Сабор српске националне заједнице Косова и Метохије

Смернице за опстанак Срба на Косову и Метохији (донесене у манастиру Грачаница 18. октобра 1999)

Извор: Глас Косова и Метохије

Представници српске заједнице Косова и Метохија

ОКУПЉЕНИ НА САБОРУ
у конаку манастира Грачанице 18. октобра 1999. године,

расправљали су и договорили се о даљем заједничком деловању
за опстанак Срба на Косову и Метохији,

и у том циљу усвојили следеће

СМЕРНИЦЕ

1.

Учесници Сабора су се договорили и одлучили да до даљњег прогласе политички мораторијум на страначко деловање Косову и Метохији.

2.

Сабор је у интересу заједничког успешног деловања, одлучио да формира Српско национално веће које ће координирати рад српске заједнице на нивоу Косова и Метохије.

3.

Одбрана и опстанак српског националног бића на Косову и Метохији мора бити основна идеја водиља сваког Србина и сваке Српкиње. То је питање свих питања данас.

У овим тешким условима угроженог, остављеног, усамљеног и по свим питањима обесправљеног српског народа обавеза је свих нас да уложимо напор и учинимо све на изналажењу најбољих могућих решења за свој опстанак просторима Косова и Метохије.

Садашња тешка ситуација диктира и тражи од свих нас да будемо разумнији и толерантнији у сучељавању мишљења и погледа. Неопходно је да српска национална заједница организовано, осмишљено, стрпљиво и трезвено делује у одбрани националних интереса.

Сабор указује да, овако малобројни, десетковани и међусобно неповезани, а од матице државе Србије насилно одвојени, косовско-метохијски Срби се могу само у слози и међусобним договарањем, разумевањем и поштовању бранити, одбранити и спасити од даљег пропадања и страдања. Зато, свако са свог аспекта и у границама својих могућности, а на заједничкој политичкој платформи, треба да делује и тежи истом циљу.

Српска Православна Црква је и сада, као што је увек у најтежим историјским тренуцима била са српским народом и уз српски народ. Она је снажан ослонац и сигурно стециште сваком Србину. Црква дели судбину, улива поверење и сигурност српском народу за опстанак на овим косовско-метохијским просторима. Српска Православна Црква стално ради на очувању српске духовности и српства на Косову и Метохији. Она се и данас јавља као стабилан кохезивни фактор обједињавању снага у заштити Срба и српских националних интереса, који су непосредно угрожени од стране албанских екстремиста и сепаратиста.

4.

Учесници Сабора снажно су изразили пуну приврженост циљевима и принципима УН, Универзалној декларацији о људским правима — УН, Хелсиншком завршном акту, принципима ОЕБС-а, Париске повеље о новој Европи и Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, као и следећим принципима:

— заштита сигурности и људских права свих грађана на Косову и Метохији;

— заштита мултинационалне и мултирелигијске структуре Косова и Метохије, као и право на миран и слободан живот за све на Косову и Метохији;

— право на личну и колективну егзистенцију и заштиту;

— заштита имовинских права и приватних добара;

— једнако право на заступљеност у свим институцијама и административним органима на Косову и Метохији заснованим на принципу националног паритета;

— повратак свих избеглих лица у своје домове на Косову и Метохији. Тај процес ће се одвијати уз пуну сарадњу са Високим комесаром за избеглице, UNHCR-ом, међународним комитетом Црвеног крста и осталим хуманитарним организацијама;

— једнакост пред законом свих грађана Косова и Метохије;

— сваки грађанин на Косову и Метохији може имати приступ следећим институцијама: локалним, окружним (ниво Косова и Метохије), републичким (Србија), савезним (СРЈ) или међународним;

— грађани на Косову и Метохији могу користити право заштите неких грађанских и људских права пред овим институцијама, у складу са процедуром тих институција и међународних принципа. Специјални косовски закон би регулисао могући сукоб јурисдикције горе поменутих институција;

— једнаке могућности запошљавања и заштита права на рад и посао свих грађана Косова и Метохије;

— једнака права на образовање и коришћење језика националних заједница;

— једнако право на слободну вероисповест;

— стална војна и полицијска заштита свих сакралних објеката и историјских споменика (манастира, цркава, џамија и гробља);

— политика позитивне дискриминације према свим грађанима на Косову и Метохији, нарочито у односу на заштиту људских права угрожених националних заједница.

5.

Однос српске националне заједнице Косова и Метохије са Републиком Србијом и Савезном Републиком Југославијом биће у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Ови специјални односи могу обухватити:

— Опциону судску заштиту. Грађани на Косову и Метохији (чланови националних заједница) би могли да изаберу опцију заштите неких својих права пред међународним судским институцијама (међународни суд у Хагу) или пред судовима Републике Србије и Савезне Републике Југославије. Могући сукоб јурисдикције би се могао ресити пред одговарајућим међународним правним институцијама;

— Економска сарадња;

— Инфраструктурна сарадња (електропривреда, саобраћај, систем за водоснабдевање) била би регулисана посебним уговорима, и надзирана од стране цивилне мисије УН и KFOR-а;

— Трговинске и пореске олакшице и преференцијале;

— Слободан проток робе;

— Културну размену и сарадњу;

— Образовну сарадњу;

— Заједничку администрацију, реконструкцију и одржавање српских историјских, религијских и културних споменика и музеја.

