Арбанаси гоне Србе са њихових стариначких баштина на Косову 1890. године

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Рађено у канцеларији Начел. округа топличког — 11. маја 1890. године

Боја Јаковљевић из Цркољеза, Јован Савић из Белице и Добросав Јефтић из Согрла, пећске нахије у Турској, престали су овом Начелству и изјавили следеће:

    Ми смо као земљеделци живили у нашим селима као староседијоци од памтивека; обделавали смо нашу земљу и гајили сточарство, — па тако смо и ове године засејали жито по њивама нашим као увек, окопавши кукурузе и уредили noвpћe; но нас у овоме нашем мирном живовању узнемирише Арнаути, разним кинењем и мучењем, а из којег узрока нас почеше од неког времена гонити не знамо, али ми смо силом и зулумом њиховим натерани били да нашу дедовину оставимо за свагда, и у Србији уточишта потражимо —а то је било овако:

    28. априла т.г. дошли су у наше куће Арнаути из села Укче и то: Зејнул Ибрахимов, Абаз Муслић, Садик Камберов, Бећир Кајтазов и Даут Арифов, а из Согрла Амет Алитовић. Kaдa ступише у кућу, наложише одмах ватре по кућама, помешташе своје ствари и уведоше своје фамилије, па нас онда почеше гонити напоље из наших кућа, велећи „Хајте у Србију — овде за вас нема више опстанка“. Ми се нисмо хтели одмах селити, — те су нам тако чељад наша и арнаутска помешана заједно живила у кућама нашим читаву недељу дана. Но кад нас после тога почеше Арнаути тући и мучити, претећи нам да ћe нас све редом побити, упирући нам у груди пуне пушке, а над децом чинећи разна свирепства, — шта смо знали радити друго, но да избегнемо извесну смрт, даље мучење и зверско насиље, него да се селимо у Србију, на које смо се и решили, те се тако 3. маја тек. год. кренемо нас 7 фамилија са 73 душе, 37 коња, 419 грла ситне стоке и 75 грла говеди, а сем тога пртљаг наш и покућанство натоварено на коњима.

    Када се решисмо да идемо, напред поменути Арнаути понудише се да нас прате, нашта ми и пристадосмо, да би што сигурније до српске границе дошли, а са њима су били још и ови Арнаути: Фета Фејзин и Реџа његов братанац из Кострца, и Хисан из села Балетине.

    До близу границе путовали смо мирно, но ту нас Арнаути, наведу на заседу, коју су били заузели Турци Колашинци, који су у селу Копорићу на самој граници насељени и који тога пута беху у бусијама.

    Пушке одједанпут запуцаше, те се тако отпочео бој; наша пратња пуцала је на Турке Копорићане и аскер који са њиме помешан беше, а они опет na њих, но то је било тако удешено, да један другог не гађају у месо, него само су привидно пушкарали да тиме нас обмане и да нас побију и опљачкају, а то се и тиме тврди, што ни са једне стране од њих нико није ни погинуо нити је који рањен.

    Ми смо пак грозно страдали и то: погинуо је Живан Вукајловић стар 17 год. и Стеван Caвuћ стар 45 год., његова жена Стојана и њено дете од 3 месеца и Станисава жена Јована Caвuћa, а рањен je син Јоксима из Пољана, младић од 15 година.

    У тој нашој погибији, а усред дима од пушака, уплашени и без оружја разбегли смо се на све стране, но једва смо се нac 16 душа спасли и прешли овамо са 10 коња и пртљагом, а оно друго cвe паде у рукама Копорићана као робље и плен и Бог једини знаде шта је са њима до сада учињено.

    Ово се све десило на 15 метара близу границе, које и српски погранични стражари посведочити могу, тим npe што су нас они и прихватили и под пушчаном ватром с опасношћу свога живота избавили нас и то 10 коња с пртљагом. Турски пак аскер (низам) који је на караулама намештен да обдржава ред и мир, у место да су нас бранили и заштитили, они су још помагали разбојницима, да нас пљачкају, убијају и плене.

    О овоме случају јавили смо одмах среском начал. у Куршумлији, чим смо ту приспели и он нас је и на саслушање узео, но незнамо — да ли је што по oвoj ствари даље предузимао, те да нам се отета стока, пртљаг и покућанство са робљем заједно врати, а убице и разбојници казни подвргну.

*Боја Јаковљевић *Јован Савић *Добросав Јевтић потп. С. Миљковић

Оверава — Начелник окр., П, Божовић

Рађено 14. маја 1890. године у Начелству топличком

Предста овоокр. Начелству Раденко Вучетић из Пећи у Турској, бегунац, па изјави следеће:

У петак 3. ов. месеца пребегао сам из Турске у Србију преко границе на месту „Мердаре“.

