Звонко Сарић

Енциклопедија сигнализма

Студиозни критички прилаз и вредновање сигналистичког неоавангардног стваралачког покрета на аналитичкој ваги Живана Живковића резултирало је научним радом „Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса „. Први део Живковићеве студије обухвата генезу и поетику сигнализма, предочену у књижевно-историјском контексту. Сигнализам није негирао уметничка стремљења неких токова историјских авангарди, а као покрет постаје самосвојан и препознатљив уносећи новине, о чему сведоче жанрови сигнализма које Живковић исцрпно образлаже у другом делу своје студије. Аутор прецизно реконструише и ситуира сигнализам у односу на историјске авангарде и неоавангарде. Сигнализам је аутохтони стваралачки покрет који развија неке од импулса историјских авангарди. Додирна тачка сигнализма са футуризмом је карактеристика непрекидног хода сигналистичке праксе ка будућности, али на супротне позиције два покрета указује постојање националног момента у италијанском футуризму. Интересантно је споменути да је Љубомир Мицић 1922. године у ревији „Зенит“, питао са извесним сарказмом: „Зашто је италијанска авангарда искључиво националистичка?“ Захтев искључивости изазива неминовно деструкцију. На супрот томе, сигнализам не тражи жртве ради будућности, него је изнедрио поезију ка човеку, инсистирајући на остварењу комуникације са реципијентима. Стохастичка поезија, која је једна од видова сигнализма, блиска је дадаистичкој поезији, а дада-буквари које је објављивао Драган Алексић имали су интернационални карактер какав има и часопис „Сигнал“, али док Алексић тврди у „Дада-Танку“ да: „Прави дадаист не иде за побољшањем ичега“, Мирољуб Тодоровић, родоначелник сигнализма, супротно Алексићевом практично-уметничком и социјално-етичком погледу, верује у човекову моћ да превазиђе сопствено отуђење и уз захтев за револуционисањем поезије, Тодоровић одређује и амбиције сигнализма за радикалним захватима у свим областима човековог живљења, који ће бити примерени новој планетарној цивилизацији. Управо у духовној субверзији са тенденцијом практичне ангажованости, долази и до дотицаја сигнализма и надреализма. Живковић закључује да сигнализам није доживео судбину бројних „изама“ који су се појавили крајем педесетих и шездесетих година прошлог века, јер је сигнализам стално проналазио дух времена, а уз то, никада није био понављачки, а верујем да је томе допринело и схватање сигналиста да нема сврхе говорити, ако нема никога да разуме сигнал, те се у оквиру сигналистичких истраживања стигло до система знакова који су флуидни и који се стално обнављају у отвореном процесу планетарне комуникације. Путем сигналистичке визуелне поезије, покрет је у сталном активном процесу унакрсне комуникације јер су безбројни пошиљаоци и безбројна одредишта у mail-art мрежи која је прихваћена од сигналиста као форма комуникације. Живој комуникацији сигналиста много доприноси часопис „Сигнал“, у којем сарађују уметници из целог света. Етимолошко значење речи часопис - опис часа - намеће и императив актуелности, али не само пасивне, него и активне, захтев да се не остане само сведок времена и простора, већ да се настоји бити активан учесник у њему, критичким и креативним учешћем, што Мирољуб Тодоровић успева са садржајима које објављује у часопису „Сигнал“. Живковић је у својој студији детаљно проучио бројеве „Сигнала“ који су објављивани у првом периоду излажења (1970-1973), а смрт га је спречила да критички прати нове бројеве од обнављања часописа 1995. године. Живан Живковић је представио поетику сигнализма проучавањем манифеста и метапоетских текстова Мирољуба Тодоровића, којима се наговештава преображај поезије и стварање уметничких знакова који више неће служити да интерпретирају дату стварност језиком мртвих схема, него ће стварати нова искуства путем свога властитог стварања, испитујући начине постојања човека у свету. Живковић у другом делу студије улази у орбиту анализе жанрова сигнализма. Вербални и невербални жанрови сигналистичке поезије, као активни делови поетике покрета, повезани су једни са другима и тако творе организам сигнализма, који се намеће као истинска поетика обухватањем једне глобалне концепције уметности.

Прва фаза сигнализма, сцијентизам, успоставља координатни систем покрета. Градња језика стреми у висину, језик се успоставља као онтолошка перспектива комуникације ка космосу, настојећи одредити место човека у универзуму не признајући границе духа, и истовремено се као поетски језик пружа хоризонтално да би интерактивно комуницирао са својим временом и збиљом. У сцијентистичкој фази сигнализма јавља се и визуелна димензија, која ће се касније развити у сигналистичку поезију у ужем смислу - визуелну поезију. Употребом термина егзактних наука почело је сигналистичко истраживање природе језика. Коришћењем научне појмовне апаратуре, сцијентизам је породио свеж, нов поетски израз, а након анахроног овдашњег неосимболизма, исијавајући нову реалност. Спој научног и поетског језика резултирао је сигналистичком визијом света, чија је суштина језик поезије који је универзалан медиј комуникације.

Сигналистичка поезија се у свом сталном развојном току након сцијентизма трансформисала у феноменолошку, технолошку и ready-made поезију. Нове жанрове карактерише редукција језика и хумор, а јавља се испољавање демистификације предмета поезије. Пева се о стварима међу којима живимо, а песничка пажња се центрира на њихову суштину - феноменологију. Ови жанрови сигналистичке поезије указују на мале ствари, које не примећујемо суштински због механичке и брзе употребе, иако оне садрже много значењског за наше животе. Размислите рецимо о вашој старој колекцији сигнал-плоча, можда о туби пасте за зубе. Поезија станује око нас, зар не? Настављајући рад на језичком материјалу, Тодоровић ствара нов жанр сигналистичке поезије, који је назвао стохастичка поезија. Опирући се традиционалним језичким конвенцијама и применом експеримента на језичком материјалу, извршена је разградња традиционално примењиваног језика, а уједно, откривају се и нове могућности језика. Истраживачки поступак је резултирао стохастичком поезијом, која садржи драгоцену квалитативност за читаоца, а то је ефекат изненађења. Тодоровић не поштује синтаксичка правила, што јесте препорука истраживачке непомирљивости, а поигравањем са говорним моделима, који се стављају у нов контекст, стварају се нова значења. Редоследни склопови се разбијају спајањем супротстављених елемената реалног света у асоцијативни колаж стохастичке песме. Дисторзијом вокабулара језика, постиже се синтеза супротних система у настојању да се енергија супротних тенденција усмери ка постизању нове целовитости, која неце бити статична, него језички материјал за нове експерименте у низу, што ће и довести до стварања новог сигналистичког жанра апејронистичке поезије.

У апејронистичкој поезији јавља се употреба интерпункцијског знака тачке, који се користи за редукцију исказа, чиме су избегнути стиховни обрасци. Присутна је асоцијативна компонента, као и у стохастичкој поезији, а доминантне категорије апејронистичке поезије су простор, време, материја и енергија. Супротности се укрштају, разграђују и обнављају, кружно се смењујући у људском свету, као и у свету флоре и фауне, остављајући знакове тражитељима за могућностима одговара на питања о свету и животу Апејронистичка поезија је у сталном процесу кретања, потраге за примордијалним из којега гради ново, које ће опет бити подложно промени.

У даљем делу студије Живковић проучава компјутерску, пермутациону (варијациону) и статистичку поезију. Поново је на делу иновативан и експерименталан сигналистички рад на језику. Мени за компјутер припремао је Тодоровић у сигналистичкој лабораторији да би се послужио техничким могућностима компјутера. Дакле, компјутер служи као инструмент а примена рачунара је изазвала противљење књижевних критичара и жестока оспоравања овог сигналистичког жанра. Владајућа поетика се осетила угроженом, плашећи се новог. Јавио се страх од нових стваралачких могућности, јер превратнички поступак је указивао на истинске могућности поезије, које су изван колотечине услужног језика повлађивања којим се утврђује место у књижевној заједници конзервативаца. Компјутерском поезијом нарушена је дисциплина етаблиране зоне. Коришћењем компјутера поново је избегнута зависност од језика који потчињава. Примењујући математичке моделе, Тодоровић ствара и пермутациону и статистичку поезију. Ова прозодија је заснована на математичким креацијама. Таквим поступком Тодоровић указује да се језик увек мења и да постоји безброј начина употребе реци. Језик компјутерске, пермутационе и статистичке поезије није последица пред-убеђења, него истраживања и експеримента.

Преглед сигналистичке поезије Живковић наставља проучавањем шатровачке поезије. Шатровачки говор је језик пркоса и акције, хумористичан или саркастичан у испољавању социјалног идентитета и урбаног миљеа. Тодоровић шатровачком говору придодаје поетску (естетску) функцију, стварајући низове урбаних спот-песама, јасних, динамичних слика. Граматичко значење је потиснуто да би се изразило аутономно надзначење. Употребљеним језиком шатровачког говора, Тодоровић разрушава текућу уједначујућу, конфекцијску поезију, која траје као серија са развученим породичним причама да би упорно браниле конвенционалне категорије, дакле staus quo.

Хаику је традиционално јапанска форма, метрички јасно одређена, али Тодоровић је померао границе овог жанра, тако да се његова хаику поезија типолошки одређује да сцијентистичко-стохастички хаику, шатровачки хаику и класични хаику. Тодоровић се, значи, и даље придржава једног од темељних начела сигнализма - експеримента. Од хаику норми одступа, али тиме се жанр не укида. Велика се пажња посвећује језику да би се постигло значењско измештање из исходишта тзв. хаику-тренутка, уз поверење у читаоца да ће учитати изостављене речи.

Сигналистичка визуелна поезија спада у врсте невербалне поезије. Жанр визуелне поезије омогућује планетарну разумљивост. Тежњом да се разбију језичке баријере ради постизања веће комуникативности, није успостављен општеважећи, наметнут, једнообразан и омеђен језик, јер би у том случају заиста постојала контрадикција сигналистичких тежњи и праксе. Остварење тежњи за укидањем стања националних језичких баријера је противречна тоталитарним тежњама, јер сигнализам не настоји да створи тотални, јединствен језик. Језичка пракса сигнализма подвргава критици управо догматску тоталитарну моћ, унутар које немају могућност ни уметност, а ни живот. Сигнализам се супротставља лажном, униформном испољавању алијенације човека, развијањем стваралачког, из аспекта будућности сагледаваног људског бића, експериментом творећи језик нових знаковних система планетарне комуникације. Путем отвореног процеса естетског комуницирања, сигналистичка визуелна поезија омогућује прожимање и размену културних добара и естетских информација, што је неизмеран допринос сигналистичког покрета овдашњој култури. Сигналистичка гестуална и објект-поезија су радикалне негације традиционалног песништва. Гестуална поезија поред изражавања поезије телом, садржи вербалне, визуелне и звучне елементе, а комуникација са публиком је директна. О гестама, учињеном и извршеном, у једном од значења: „знаменита, јуначка дела“, писано је од давнина, а ваљало би написати и „Геста акробате Драгољуба Алексића“, који је на овим просторима био први човек који се свесно служио поезијом тела, као знаком споразумевања, што је и овековечено у филму „Невиност без заштите“. Жанр објект-поезије одликује интервенција на предметима. Предметима се придодају естетске поруке-информације, чиме се њихова намена мења у естетске објекте.

Завршавајући своју студију, Живковић је анализирао mail-art и учешће сигналиста у овом жанру. Mail-art је покрет у светској уметности, који је сродан сигналистичком покрету. Mail-art је променио начин мишљења о уметности својом интерактивном праксом глобалне комуникације и као форма неоавангарде, прихваћен је од сигналиста. Карактер mail-arta је интернационалан, исто као и сигналистичког стваралачког покрета који премошћује државне границе.

Живан Живковић је у својој студији „Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса“, навео сигналистичка остварења припадника и сарадника овог стваралачког покрета кроз преглед поетских жанрова сигнализма, а анализирао је уметничка остварења сигналиста, за која сматра да су обогатили културу у ширем смислу те речи, тако да су жанрови сигналистичке поезије илустровани бројним примерима. Студија Живана Живковића је путоказ и изазов за супернауте који трагају за одговорима о могућностима језика и човека.

(„Сигнал“ број 19-20, 1999. г., стране 53-56)