Епископ рашко-призренски Павле

Погоршање стања у Епархији и исељавање 1963-66. (извештаји Синоду СПЦ)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

1. април 1963 - 1. април 1965.

Заједно са Њ. Преосвештенствима: г. Макаријем. епископом сремским, и г. Владиславом, епископом захумско-херцеговачким. у присуству већег броја свештенства и народа, на празник Св. Стефана Дечанског обавили смо чин пресвлачења моштију овог Светог Ктитора Дечанске обитељи.

У Липљану је потпуно завршена нова црква која је подигнута још пре рата. али се због разних тешкоћа до сада није могла довршити. Подигнут је још један нови конак у манастиру Девичу са великом трпезаријом за народ, зимском капелом и другим просторијама. Зида се звоник код цркве у Сјеници, као и један конак у манастиру Светих Врача код Призрена. [. . .]

Један добар део преставника власти изгледа овако схвата толико понављане свечане изјаве о добрим односима између Државе и Православне цркве: Српској цркви не треба учинити ни оно на шта она има право по закону. јер смо, ето, у добрим односима с њом. А другим верским заједницама, с којима нисмо у добрим односима, мора се много штошта прогледати кроз прсте и учинити и оно на шта немају право. Како се друкчије може разумети кад се напр. поменутој цркви у Косовској Каменици одузима и оно што јој по праву припада и не дозвољава да подигне парохијски дом на свом земљишту, а у исто време, у истом месту даје се дозвола муслиманима Шиптарима да подигну дом за хоџе кад ту нити имају џамију, нити су ту такав дом икад имали. Или да се омогући подизање џамије у Мазгиту код Приштине, где је није било од Косова до сада; или подизање римокатоличке велелепне цркве у Вележу код Призрена, где је такође није било?

Осим наведених тешкоћа, имамо ону сталну коју сам у свим ранијим извештајима износио, а то је непрестано расељавање православног елемента са Косова и Метохије. Из Подујева пише ми, крајем новембра (1964). млади свештеник, премештен тамо пошто је стари пензионисан: Већ после 5 месеци на новој парохији ја сам, унапред да кажем, изненађен и забринут. Ево зашто:

I детаљ:

Село Бело Поље од 42 куће исељено 12, остало 30. (Исељења узима у обзир само послератна).

Село Главник од 43 куће исељено 20, остало 23.

Село Батлава од 27 кућа исељено 13, остало 14.

Село Г. Сибовац од 48 кућа исељено 25, остало 23.

Село Трнова од 29 кућа исељено 23, остало 6.

Село Брадаш од 41 куће исељено 40, остала 1. и тако редом у свих 30 села парохије подујевске.

II детаљ:

1953. и 54. г. било је 50 и више венчања, тако да 1964. г. буде једно. Крштења је било преко 300, да их сада буде 150. За мојих 5 месеци било је 8 смртних случајева, за 4 сам позван, за 4 нисам. До сада је опевано 26 у 1964. години.

Ове је године Крстовдан пао у недељу. На богослужењу у цркви било је свега 4 жене, двоје деце и 1 човек.

Коментар је овоме непотребан.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, ф. I, бр. 356/1965)

1. април 1965-1. април 1966. г.

Први пут сам служио на храмовну славу у старој цркви у Тутину, осветивши је претходно. јер су у њој за време последњег рата, 21. II 1943. г., на богослужењу, Шиптари-балисти убили двојицу свештеника, Луку и Уроша Поповића, и једног младића (Србина). Такође сам био у селу Лешку на Ибру, где сам освештао цркву, подигнуту још пре рата, али досад неосвештану; затим у Крпимеју, селу код Подујева, где сам такође освештао поправљену црквицу; у Липљану сам освештао нову цркву подигнуту пред рат, но тек сада потпуно довршену. На Петровдан служио сам у бившем манастиру Бањској, затим у Ораховцу, а на Велику Госпођу у Мушутишту код Призрена, у тамошњој цркви, задужбини великог казнаца Јована Драгослава, која је ове године дочекала 650-годишњицу постанка. Обишао сам и већину манастира.

|. . .] Најзад, после 20 година, решен је донекле и проблем цркве у Косовској Каменици. Ту је одмах после рата Општина срушила зидове око црквене порте, камен од њега употребила за своје потребе, преко порте, уз сам североисточни угао цркве, просекла улицу, зградицу у порти и још једну у близини одузела и порушила, са три стране одузела делове порте, а на западној уз оградни зид подигла још један зид и покрила и тако створила просторију која је најпре служила за магацин, а доцније је испреграђивана и годинама је издају под закуп аутомеханичарима, лимарима, вуновлачарима. Разграђена порта служи за смештај њихових потреба: шпорета, пећи, гвоздене буради, отпадака гвожђа, делова аутомобила итд. Око разграђене цркве одржава се пијац. Народ за звонару везује коље и магарад, седа на степенице и ломи их, око цркве је нечистоћа, несносна лупа и галама, особито пазарним данима.

Годинама се покушавало да се подигне парохијски дом, да се црква огради и среди имовинско-правно питање. Једва, доцкан јесенас, смиловаше се и дозволише да се подигне парохијски дом, који је на брзину до зиме и сазидан, и да оградимо преосталу порту.

[. . .] Као и у другим крајевима, код нас и поготову, због проређености наших верних и недостатка свештеника, процес хлађења према вери и цркви наставља се и даље, особито у парохијама ближе градских и индустријских центара. Пресељења из села у град, одлучивање између фабрике и њиве, лабављење породичних веза, општи пад морала, отуђење деце од породичног дома и контроле родитеља и међу старијим изазива идејну и духовну дезорјентацију и индиферентизам. То исто, само у већој мери је и код млађих још и због двојности васпитања дома и цркве, с једне, и друштва и школе, с друге стране. Ипак, код доброг дела староседелаца још је морал на висини и религиозна припадност одређена. Најбоље је у крају код Гњилана. Од 6202 дома са 50217 душа тог Намесништва, свега 560 домова са 1680 душа отуђено је од цркве. Као и из других крајева и одавде се наш (српски) елеменат исељава. Но поред исељених 500 домова са 2500 душа, ипак број домова, деобом, повећао се за 600. а душа за 4.000, високим природним прираштајем. У том погледу је и у Метохији слично код староседелаца. У парохији Будисавачкој, на пример, са 800 домова било је 194 крштења, а 28 опела: у Кошевачкој са 788 домова: 199 крштења, а 34 опела.

[. . .] Тек унеколико одраслу шуму око манастира Св. Марка немилосрдно тамане околни Шиптари. Жалили смо се, кривце тужили, али су они кажњени символичким казнама. Није нам преостало друго но да ту шуму продамо и оставимо само мало око самог манастира. Сад сељаци који су купили свој део бране, а Шиптари навалили на оно што је остало око манастира. Морамо и то продати и исећи, нека остане голет. [. . .]

Опште тешкоће на које Црква у Епархији рашко-призренској наилази годинама су исте, но утолико теже што су, такорећи, прешле у хронично стање. Тешки проблем је расељење нашег (српског) елемента, које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има насиља са стране Шиптара. Летос, враћајући се из једног манастира од Призрена и чекајући аутобус, имао сам овакав разговор са једном женом мештанком: Продали смо кућу и земљу у планини па се спустили овде у равницу и ту купили. Са једног парчета само добили смо трипут више но горе са свега (имања). Такав је и коломбоћ (кукуруз). Али не можемо овде остати. - Зашто? - Ноћу нам Шиптари утерују стоку у усев и отворено прете: Селите се, ово није Србија! Силеџије неке, рећи ће се. Но кад сам после био на сасвим другом крају Епархије, код Косовске Митровице, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се, једна организована хајка, којој овако проређени тешко одолевамо.

Епископ рашко-призренски Павле

[Архив Синода. ф. III. Бр. 101/1966).