Александар Беркман

Погрешна схватања анархизма

Извор: Викизворник. Оригиналан текст је скинут са: http://www.anarchy.org

(овај текст говори о главним принципима конструктивног анархизма)

Анархизам није апсолутни анти-социјални индивидуализам

Анархизам не значи апсолутну, неодговорну, анти-социјалну личну слободу која крши права других и одбацује сваки облик организације и самодисциплине. Апсолутна индивидуална слобода се може достићи само у изолацији - ако је уопште и тада могућа: „Оно што стварно одузима слободу и чини иницијативу немогућом је изолација која чини људе немоћним.“ (Ерико Малатеста, Живот и Идеје, Freedom Press, Лондон, с. 87)

Анархизам је синоним речи „слободни социјализам“ или „социјални анархизам“. Као што придев „социјални“ сам говори, анархизам је слободно удруживање људи који живе и сарађују у слободним заједницама. Укидање капитализма и државе; радничко самоуправљање индустријом; расподела по потребама; слободно удруживање; су принципи који чине и основу социјализма (свих праваца социјализма). Због основних разлика које их деле од других праваца, Петар Кропоткин и други анархистички теоретичари су дефинисали анархизам као „левицу социјалног покрета“. Руски анархиста Алексеј Боровој је изјавио да је права основа анархизма у слободном друштву једнакости свих чланова у слободној организацији. Социјални анархизам се може дефинисати као право свакога да буде различит.

Анархизам није неограничена слобода нити порицање одговорности

У друштвеним односима између људи се морају прихватити одређене норме по слободном нахођењу, наиме, обавеза да се испуни договор који је по сопственој вољи прихваћен. Анархизам није влада. Анархизам је само-влада (што знаци исто што и само-администрација). Само-влада значи само-дисциплину. Алтернатива само-дисциплини је присиљена послушност наметнута од стране владара његовим поданицима. Они који одбијају да живе по сопственој одговорности да би поштовали добровољни договор би се ускратили за погодности, које такви услови пружају.

Право напуштања

Казна за кршење договора је усклађена неотуђивим правом да се иступи односно да се напусти заједница. Право група и појединаца да изаберу сопствене облике удруживања је, по Бакуњину, најважније од свих политичких права. Укидање овог права води поновном увођењу тираније. Затвор се не може напустити. Издвајање неће парализовати удруживање. Људи са јаким и израженим заједничким интересима ће сарађивати. Они који ће изгубити нешто иступањем ће направити компромис између својих разлика и сродности у односу на друге. Они који имају мало или никакве користи од колектива неће му штетити напуштањем, али ће зато одстранити извор неслоге и тиме унапредити општи склад.

Основна разлика између анархизма и државе

Огромна разлика између анархистичких начела слободног прихватања ауторитета у замену за услуге (што значи руковођење) и државе је у томе што ауторитет државе влада над својим поданицима, тј. људима. На пример, треба да се поправи мој телевизор: ауторитет професионалног механичара се завршава и нестаје када је телевизор поправљен. Исто важи када ја кречим механичареву собу. Обострана размена добара и услуга је ограничена, а не лична, сарадња која аутоматски искључује наређивање. Али зато је држава свемоћни апарат који контролише све аспекте мог живота од рођења до смрти, чију сваку одредбу ја морам послушати или ћу бити изложен мучењу, укидању најосновнијих права, затварању или ћу чак бити убијен.

Људи могу слободно иступити из групе или удружења или чак организовати своје групе, али они не могу побећи правосуђу државе. Ако ипак побегну из једне државе у другу, опет их онда тамо дочека правосуђе те друге државе.

Замењивање државе

Анархистички принципи нису вештачки смишљени од стране анархиста. Они су изведени из тежњи које већ постоје. Кропоткин, који је сачинио социологију анархизма, је нагласио да су анархистичке идеје о слободном друштву утемељене на „подацима који су нам већ доступни при посматрању садашњег живота“. Анархистички теоретичари су се ограничили на предлагању коришћења свих корисних организама старог друштва да би се направило ново. Да се „елементи новог друштва већ развијају у пропадајућем буржоаском друштву“ (Маркс) је основни принцип својствен свим правцима у социјалистичком покрету. Анархистички писац, Колин Вард, је то овако сажео: „Ако се хоће саградити ново друштво, сав материјал нам је већ при руци“.

Анархисти хоће да замене државу, али не хаосом већ природним и спонтаним начинима организације који се појављују кроз самоуправљање и координацију где год има потребе за узајамном помоћи и заједничких интереса. Извор свега тога је у непобитној зависности између људи и жељом ка складу. Такав облик организовања се назива федерализам. Друштво без реда је незамисливо, али организација реда није под ексклузивним монополом државе. Федерализам је облик поретка који претходи узурпирању друштва од стране државе и који ће је преживети и надживети.

Скоро да нема облика организовања, пре него што су узурпирани кроз државу, који нису имали федералистичке особине. Само набрајање свих огромних мрежа локалних, покрајинских, националних и интернационалних федерација и конфедерација које обухватају сву целину друштвеног живота до сада би попунило књиге и књиге. Федерацијски облик организовања чини да свака група и федерација има користи од јединства и координације док на другој страни ужива потпуну аутономију унутар својих подручја утицаја, самим тим ширећи и своју сопствену слободу. Федерализам - синоним за добровољне споразуме - је организација слободе. По Прудону, „Онај који спомиње слободу без да спомене федерализам, не спомиње ништа“.