6.

Учесници Сабора су истакли, траже и позивају руководство Комитета СР Југославије за сарадњу са UNMIK-ом, KFOR-ом и ОЕБС-ом да се окрене и више сарађује са свим снагама српске националне заједнице на Косову и Метохији.

Одбрана српских националних и државних интереса и брига за преостале Србе на Косову и Метохији, као и прогнане, су државна и национална, а не страначка питања. Комитет је државни, а не партијски орган и мора се односити једнако према свим снагама у српској националној заједници.

7.

Јединствена је оцена свих учесника Сабора да, у овој насталој ситуацији, када UNMIK на Косову и Метохији успоставља међународну прелазну власт, а Албанци, у присуству UNMIK-а, успостављају своју, албанску државну власт на целој територији Косова и Метохије, српска национална заједница је принуђена да за српски народ енергично тражи облик организовања власти са UNMIK-ом који ће јој гарантовати трајни опстанак и нормалне услове за живот на овим својим вековним косовско-метохијским просторима. Сабор је констатовао да је формирање самоуправних административних јединица (кантона) на подручју српских енклава један од бољих облика организовања власти UNMIK-а и Срба. Формирањем таквих целина не задире се у статус Косова и Метохије. То није подела Косова, већ стварање подручја на којима ће UNMIK са Србима успоставити привремену власт, на напред истакнутим принципима (тачка 4 и 5). О статусу Косова и Метохије разговараће и одлучиће држава Србија, СР Југославија и међународна заједница уз учешће косовско-метохијских Срба и Албанаца, када се за то створе услови. Сабор захтева и тражи од UNMIK-а да прихвати и одобри стварање српских административних целина. Сабор обавезује Српско национално веће да организовано ради са UNMIK-ом на реализацији пројекта стварања ових кантона.

8.

Сабор је констатовао да демилитаризација и трансформација тзв. ОВК није спроведена у духу Резолуције Савета безбедности бр. 1244. Потписаним Споразумом тзв. ОВК је променила само форму и назив у Косовски заштитни корпус (КОЗАК), али је остала њена милитантна садржина, на чијем је челу остао дотадашњи командант ОВК. Вође албанског сепаратистичког покрета са задовољством констатују и јавно истичу да је трансформацијом тзв. ОВК обезбеђена основа будуће албанске националне војске, што упозорава српску националну заједницу да се тиме угрожава њена сигурност и будућност. Оваква ситуација намеће потребу и српској националној заједници на Косову и Метохији за формирање Српског заштитног корпуса на истим принципима и са истим овлашћењима као и албански корпус. У том циљу Сабор тражи од UNMIK-а и KFOR-а да овај наш предлог одобри. Сабор обавезује Српско национално веће да поднесе захтев UNMIK-у и KFOR-у, обезбеди сагласност и преузме све мере (организационо-кадровске и финансијско-техничке) за реализацију овог задатка.

9.

Сабор указује да је један од најважнијих и незаобилазних свакодневних сталних задатака повратак прогнаних, расељених и избеглих Срба ван Косова и Метохије. На овом питању сада нико не ради. Међутим, српска национална заједница, заједно са својом државом и уз помоћ и подршку медија и међународне јавности мора политички наметнути међународној заједници питање повратка прогнаних и избеглих косовско-метохијских Срба на своја огњишта, односно на Косово и Метохију.

10.

Сабор је истакао да је неопходно створити преглед и евиденцију прогнаних, убијених, киднапованих и ухапшених Срба. Исто тако треба сачинити преглед избачених Срба из својих приватних кућа и станова, опљачканих, спаљених и порушених кућа и друге непокретне имовине, као и порушених, спаљених и демолираних манастира, цркава, светилишта, историјских и културних српских споменика и обележја, надгробних споменика и гробља, и то ставља у дужност Српском националном већу да до краја године изврши овај посао.

11.

Сабор је одлучио да српска национална заједница за сваки случај злочина, пљачки, уништења цркава, манастира, споменика културе, надгробних споменика, прогона и отимања имовине и насилно истеривање из кућа, станова и са посла, поднесе пријаву против познатог или непознатог извршиоца, без обзира што органи KFOR-а и међународна полиција по службеној дужности воде, или треба да воде, истрагу.

Пријаву треба поднети и Хашком Трибуналу због извршених злочина и геноцида над недужним цивилним становништвом како за време од доласка KFOR-а и UNMIK-а, тако и током конфликта 1998. године, на подручју Косова и Метохије.

То је крупан и правно стручан посао, али, то је и српски национални и патриотски задатак и дужност сваког Србина и сваке Српкиње у земљи и дијаспори, који уме и може да се прихвати тог задатка.

