Звонко Сарић

Сигнализам и mail-art

Тежња авангардних покрета да преобразе уметност у живот сам остала је неостварена. Споро се котрљајући на поштаревом бициклу, богатији постмодерним искуством које је омогућило крај авангардне догматике, mail-art је наставио стару идеју авангарди да знак једнакости између живота и уметности може постати могућност реалне праксе. Постало је јасно да се идентитет уметности и живота не може произвести. Тако се није поновила грешка авангарди да се уметности настоји одузети њен уметнички карактер. Mail-art је знак једнакости између уметности и живота поставио комуникативно, као спроводник сигнала који указују на могућност креативних решења, чиме се постигло да више није реч о естетском објекту који ће изменити уметност и живот, него је тежиште праксе концентрисано на поступак мејлартиста, који комуникацијом урањају у непосредност живота. Битан је процес, а не толико продукт као завршен уметнички производ, пошто mail-art радови пружају могућност сталне промењивости путем интерактивних креација. На тај начин mail-art задржава и другачију делотворност осим естетске. Без рогобатности и потурања правоверних идеја које се саме намећу као убеђење, mail-art се развио у путујућу изложбу живота, отворених праваца читања, бивајући тако (нео)авангардна пракса у временском периоду постмодернитета, у којем доминира идеја да је са авангардама завршено заувек. Инстинктивно, чувајући се у таквом реалном контексту културног окружења, мејлартисти су задржали дистанцу, не покушавајући продрети у институционалне токове културних дешавања, што би неминовно довело до апсорбовања у систем, а не до промене истога, а уз то, mail-art је остао изопштен на рубним пољима уметности, исто као и идеје о могућности неоавангардне праксе у контексту деловања реакционарног капитала, који је делом света настојао реанимирати посустале културне институције система.

У истом периоду, седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година 20. века, сигналисти и даље стварају неоавангардну поезију, настављајући сигналистичку неоавангардну праксу зачету шездесетих година, што би као сазнање сигурно у приличној мери изненадило медијске звезде постструктуралистичке теорије, дакле филозофе који свих тих година граде и одржавају своје идеје на темељном ставу да (нео)авангардна пракса није више могућа, што је резултирало самоограничавајућим затварањем постструктуралиста у гето естетизма и испразне пародије, из којег су прогнани живот и збиља, и у којем се уз много одсутности онога «што више није могуће», самозадовољно ужива у ауторефлексности текста, уз преданост археологији модерне, све у игри обележавања акупунктурних тачака на телу уметности. При томе постструктуралисти граде квазиметафизичку теорију о текстуалности, што у пракси значи повратак на симулакруме елитистичких, високих културних норми, чији је повратак, што је парадоксално, управо заговарао и «The New Criterion» - програмски часопис америчких неоконзервативаца, који се супротстављају постмодерни и постструктурализму. Разлика је што постструктуралисти немају тенденцију ка антимодерни, него врше ревизију модерне, док неоконзервативци заступају непријатељски дискурс према постмодерни, што значи и нову авангардну праксу, која ће критички наступити према вредностима које се ослањају на традицију, па биле оне високе културне норме својствене модернизму. Истовремено, на домаћем литерарном пољу, наставља се симулација књижевне сцене коју обликују традиционалисти, али то је већ стара прича о ауторитативној хијерархији која се одржава дозирањем моћи, почев од књижевних месних заједница и песника кафе-куварица, па све до статуса повлашћених моделатора књижевних вредности.

Радећи на истраживању језика, сигналисти остају изван институционалне легитимације свог експеримента, задржавајући критички захтев уметности. Истражујући језик, сигнализам се не чаури у ауторефлексивности текста да би тако зачаурен могао прокламовати аутистичко краљевство, него путем отвореног система сигналистичке праксе, активно комуницира с бројним уметницима, посебно мејлартистима, током текућег експеримента стварања новог језика као инструментарија означавања песниковог простора и времена. Самим тим, и даље у оквиру сигнализма егзистира вера у креативни ток ка алтернативном друштву ослобођеног језика, што је карактеристика mail-artа. Дакле, живот и збиља нису прогнани, чиме се указује на могућност ауторства и смисла, а садржаних у спрези естетике и живота, на истраживачком путу рађања пулсирајућег, заиста живог језика. На тај начин сигналистичка поезија остаје живи медиј, насупрот мртвилу истрошеног, девалвираног језика традиционализма.

Mail-art није покушао брисање и негирање историјских авангарди и није се служио манифестима ради самоустановљавања, него је путујућим артефактима у које су мејлартисти, индивидуално уписујући себе, уписивали живот сам, изнедрио mail-art дела неоавангардне праксе. Иако на маргини, mail-art је одржавао и одражавао идеју прогресивности и пројектовао је ту идеју универзалистички, исто као сигнализам. Путем интерактивне комуникације у стваралачком процесу нове планетарне културе, чији је сигнализам интегративни део, mail-art се жилаво одупрео дотадашњим наметнутим моделима комуникације у уметности, који подразумевају релацију: уметник – институција – пасивни конзумент. У оквиру стваралачког процеса mail-art ставља знак једнакости као интерактивни спроводник између уметности и живота, омогућујући комуникацију језиком који не интерпретира свет, него га мења, а та промена се преводи у животно-уметничку праксу мејлартиста. У класификацију сигналистичких врста невербалне поезије спада и mail-art као поезија комуникације, а сигналистичка поетска пракса посебно својим аутентичним врстама сигналистичке вербалне поезије, мења збиљу лингвистичких поља садашњости и као неоавангардна пракса, сигнализам инсистира на другачијем поимању уметности, противећи се важећим правилима традиционалног система поетских вредности. Сигнализам, као и mail-art, доприносиће и даље развитку знаковног система нове духовне целовитости која се назире као остварива планетарна култура, и, по свему судећи, зрело доба сигнализма тек наступа. Ништа није унапред дато и пошто човек прима оно што и заслужује, шаљите сигнале, будућност је: сада!

(«Сигнал» бр. 18, 1998. г. стр. 54-55)