После револуције

Друштво је велика испреплетена мрежа сарађивања и све дубоко укорењене институције које су данас корисне ће у неком другом или истом облику да наставе да функционишу из простог разлога што људско постојање зависи од овог унутрашњег јединства. Нико то никада није ни доводио у питање. Оно што је потребно је ослобођење од заповедничких институција које контролишу друштво и ауторитета унутар самих организација. Пре свега им се мора улити револуционарни дух и поуздање у креативну способност људи. Кропоткин, док је радио на социологији анархизма, је створио плодно тло за истраживање које су социолози занемарили, бавећи се потрагом нових области државне контроле.

Анархисти су се претежно бавили тренутним проблемима друштвених промена са којима ће се морати суочити људи после револуције. То је због тога што су анархисти хтели да пронађу мере којима би се решили проблеми који би настали кроз оно што је анархистички писац-револуционар Ерико Малатеста назвао: „период реорганизације и прелаза (транзиције)“.

Озбиљни проблеми се не могу решити тако што ћемо их пребацити у далеку будућност—за који век или још даље - када ће се анархизам остварити у сваком погледу и када ће сви бити убеђени и посвећени анархо-комунисти. Ми, анархисти, морамо имати своја решења, ако нећемо да будемо „бескорисна и немоћна гунђала“, док много стварнији и бескрупулозни ауторитети узимају моћ. Анархија или не, људи морају јести и бити снабдевени са свим потрепштинама. Градови се морају снабдевати и виталне службе не смеју бити ремећене. Чак и ако су лоше услужени, грађани неће дозволити у свом интересу никоме да те службе омета, само уколико и док оне нису на бољи начин организоване, а то се не може постићи одједном.

Организација анархо-комунистичког друштва се у широком плану може једино постићи постепено колико то материјални услови дозвољавају и када се масе увере о погодностима таквог друштва и психолошки навикну на радикалне промене у њиховим начинима живота. Пошто се слободни и добровољни комунизам (Малатестин синоним за анархизам) не може наметнути, Малатеста је нагласио потребу о истовременом постојању више економских форми—колективна, узајамна помоћ, индивидуална—под условом да не постоји искоришћавање других. Малатеста је био сигуран да ће убедљиви пример успешног слободарског колектива да привуче друге у орбиту колективности:

Што се мене тиче, ја не верујем да постоји једно једино решење социјалног проблема, већ хиљаде различитих и променљивих решења, као што је и друштвени поредак (постојање) другачији у времену и простору. (Ерико Малатеста, Life and Ideas, Freedom Press, Лондон, с. 36, 100, 99, 103-4, 101, 151, 159)

„Прави“ анархизам је утопија

„Прави“ анархизам је анархистички писац Џорџ Вудкук дефинисао као „лабаву и савитљиву групу афинитета (сродности) којој не треба формална организација и која шири анархистичку пропаганду кроз невидљиву мрежу личних контаката и интелектуалних утицаја“. Вудкук је доказао да је „прави“ анархизам несагласан са масовним покретима , као што је анархо-синдикалистички, којима треба стабилна организација баш због тога што се налазе у свету којим само делимично владају анархистички идеали... и који праве компромисе са свакодневним ситуацијама... [анархо-синдикализам] мора да одржава верност [верност, поданост, заједништво] радника који су само делимично свесни крајњег циља анархизма. (Anarchism, с. 273-4)

Ако су ови ставови исправни, анархизам јесте утопија, јер никада неће постојати време када ће сви бити „прави“ анархисти и зато што ће човечанство увек морати да прави компромисе са свакодневним ситуацијама. То не значи да анархизам одбацује групе афинитета (сродне групе). Штавише, баш бесконачна разноликост добровољних организација које се стварају, распадају и мењају по променљивим жељама и вољама појединаца на прави начин приказује индивидуалне жеље које стварају неопходне услове за слободно друштво.

Анархисти ипак инсистирају на томе да производња, расподела, комуникација, размена и друге неопходности, које се морају усагласити на светском нивоу у нашем модерном независном свету, требају бити обезбеђене без грешке од стране „стабилне“ организације и не смеју се препустити променљивој вољи појединаца. То су друштвене обавезе које сваки способан појединац мора да испуни ако очекује да ужива у добробитима колективног рада. Очигледно је да такве „стабилне“ организације нису одступање од анархистичких принципа. Оне чине основу анархизма као одрживог друштвеног поретка.

Планирање пута ка слободи

Анархисти нису толико наивни да очекују увођење савршеног друштва сачињеног од савршених појединаца који ће одједном да одбаце урођене предрасуде и застареле навике на „дан после револуције“. Ми (анархисти) се не бавимо тиме како ће друштво да изгледа у далекој будућности када коначно настане рај на земљи. Ми се пре свега бавимо правцем којим се човечанство развија. Не постоји „прави“ анархизам. Постоји једино примена анархистичких принципа на стварности друштвеног живота. Једини циљ анархизма је да покрене друштво у анархистичком правцу.

Тако гледано, анархизам је веродостојни, практични водич друштвеног уређења. У супротном је осуђен на утопијске снове, а не на остварење.

На Растку објављено: 2007-11-02
Датум последње измене: 2007-11-02 18:57:26
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује