Звонко Сарић

Сигнализам - изазов преступа

(о плацебу позе обиља уз агрегацију актуелне сигналистичке праксе)

Сигналистички стваралачки покрет континуитет своје праксе наставља и на почетку новог Мегамиленијума. Исказујући своју виталност, сигнализам је непрекидно, од свог настанка средином шездесетих година прошлог века, имао активан однос спрам стварности, уз карактеристику будућносне димензије. Овај стваралачки покрет, након скоро четири деценије праксе, наставља своје деловање у сплету садржаја постиндустријског времена, у којем се друштвена егзистенција одвија у свету који се остварује као симулација, а симулативно стање нарушене равнотеже света део је система симулације спроведене програмске схеме. Писци који стварају у оквиру сигнализма, имајући поверења у сам језик и уверени да речи учествују у процесу света, своју стваралачку праксу спроводе у стабилности поља сигналистичке поетике, која омогућује једну деликатну равнотежу за експериментално маневрисање и критичке дијагнозе, тежећи да се категорија субјекта ослободи за стварност. Таква тежња сигналистичке праксе није патетичан покушај одбране апсолутизма истинитог, него промишљање и изражавање вишеструких истина о свету у општој ситуацији клонулости, у времену које карактерише робна естетика и доминација теоријског антихуманизма, с покушајем елиминације појма субјекта из естетичких испитивања, што се уз парадокс backgrounda претходног социјалног ангажмана структуралиста и постструктуралиста, савршено уклапа у парадоксалну постмодерну творевину, која је образац савременог друштвеног живота. Покушај синтезе, који је један од чинилаца сигналистичке праксе, обележен је актуелном проблематиком, дакле и анализом постмодерне културне стратегије, која садржи и једну редизајнирану, стару тврдњу да се расута збиља можда и може прикупити, али само самоукидањем субјекта да би се на тај начин постигао склад са светом.

