Звонко Сарић

Идентитет уметничке праксе и етике

Добрица Камперелић започиње своју уметничку праксу након 1968. године, која је била битна за његову генерацију. Камперелић није остао у шездесетосмашкој матрици, не пристајући на серијско обликовање идеолошким алатом. Калупи и заглављивање су страни мишљењу Камперелића, а од шездесетосмашких превирања баштинио је критички дух, утопичност и склоност према алтернативним социјалним експериментима. Развијајући своју уметничку праксу, Камперелић је свој рад заснивао на историјским искуствима авангарди, свестан нужности континуитета, као и сродности  и разлика које постоје током следа различитих уметничких праваца, градећи на тим изворима свој изражајни језик. Указивање на уметникову свесност о континуитету, може се учинити опречним у реалности стања ентропичне савремености, али у галаксији људске духовне делатности утврдљив је непрекинут след промишљања најдубљег етичког проблема, промишљали га стојећи са "Лулу на мосту" или без ње, а то је проблем истине и лажи, који се и даље поставља у одговарајућим постисторијским контекстима. Сагледавајући Камперелићеву уметничку праксу, мора се имати у виду његова дубока заинтересованост за етичке проблеме.

Схватајући уметност као комуникацију, Камперелић разуме важност индивидуалности, добро знајући да је прогресивна комуникација могућа ако човек из себе, свог стваралаштва, даје вредност себи и пружа је другима у виду размене културних добара, не повинујући се просташтву хтења да вредност стекне однекуд другде, од меродавног форума, чему стреми друштвено статусна уметност. Као што једначина континуитета изражава закон о неуништивости материје, или нпр. у електродинамици једначина континуитета изражава закон о неуништивости електричног набоја, тако и у уметности постоји једначина континуитета, која изражава неуништивост питања моралности. Моралност је темељно питање и у уметничкој пракси Добрице Камперелића.

Уклапајући идеје у раније непримећене склопове, преуређујући распоред ствари, сводећи хаос на ред, сложеност на једноставност, Камперелић у својој уметничкој пракси практикује технике колажа, асамблажа, инсталације, визуелне поезије и mail-arta. 1985. године рођен је mail-art магазин OPEN WORLD, који представља Камперелићеву социјалну визију. Назив магазина наглашава етички смисао уметности, а садржаји који се објављују, представљају делове целине mail-art стратегије, која је налик покретним духовним муралима у које хиљаде уметника уносе појединости, складно својим креативним могућностима. Интерактивно учествујући у стварању снопова mail-art радова и креативно доприносећи сигналистичком стваралачком покрету, Камперелић уз бројне уметнике и културне раднике, гради социјалну визију и остварује могућност егзистенције слободног језичког кретања. Као што ток електрона који удара на флуоресцентни екран приказује слику на екрану телевизора, тако и учесници у комуникационој мрежи алтернативне уметности колажирају, пишу, интервенишу; истичу, мењају, питају и усклађују делове на мобилним mail-art муралима, који су у сталној променљивости и експанзији, творећи низ покретних изложби планетарне духовности оних уметника који припадају отвореном свету. Насупрот махнитости упињања да се учествује у доминантном тржишном моделу, Камперелић је изабрао могућност уметничке егзистенције у опозитном културном систему, који негира културне институције, тржиште, посреднике и политички колонијализам. Камперелић је свој перформанс "Узлет из балканског гета" последњи пут извео у галерији суботичке Градске библиотеке 1997. године, у склопу сигналистичког пројекта "Желите ли да бесплатно летите". Јединством визуелних, звучних, светлосних, временских и перформативних елемената, Камперелић је овим наступом сугерисао могућност и хтење прекорачења и изласка из духовне учаурености дворбе дворишта, омеђеног културног гета и локалистичке скучености. Уверен сам да ће овај Камперелићев перформанс имати и свој наставак, јер се неминовно намеће питање каква је могућност следећег узлета, када се након балканског културног гета нађемо у мултикултурном контексту, суочени са вијугавом свечаном поворком публике, која одаје почаст победи постмодерне робне естетике. Камперелић често своје видике ставља у мале коверте-преноснике mail-art комуникације и ти видици се у духу посматрача развијају већ према његовој моћи схватања. Битно је што тај процес развијања видика повећава и посматрачеву моћ разумевања, потичући на надоградњу видика који су стигли од пошиљаоца. Тако се распростиру и развијају креативни односи учесника mail-art комуникације у којој и Камперелић учествује, а такав вид уметности као комуникације јесте друштвени активизам људи отворене свести. Деведесетак врста хемијских елемената који постоје на Земљи, нису деведесет посебних целина, већ су једноставно различите скупине, састављене од три честице: неутрона, протона и електрона. Периодичка таблица Камперелићевих радова настала је из три динамична језгра: императива  моралности, социјалне утопије и пријатељског дочекивања промена насталих истраживањем.

(«Сигнал» бр. 19-20, 1999. г. стр. 72-73)