Из Турске сам пребегао од турског зулума, који узима све веће размере, а ево шта је и како је:

Од Митрова дана na на овамо, Арнаути — сељани — сваког дана нападају на нас хришћане и злостављају нас пошто нас претходно опљачкају, они су се тако осилили да им ни саме турске власти ништа не могу, јер не смеју ван вароши да шиљу свoje заптије да их хватају, пошто Арнаути и самим заптијама — жандарима — прете убиством.

Ради уверења наводим неколико случајева и то:

Антоније Раловића и братанца му из Рудника убили су муаџери — насељеници — Арнаути, због тога што је Антоније бранио своју кћер, не давши им да је потурче. Ови су Арнаути из Белице.

Пре 5 недеља Смаил Аџијини синови и Муртез Пељић из Радавца убили су Милића Ћалића из Требовића само зато што није могао да им исплати уцену од 1.000 гроша.

Ђорђа Ковинића и још 3 куће његови рођака, npu прелазу за Србију код карауле нa Копривици, опљачкали су Бошњаци — Турци, одузев им cвe. Од људи је пребегло само 1 човек, 1 жена и два детета, остало је које побијено а које заробљено.

Да набрајам још, било би много, но овде велим само толико, да Арнаути немилице отимају нам имање и женскиње. Ако се који успротиви сместа буде убијен.

Ово би исто и са мном било, да нисам пребегао отуда и ја бих погинуо.

У Пећи сам радио терзијски занат, но мада сам у вароши био, ипак живот ми је био у опасности. Неки Биља Деволовић, ћаја чаршијски, судио се са мном због једне механе коју је мој брат држао, па кад није добио код суда турског, он је пратио неког Муккора арнаут. касапина из Пећи да мог брата Атанасија убије, но срећом ту се десили Бек Алија из Плављана и Рама Усен из Петрча и они га одбранили. Овај Биља кад и ту није успео он ми је јавно претио, ја ли да ми одузме имање, ја ли да ме убије.

У Пећи имам од имања једну механу, дућан и кућу, од овог имања имам и тапије које се код мене налазе.

Ја бих ово имање продао, јер немам никог у Пећи који би (са овим руковао, а вратити се несмем, ако ли пак не одем, за извесно време то ћe ми се сво упропастити.

Молим власт :да ако знаде каковог пута и начина, учини шта треба да се овим зулумима стане на пут, јер ако овако u даље устраје, сав ће народ хришћански из тих крајева напустити своје имање и бегати амо у Србију, да се уклони од очевидне смрти.

ja Раденко Вучетић

Оверава
Начелник окр. топличког, Ш. Божовић

Краљев. српски Консулат
Пов. № 77.
Prichtina
Приштина, 18. маја 1890.

Господину ђенералу Сави Грујићу, министру председнику и мин. ин. дела — Београд

Господине министре председниче,

Јуче је мутесариф отишао у Митровицу да испита стање Срба бегунаца из округа пећског, о којима сам вам унеколико мојих ранијих извештаја писао, а потом и да извиди и питање о сметњама дреничког кајмакамата. Осим њега отишао је и војни командант из Скопља. Говори се, да ће мутесариф с војском морати ићи у Дреницу, јер кајмакам нигде несме да се мрда из конака.

Прекјуче дође ми на штакама из Митровице, упућен од стране свештеника, неки Арсеније Митровић, старац од сто година, из села Жеровнице среза митровачког и завапи за помоћ јер га неки Хасан Арнаутин из митровачке Бањске упропасти, убивши му сина Миладина, пошто му је кућу сагорео и огњиште разорио. Арсеније испричавши ми своје јаде показа и две незалечене ране добијене од Хасана. Ђедовина ми је, рече старац, у Жеровници од преко 300 година а сада овај крволопија ето шта са мном учини. Жена ми је побегла својини а унуче оставих у пријатеља.

Згрозио сам се неделима Арнаута, видевши плачна, рањена и уцвиљена старца, да сам се и сам његовој тузи придружио. Нема човека којем се неће суза низ лице просути и бол у души појавити, ко види и ко чује како овди нечовечно поступају Арнаути са Србима.

Пошто сам Арсенију дао пет динара и наранио га, упутим га паши. Осим тога no гавазу пошљем визит карту и у истој на турском препоручим мутесарифу Арсенијеву молбу. Истина мутесарифу, no казивању гаваза, није било право што сам овако поступио али је ипак старца примио, саслушао и још му дао 5 гр. из свог џепа. Арсеније ми прича да га је паша лепо примио и да га је питао ко га је мени упутио. Првина ми је пашо, одговорио му је старац што овди долазим na сам у путу упитао на Косову једног непознатог Србина, те ме је он упутио на консула да ме до тебе доведе. Старац је одавде отишао весео и задовољан благосиљајући и мене и краљ. владу која ме је послала у нади да ће му паша помоћи, јер му је наредио да му се кроз два дана jaвu у Митровици, гди ће ићи.

Примите, господине министре председниче, и овом приликом уверење мога особитога поштовања.

Шеф Консулата понизни, Лука К. Маринковић