у времену брзих комуникација, информација и продукција, осетио очајничку потребу управо за тим помагалима без којих би се осећао уназађен и беспомоћан у свом погледу ка будућности.

Један од добрих примера умешног премошћавања баријера технологије и уметности, као и тумачења њихове природне симбиозе је новосадски часопис за компјутерску уметност и културу „Digital arts“ (http://www.digitalarts.co.yu/) , чији четврти број је изашао из штампе. Ова публикација својим изгледом, богатим садржајем, савременим дизајном, као и изузетно квалитетном штампом говори сама за себе о предностима и могућностима сарадње високе компјутеризоване технологије и креативног обликовања и изражавања, а читав низ у њој објављених радова са домаће и међународне сцене, као и мноштво техничких савета и упутстава за што ефикасније коришћење софтвера и хардвера, дају читаоцу шансу да стечена знања што пре и што лакше примени.

И не само да „Digital arts“ бр. 4 садржи радове афирмисаних дигиталних уметника из области 3Д-анимације, графичког дизајна, виртуалне архитектуре, веб-дизајна, мултимедије, дигиталног аудија и видеа, већ доноси и разговоре са појединим ствараоцима из којих се може пуно научити, јер искуство са новим медијима још увек је недовољно расветљено и објављено. Тако имамо разговоре са Игором Пошавецом, аутором рођеним у Београду који сада успешно ствара у Немачкој, затим са холивудским стручњаком за специјалне ефекте на филму Стивом Вилијамсом, са америчким веб-дизајнером Мајклом Јангом, београдским дигиталним сликаром Рељом Пајићем и новосадским аутором Павлом Јовановићем.

Рубрика „Дигитална галерија“ доноси нам радове неких од најинтересантнијих млађих стваралаца у нас, а ту се може наћи и избор неких од најзанимљивијих веб страница на Интернету. Специјално о британској Интернет сцени за овај број пише Даниел Стрингер, стручњак из Енглеске.

За оне који желе да усаврше своје вештина на компјутеру или боље упознају моћности најновијих програма „Digital arts“ доноси низ водича корак-по-корак кроз апликације за сликање, обраду фотографије, анимацију, специјалне ефекте, мултимедију, са корисним илустрацијама. Коначно ту су и бројне вести о новим дигиталним машинама и програмима, као и о изложбама, фестивалима и конкурсима из ове области.

Електронски бревијар уметности

Електронски медији за генерисање слике, звука и покрета, те њихови разни дигитални и мултимедијски деривати постали су свакодневна појава у јавном животу; свету забаве, рекламе, информисања, па стога не чуди да су ушли у широки дијапазон изражајних „алата“ и домаћих уметника. Иако је њихов број у односу на неке развијеније средине још увек релативно мали, и наши аутори су се равноправно укључили у међународну размену електронских творевина које данас веома лако и брзо путују планетом путем Интернета, тако да се географска позиција пошиљаоца може сасвим занемарити.

Једна од првих домаћих група које су почеле електронску дигиталну слику повезивати са Интернет комуникацијама су припадници Асоцијације „Апсолутно“: Зоран Пантелић, Драган Милетић, Драган Ракић и Бојана Петрић. Асоцијација је основана у Новом Саду 1993, а у овом саставу делује од 1995. Они су се квалитетом, концепцијском осмишљеношћу и техничком софистицираношћу потврдили на многим светским самосталним представљањима и великим манифестацијама као што су „Арс електроника“ у Линцу, „Остранение“ у Десау, „Трансмедиале“ у Берлину, „БИГ“  бијенале у Торину, „Пандемониум“ у Лондону, „Видеоархеологија“ у Софији, „Випер“ у Базелу, „Манифеста“ у Франкфурту итд. Стога смо њихову ретроспективу у Салону Музеја савремене уметности у Београду крајем 2002. године видели као сасвим оправдан, чак неизбежан корак установе која прати рецентна збивања на нашој и међународној сцени. Ова изложба уједно је била ретка прилика да се на једној изложбеној поставци служимо искључиво електронским средствима у перцепцији ликовних дела. На десетак компјутерских монитора, телевизора и путем видео-бима пратили смо опус младих новосадских стваралаца у коме су остварили тесну везу савремене технологије, свакодневице као надахнућа и маштовитог уметничког креирања, као синтезу свега наведеног. Изложбу под називом „Апсолутни извештај“ пратила је истоимена публикација са студијским текстом кустоса Дејана Сретеновића, којом су документоване све уметничке активности Асоцијације, уз исцрпну библиографију како њихових текстова у часописима и другим публикацијама, тако и текстова о њима у каталозима, часописима, новинама, на телевизији и осталим медијима.