Главно својство модерног друштва је растући конзумеризам. Уз експлозију информација од којих је већина неуверљива и без одговора о текућем кошмарном стању без оријентира, једна од карактеристика нашег времена је и наставак старе тежње редукције појединца на објект друштвених догађаја. Гомиле информација, које збирно добро наплаћене дистрибутерима доносе велике зараде, сервирају се конзументима, али те информације су дезорганизовано знање и ту хрпу обавештења човек не може да стави у општи контекст, јер су она тако дизајнирана да служе као инстант задовољство за одређене профиле заинтересованих купаца. У постмодерној лудници, која је позорница отвореног типа, затечени актери прихватили су своје улоге, које омогућују еуфорију изазвану опсеном угођајних простора који су испуњени илузионистичким знацима и који сугестивно драже симулацијом могућности остварења жељеног живота, а широк избор типова лажних живота садржан је у програмима доживљајне трговине. Француз  Жорж Комбау био је у праву када је написао да је: „добар дизајн економија средстава“. Актере у постмодерној представи, чија је сврха стандардизација и изједначавање, конформизам је учинио униформним, инертним и апатичним, али новац не пита никога! Симулација постигнућа жељеног делује као плацебо, а представља се у виду опсене реализованих утопија, чиме се обезбеђује опстајање и доминација традиције норми и конзервативних вредности, што већ потврђује и сам пристанак на симулацију и тај чин је својствен духовном стању нашег доба. Медији који имају масовно културно значење, стварају савремено заједничко искуство конзумената и таквом искуству једино може бити субверзивно супротстављена продорна субјективност, али таква позиција појединца који не пристаје да буде субјект „датом“ услову, чини га фрагилним, што изазов чини већим. Заиста, да ли је могућа појава херојске индивидуе на обзору садашњице или је можда тачна тврдња групе Stranglers, када су пре више од две деценије свој албум насловили „No more Heroes“. Услед преплављености тржишта уметности формално беспрекорним, али испразним савременим уметницима, данас је заиста тешко сусрести уметника који не пристаје ни на какве компромисе или писца који се у стваралачкој пракси руководи принципом Карла Крауса да су у: „разобличавању друштвених и књижевних лажи сва средства дозвољена“. У таквом контексту поставља се питање о месту књижевности у времену које обележава агресија медија и медијски промискуитет, али и чемерно осећање изазвано сликом опште безначајности уметности, а уз то, морамо имати у виду и овдашње културне претпоставке, унутар којих уметничка дела имају своју функцију. Данас се квалитет неоавангардног проблематизује у контексту сломљених слика о смислу историје човечанства. „Дилема где и како даље, стоји пред целокупном цивилизацијом. Проблем је утолико већи јер су безбројни мислиоци, заведени неодољивошћу fin de siecl-а, прорицали крај историје, филозофије, науке, не одговоривши шта на место истих долази. Овај интелектуални нихилизам, међутим, није успео да спречи промену календара и питање - шта сад?“, пише Илија Бакић у свом тексту „У сусрет новим изазовима“ (Дневник, Нови Сад, година LX бр. 19854, стр. 22). Сигналистичка стваралачка пракса не тежи промишљању нечега старог (модерна), што је било добро, и промишљању новијег (постмодерна), као лошег и патолошког, него тежи промишљању о могућностима превазилажења датих оквира и заснивању алтернативне верзије проблематике субјекта, што омогућује стварање поља напетости и успостављање естетске алармантне комуникације, током истраживања мултикултурног идентитета уметника. Због нонсенса паушалне оцене постмодерне, треба уочити да у постмодерни постоји стваралаштво које садржи критику. Такву уметност у пракси остварују припадници културе мањина и женски покрет, док је језичка поезија (Language poetry) исто посебна тема, о којој се читалац може обавестити у избору Дубравке Ђурић, који представља приказ теоријских и поетских радова језичке поезије, објављеног у „Делу“, Београд, бр. 8 август 1989. стр. 242-352, као и помоћу њеног текста „Кратак увод у проблематику постмодерне америчке поезије“ објављеног у „Алманаху књижевног новосадског круга Импулс“, број 1. 1997. стр. 107-117. Појам алтернативних концептуалних оквира одавно је опште место, али оно чему тези сигналистичка пракса јесте преступ из оквира који садржи производе духовне делатности засноване на „датим“, а приори појмовима и условљеностима. Темељи духовне делатности постоје, али те суштинске претпоставке, теоријске и социјалне, не оповргавају могућност новине у духовној делатности, јер је и суштина подложна модификацији, а не само низ појава, као реалност настала на основу детерминисане суштине, тј. апсолутне, неумитне нужности. Уосталом, да ли је онај ко нешто критикује, одређен оним што критикује? Јесте у извесном смислу, али не на исти начин као онај који нешто пасивно прихвата без критике, јер и тај који прихвата, исто је одређен прихватањем. У питању је финеса духа, али која упорно потенцира да се разлике и супротности не могу занемарити чак ни при актуелном стању формалног језика масе. Уложен је заиста огроман труд да  се савремено стање друштва и културе преобрази у постмодерност, која има функцију стабилизације са одликама хомогене епохе, што значи да су симулакруми размрвљених поља стварности привидан парадокс, ција контрадикција изражава неоконзервативно хтење друштвеног тоталитета. Придев постмодерно послужио је као пука симулација за уклањање чврстих оријентира, а без могућности успостављања етичко-естетских координатних система, до крајности је сужен простор који омогућује трагалаштво, експерименталну праксу и недевалвирану комуникацију уметничке производње са друштвом. У кретању ка новом искуственом, сигналистичка стваралачка пракса тежи недевалвираним естетским информацијама превазилажењу очекиваног, апсолвираног и усвојеног прималачког искуства код реципијента, потичући интеракцију изнад пријемљивих нивоа. Сигналистичка пракса на плану језика садржи супротстављена и прожимајућа асоцијативна поља, која се градњом текста формирају у тежњи да се језик искуси, разгради и наново ствара, дакле језик који садржи преступничка значења и који је субверзиван према асоцијативном талогу усвојеног прималачког искуства. О наднационалној структури и интермедијалној синтези сигналистичке стваралачке праксе указују блокови актуелне сигналистичке праксе објављени у часописима „Књижевност“ (Београд, 2002) и „Руковет“ (Суботица, 2002), у које су укључене вербална и визуелна сигналистичка поезија. Читалац који се сусреће са асоцијативним могућностима сигналистичке вербалне и визуелне поезије, у текстуалној укупности тих блокова, стићи ће до смисла и нивоа организације текста, бивајући активан чинилац у процесу размножавања речи које изражавају свет и универзум у вечитом формирању. Те блокове подупиру и живи језици појединих остварења која су настала ранијих година током непрекидности сигналистичке праксе чији је утемељивач Мирољуб Тодоровић и она доводе до позиције споја и придруживања актуелне сигналистичке праксе.

            („Руковет“, бр 9-10-11-12, 2002. год. стр. 19-20)