 12.

Сабор је констатовао да је српској националној заједници потребна правна и друга стручна помоћ. Сва имовина: приватна, државна и мешовита, је насилно, мимо домаћег и међународног права отета. Њоме сада располаже руководство Тачијеве „Привремене владе“ и додељује коме хоће. Крупни државни објекти не функционишу. Срби су протерани из свих предузећа и институција. Градови нису приступачни Србима. Срби нису заштићени и свако их може убити, киднаповати. Српске православне светиње, цркве и манастири се руше, спаљују, чиме албански екстремисти настоје да униште трагове вишевековне српске историје, духовности и културе. Починиоци су Албанци али су њихова имена и презимена непозната јавности. Неопходно је покренути кривичне поступке за сваки појединачни случај против извршилаца злодела и захтева се њихово откривање и извођење пред лице правде. Зато Сабор апелује и тражи од адвокатских комора Београда, Србије, Црне Горе, СР Југославије и од правних организација, институција и појединаца, у земљи и дијаспори, да српској националној заједници организује и пружи правну помоћ на овом веома тешком и историјски одговорном националном задатку. Сабор такође тражи од Европске заједнице да за потребе обесправљеног и незапосленог српског становништва обезбеди потребна финансијска средства. На тај начин би се спречило исељавање радно способног становништва из Покрајине.

13.

Сабор српске националне заједнице констатовао је да је најављени попис за Србе сада неприхватљив у условима репресије и недостатка основних људских права. Преко 60% Срба је у изгнанству и избеглиштву ван Покрајине. Исти је случај и са припадницима других неалбанских етничких заједница. Све док се не створе услови и омогући повратак Срба и припадника осталих неалбанских заједница у своје домове и док се са Косова и Метохије не врате назад у Албанију и Македонију сви Албанци које пре доласка KFOR-а нису били држављани СРЈ и нису живели на Косову и Метохији, српске националне заједнице неће прихватити попис становништва нити изаћи на најављене изборе.

 14.

Сабор српске националне заједнице позива сву своју браћу Србе, у земљи и у дијаспори, светску јавност као и све организације међународне заједнице да одлучно дигну глас против злочина и насиља који је извршен и даље се врши над недужним, цивилним српским становништвом и припадницима осталих неалбанских етничких заједница од стране тзв. ОВК и других албанских криминалних група. Они организовано, систематски и непрестано врше убијање, киднаповање, протеривање и насилно избацивање Срба и осталог неалбанског живља из њихових приватних станова и кућа, и то после потписивања Споразума између UNMIK-а и KFOR-а с једне и руководства тзв. ОВК с друге стране о трансформацији и демилитаризацији ОВК у „Косовски заштитни корпус“. Дакле, и данас се, на очиглед и уз присуство снага KFOR-а и међународне полиције наставља етничко чишћење преосталих етнички мешовитих средина у градовима: Гњилану, Липљану, Витини, Приштини, Косовом Пољу, Обилићу, Косовској Каменици као и у околних мешовитих села. Атакује се и на северни део Косовске Митровице који чини 1/5 града и који је под контролом српске националне заједнице и снага KFOR-а и UNMIK-а. На том делу косовско-митровачког округа уточиште је нашло више десетина хиљада српских избеглица из јужног дела Косовске Митровице, Вучитрна, Истока, Клине, Пећи, Приштине, Подујева, Србице. Албанци организовано раде да и са тог подручја протерају све Србе, што је недопустиво. Сабор је јединствен у оцени да се питање Косовске Митровице не може решавати ван контекста безбедоносне ситуације у целој Покрајини. У Ораховцу више хиљада Срба живи у „заточеништву“ и изузетно тешким хуманитарним условима. Зато, Сабор српске националне заједнице тражи од снага UNMIK-а и KFOR-а да стану на пут етничком чишћењу и даљем прогону српског становништва на овом простору, и да обезбеде мир, слободу и нормалан живот свим грађанима у преосталим мешовитим срединама.

15.

Сабор изражава своју велику забринутост због тешког хуманитарног стања у коме се налази српска национална заједница. Сабор оцењује да преосталим Србима у Покрајини као и избеглицама са Косова и Метохије тек предстоји хуманитарна катастрофа. Велики број српских избеглица је без крова над главом, без одговарајуће здравствене заштите и без средстава за основну људску егзистенцију. Сабор са жаљењем констатује да се српске избеглице са Косова и Метохије још увек не третирају као што се третирају избеглице из других крајева Балкана, Европе и света. Стога је потребно да се хуманитарна помоћ равномерније додељује свим националним заједницама.

 16.

Сабор захтева од UNMIK-а да спречи легализацију свих купопродајних уговора између Срба и Албанаца, који су направљени под притиском и претњама. Такође се тражи заштита и повратак црквене имовине која је неправедно одузета након Другог светског рата као и заштита порушених и оштећених храмова.

У манастиру Грачаници, 18. октобра 1999. године

Сабор српске националне заједнице Косова и Метохије