На самом улазу у галерију налазио се амбијент дневне собе са удобним фотељама и јастуцима по поду, над којима је постављен телевизор и на чијем екрану се прати разговор са члановима Асоцијације „Апсолутно“. Овај рад добро је показао спону коју активност Асоцијације има са свакодневним животом, са ритуалом праћења ТВ програма. Нешто даље на малом екрану се одвијала пројекција рада „Добро вече“ (1996) састављеног од уводних реченица водитеља телевизијских вести широм планете, на различитим језицима. Електронским семпловањем слике и звука добија се савршена слика информативне какофоније али и пресинга који свет трпи од стране информативних медија. Следили су радови „Највећи хитови „ (1998) на CD-ROM-у који се поиграва паралелом медицинских и компјутерских вируса,   затим звучни рад „Дневник једног града“ (1998-1999) са звуцима Новог Сада, пројекција „Атрофија“ (1999) са јеленом који одбацује рогове, драгоцени трофеј који је узрок ловачког насиља итд. Оваква изложба Асоцијације „Апсолутно“ је била доиста само „извештај“, јер је захваљујући репродуктивности и комуникативности електронских и дигиталних дела могла лако бити приређена у више светских центара савремене уметности истовремено. Њихова дела се налазе у многим међународним документационим центрима на видео касетама, CD-ROM-овима, Интернет сајтовима, али је добро да је изложба приређена управо у нашој средини, као пример правог дослуха са временом у коме је настала и коме је посвећена.

Одраз апсурдности света

Можда су то новине будућности: са једне стране монитора повезаног за Интернет нижу се агенцијске вести и фотографије о збивањима у свету, а са друге текстуалне и визуелне рекција читалаца и њихове личне вести. Тако изгледа пројекат „Киоск“ новосадског уметника Игора Антића (1962) који већ дуже од деценије живи у Паризу и наступа широм света, што га је поставио у Галерији „Кларк“ у Монтреалу, Канада. Од почетка децембра 2002. до краја фебруара 2003. године Антић је у свом електронском Интернет гласилу свакодневно постављао одабране ударне вести, мешајући их са вицевима и рекламним порукама, настојећи да дочара сву контрадикторност, провокативност, а понекад и апсурдност информативних медија широм планете, дозвољавајући истовремено да и корисници ових информација електронском поштом креирају сопствене вести (двојезично, на француском и енглеском), које могу већ сутрадан игром случаја постати званиче новости. Овај аутор који се већ низом пројеката определио да осветли економску и политичку позадину многих збивања у глобалном контексту, створио је овим радом својеврсно огледало света, чији се садржај стицајем околности вртео око могућег рата у Ираку и његовим последицама. 

Главни ликови на овим глобалним електронским зидним новинама, које се могу пратити на Интернет адреси http://www.kiosquekiosk.free.fr, су Садам, Буш и Бин Ладен, а расправља се и о таквим темама као што су ратне видео игрице, сајбер-тероризам, одговорност новинара за ратове, све зачињено повременим ратним претњама Колина Пауела, освртом на пластичне операције Мајкла Џексона, вицевима о плавушама и рекламама хаљина за труднице.

На дан Божића налазимо вест да осамсто хиљада хришћана у Ираку слави овај празник, као и податак да су у тој земљи тога дана бомбардоване зоне забрањеног лета, када је срушена једна америчка беспилотна летелица. На супротној страни налазимо фотографије НАТО војника обучених у костиме Деда Мраза. Извесна Сања из Загреба шаље поруку: „Нека нас само бог сачува од љубазности Американаца“. Нижу се из дана у дан и поруке разних мировних и еколошких покрета против рата, петиције, као и појединачне антиратне изјаве Папе, певачица Шерил Кроу и Селин Дион, тенисерке Џенифер Каприати. Истовремено налазимо податак да фабрика слаткиша „Болдвин“ из Лондона свакодневно израђује за извоз педесет тона чоколада са Садамовим портретом, а неки Џамал из Басре шаље фотографију и вест да је док је био у купатилу уништен део града. Ту су и цитати из књиге „Насиље медија“ Маршала Маклуана из 1976. као и речи једног савременог аналитичара који тврди да је ово време виртуелне истине, време лажи, јер је данас вести због брзине немогуће проверавати.

Правећи овакав цивилизацијски меланж на веома интелигентан и илустративан начин Игор Антић је храбро ушао у срж информатичке културе, нарочито у природу електронских медија, показујући путем својих дневних онлајн новина њихову праву природу, али и сву опасност живљења у данашњем свету, када се човек можда највише мора ослањати на сопствена чула и интуицију. А то је и некаква уметничка порука ове Антићеве значајне планетарне Интернет акције.

(Објављено у Интернационалној ревији СИГНАЛ No. 25/26/27, 2003).