Ђоре Држић

Пјесме Ђорета Држића

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.

• Дјевојка је подранила
• Одиљам се
• Моје чисто злато

Дјевојка је подранила

Дјевојка је подранила, ружицу је брала;
С босилком ју разбирала, трудна је заспала.
Над њом поју два славица, дјевојку су звала:
„Устан’ гори, дјевојчица, санка не заспала.
Маглица се бријегом краде, сад је на те пала,
Цвитје хоће опалити које си набрала;
Још те хоће приварити, ако нис’ добрала
За вјеначце дробну ружу и цвитја остала.“
Дјевојка се разбудила, славицом се озвала:
„А ви, славји лужанини, велика вам хвала,
Који ме сте разбудили, јурве бих заспала,
Разбираје дробну ружу и цвитја остала.
Синоћ ме је моја мајка младу храбру дала,
Прид којом сам вас вечерак свезав руке стала.
Жими мајка, жими братац, прије га нијесам знала,
Нити сам му росну траву прид коња метала,
Разма синоћ. Мила мајко теби буди хвала
Ка си мени дјевојчици млада храбра дала!“

Одиљам се

Одиљам се, моја вило, Бог да нам буде у дружбу;
Плач и сузе и моју тужбу да би знала, моја вило!
Одиљам се а не вијем кому остављам личце било.
Покле ти је служба мила коју ти сам ја чинио,
А сад те сам уцвилио, остај збогом, моја вило!
Одиљам се….
Путоваје, уздихаје из срдачцем сваки данак,
А на очи моје санак да т’не приђе моја вило!
Одиљам се….
Сила ми је путовати; ох, горка је моја срјећа
Од свијех туга ма највећа, да би знала, моја вило!
Одиљам се….
Не уздам се у дни кратке да те виђу, срце моје,
Које остављам да је твоје; остај збогом, моја вило!
Одиљам се…
Ако друмак помањкаје тер те живот мој не види,
Срце моје не слободи; остај збогом, моја вило!
Одиљам се…
Нека срце не заблуди да не буде другој служит,
А с тобом се не раздружит; остај збогом, моја вило!
Одиљам се….
Ја ти дадох вјеру моју до живота да те служим,
А по смрти да те здружим; остај збогом, моја вило!
Одиљам се….
Говори се: прави слуга и тко буде вјеран бити
Увијек неће изгубити, тко се буде потрудити.
Одиљам се, моја вило. Ох, како ја, моја вило,
Одиљам се а не вијем кому остављам личце било.

Моје чисто злато

Моје чисто злато, покли ме Бог створи,
Одлучен бих на то да ме љубав мори.
Глиубав ме тај мори са сву ње усилос
Тере ми говори: трпи све за милос!
Сваки је рок близу, зач га вриме двигне,
Дни дузи тач нису да их ноћ не стигне.
Ја тај рок чекаје потрајах сву младос
И свак час уфаје туј пријат ње радос,
Јурве сам усахнут милос туј желећи,
Ни можем одахнут болежљив цвилећи.
Ох, добро сад видим да ми гре скончање,
А свак час ли слидим љувено уфање.
Ни можем изрећи, чим хрло дни лете,
А ни моћ утећи од смрти проклете.
Рока смрт не дава, слиди нас дан и ноћ,
Јур је ње сва слава, врх свега има моћ.
Смиљења не има што да нас откупи,
Ар злато не прима кад к нами приступи.
Ето, кроз тај узрок мним при ћу умрити,
Нер будем тади рок мом срцу видити.
Ну с’, вило, ти она ка ми мож’ угодит
И сегај закона у мал хип слободит.
Тогај те цић молим за свитле тве очи,
Да се тач не болим, тај ми рок изрочи.
Имај ме за слугу све дни мога вика,
Однес’ ми туј тугу, дај ми рани лика.
А мене ћ’ јур стећи и себи славан глас,
И моћеш још рећи на твоју да сам влас.