Звонко Сарић

Сигналистичка утопија

На почетку новог миленијума савремено друштво обележава карактеристика моралног конформизма. Жеља за опонашањем није нова. Подгрејано јело. Живљење саобразно предрасудама. Аутоцензура. Спонзор Музеја савремених уметности у Лондону је Toshiba. Књижевни текст је потрошни производ. У Њујорку Art Show Dealers Association of America. Створен је егзистенцијални образац доминације антиутопијске перспективе. Извршено је распростирање симулације културе, која се пласира као роба у самопослузи. Наизглед, еманципација је изборена и нема више простора за аутентичну алтернативу. Социјална равнодушност. Стерилно постмодерно доба карактерише пристајање на конзервативне минорне егзистенције у илузијама, које опсенарски пласира рекламна индустрија. Самообмана. Чини се да је све доступно, а доступно је једино поистовећивање с привидима.

Вишезначни амблем сигнализма је круг из којег је напонски усмерено осам одашиљача у различитим смеровима. Сигналистичка стваралачка пракса не уважава ретроградно кретање, као што одбија и ретроспективан начин општења са реципијентима. Различита усмереност одашиљача указује на тежњу непрекидног прогресивног стремљења. Категорички императив је хтење да се новим језиком гради будућност и да се укаже на нов начин могућег живљења. Социјални карактер сигнализма садржан је у поетици овог покрета. Да ли је свако песмотворење само по себи пракса? Није. Пракса мора остваривати моралну сврху практиковањем извесног поступка. Сигналистичка стваралачка пракса остварује сврху практиковањем принципа који чине поетику покрета. Заснивањем практичних принципа сигналистичке поетике који непрекидно трају (експеримент, лудизам, космополитизам, антитрадиционализам, монтажа, визуализација језика, полимедијалност...), сигналистичка пракса тежи циљу планетарне уметности као идеје о сврси унапређења моралитета.

Политику морају да обавезују прагматични разлози. Силе производе хијерархије. Свет је суров, али овај закључак јача сигналистичко уверење о неопходности позитивне утопије. Не препуштајући се склоностима произвољног песмотворења без сврхе, које је у суштини испољавање егзибиционистичког порива ради задовољења таштине, при чему се испоставља цена која обично значи пијачно пилићарење, каријеру "службеника на положају", сигналистички стваралачки покрет супротставља позитивну утопију друштвеном конзервативизму. Сигналистичка језичка решења настала поступком експеримента, указују на могућност промена у контексту красноречивости без доказа, догме којом се одупире покушају критичког испитивања применом вештине проговарања фиктивних ствари кроз уста идола. У акцији деконтаминације језика надри-традиционализма, огледа се субверзивност сигналистичког стваралачког покрета и током протекле последње деценије 20. века.

Постмодерно стање је глобални процес. Да ли су крокодили појели све? Наговарачка културна индустрија успешно ради. Понуда и потражња. Деидеологизација. Клијентела. Тржиште је главни дистрибутивни механизам, а тржиште производи неједнакости. Питање је интервенције државе да неједнакости умањује или их бар уравнотежи, што и успева у постиндустријском друштву. Стабилност се постиже, јер неједнакости једноставно имају такав учинак да постепено подижу и стандард свих грађана. То је реалност. Шта је онда проблем? Проблем је у контролном стварању нормативе неупитности и неконфликтног пристанка. Матрикс програмираног деловања утврђује неоконзервативна концепција одбрамбене демократије. Негира се чак и могућност постојања културног система који би био у опозицији, што повлачи питање о губитку друштвеног смисла уметности. Конформизам појединца доноси учмалост услед послушног прилагођавања. Одговорност је основа либералног поретка. Одговорност је неопходна због учешћа и добити у интересним групама, иначе се испада из игре. Моралност испуњења циља мери се последицама, једино што се могућност одражавања последица не односи на све учеснике метода подједнако. Јести, а не бити поједен. Поред тога сто је свет суров, он зна бити и леп. Непрекидно "очајање" сигнализам оставља "богомданим" уметницима. Сигнализам има друштвени и естетски став. Друштвени односи су неминовност. Људско биће је социјално биће. Сигналистички стваралачки покрет не одустаје од позитивне утопије која садржи моралну идеју напретка. Не ради се о уверењу да ће уметност изменити свет. Идентитет уметности и живота не може се естетски произвести. Позитивна утопија је указивање и отварање могућности. Утопија отвара путеве и то је њена сврха. Утопија није ограничавајућа и штетна, како се овај појам често покушава тумачити. Идеје утопије друштво временом усиса и почиње да троши. Сигнализам нема дистанцу према језику, сучељавајући се са социјалном стварношћу. Један од начина субверзивне акције сигнализма је дефункционализација стерилног језика медија масовних комуникација. Радикалном модификацијом текућег масмедијског језика хумором, иронијом или разлагањем и постављањем у нове контексте, стварају се нове недевалвиране естетске информације.

(«Књижевност», бр. 7-8-9, 2001.г. стр. 691-693)

На Растку објављено: 2007-11-19
Датум последње измене: 2007-11-19 10:47:13
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам