Звонко Сарић

Крвоток стварности, овде и сада

(поводом књиге Смрдибуба Мирољуба Тодоровића, Флеш, Земун, 1977)

Мирољуб Тодоровић, оснивач сигналистичког аутохтоног стваралачког покрета, пише шатровачку поезију већ три деценије. Шатровачка поезија представља један од сигналистичких жанрова вербалне поезије и, као песничка врста, сходна је сигналистичком поетичком начелу преображаја језика поезије. Радећи на језичком материјалу, Тодоровић примењује између осталих и поступке експеримента, лудизма, визуализације језика, те разлагање синтаксичких јединица, стварајући пулсирајући жив поетски језик, уједно разграђујући шаблоне примене истрошеног језичког материјала девалвираног значења и усахлог вокабулара језика привида који може служити само опсенарским тежњама. Тодоровић не конзервира језик, јер врло добро зна да чак ни херметички затворена конзерва на полици није изван времена. Пишући „Смрдибубу“, Тодоровић се служио грађом шатровачког говора, али и проширује шатровачки говор стварањем шатровачких речи.

Шатровачки говор је тип говора својствен припадницима одређених друштвених слојева и уских средина. У урбаним срединама постоје јаче или слабије повезане заједнице које се међусобно помажу. Оне одступају од традиционалних друштвених норми, а њихов говор изражава вредности и понашања која чине стандарде групе. Чињеница је да је путем језика рок-музике шатровачки говор чак стекао и глобалну распрострањеност, али ванстандардна употреба језика брзо је апсорбована у логику доминације, постајући тражени производ на тржишту као комерцијална роба. На тај начин субверзивност језика је поништена, постајући артикал традиционалног шоу-бизниса. Пошто је рок-музика одавно постала производ који се може лагодно сажвакати, витални шатровачки говор се поново јавио као жаока језика музике у рап-жанру. Шатровачки говор често настаје у склопу импровизације глуварења, која омогућује неизвесност, а јавља се и као криптојезик који служи као тајни кодекс међу припадницима света криминала и проституције. У шатровачком језику се примењују именице, глаголи, придеви и бројеви, а слогови у речима су испретурани или се употребљавају дијалекталне речи, а преузимају се и стране речи. Друштвени слојеви који говоре шатровачки, због егзистенције која је ван норматива друштва, специфичним језиком исказују вољу за вредношћу, дакле, вољу за самоостварењем, која снажно постоји и баш због тога је у шатровачком говору у толикој мери присутан мотив револта спрам повлашћених и њихово исмевање. Управо ми је специфичан језик сликовитих речи, богат цинизмом и хумором, који је извирао из безнађа, ублажавао чемер, док сам сваки други дан проводио више од десет сати у шверцерској колони на граници са Мађарском, оне 1993. године, када сам био на ивици, могу слободно написати, голе егзистенције.

Мирољуб Тодоровић у својој књизи „Смрдибуба“ пева о људској пролазности, пишући језиком који је променљив. Тодоровић не мистификује поезију, он зарања у стварност и, без жеље да апсолутизира, приказује живот какав он уистину и јесте; стално променљив. У шатровачкој поезији Мирољуба Тодоровића посебно је изражен лудички елемент, који је присутан и у другим врстама вербалне и невербалне сигналистичке поезије. Оно сто раздваја шатровачку поезију као сигналистички жанр од шатровачког говора, јесте Тодоровићево разједначавање, које постиже естетском организацијом шатровачког говора и селективношћу избора, мењајући значења говора комбинаториком лудизма, стварајући нове контексте шатро вербалних порука. Тодоровић поступком неологизма разграђује стандардан поетски језик и језичким новотворинама покреће низ асоцијација. Следствено неоавангардној поетици сигналистичког стваралачког покрета, развој културе и технике изазвао је потребу за експерименталним радом на језичком материјалу ради проналажења нових назива за појаве, предмете и појмове, што је резултирало сигналистичким поетским језиком који није у устаљеној, истрошеној језичној традицији. Песме у књизи „Смрдибуба“ су зачињен, колоритан говор, ако на боје мислимо као на симболе чулности. Нису то боје језика које улепшавају, него боје естетске провокације. „Смрдибуба“ не може изазвати досаду, јер мами и потенцира реакцију читалаца да решавају шифре шатровачког текста, тако да ова књига свакако није за анемичне љубитеље поетских схема. Шатровачка поезија Мирољуба Тодоровића је јединствен жанр у корпусу српске поезије, жанр из којег извире стварност, овде и сада.

(„Руковет“ број 7-8-9, 1998. г. страна 70)