Епископ рашко-призренски Павле

Нови извештаји о патњама и исељавању 1966-1968. (извештаји Синоду СПЦ)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

1. април 1966 - 1. април 1967

На храмовне славе служио сам и проповедао у Неродимљу, Кошу, Штрпцу, Великој Хочи, Пасјану и Липљану, а у Бабљаку освештао цркву и звоник. Црква је завршена и утвари набављене још пре рата, али до сада није била освећена. У селу Пасјану код Гњилана, где сам служио на Преображење, чуо сам историју страдања „Свете Босиљке", једне младе девојке из тог села коју су Шиптари, пред крај турске власти, уграбили и на силу хтели да потурче, но она је цепала димије које су јој навлачили и одбијала храну. Кад су видели да са њом не могу изаћи на крај, на комаде су је исекли и бацили на пут. Сељаци су покупили делове које кучићи нису развукли, и у цркви сахранили. Мајка јој, из познате породице Рајчића, кад је чула како је Босиљка погинула, рекла: „Кад је тако чувала образ и веру своју, немам разлога да кукам, но да певам!"

[. . .] Опела, парастоси, задушнице, уопште култ умрлих још је жив у народу. У више места, из пијетета према мртвима, народ је самоиницијативно оградио разграђена гробља, јер није могао дочекати да то учине Скупштине општина у чију су својину, по закону гробља потпала.

Морал је иначе на селу још на висини и наталитет добар. Само тој чињеници има се захвалити да, поред интензивног исељавања у овим поратним годинама, укупан број православних (Срба) у Епархији није мањи од оног пре рата. 1940. године био је око 250.000, а и сад је толики, што значи да је сав прираштај исељен. Али се процентуално однос променио на нашу штету. Док је пре рата био однос православних према муслиманима 1 према 2, сада је он 1 према 4.

Иако је постигнут споразум о огради цркве у Косовској Каменици, тј, да црква сама подигне зид који је одмах после овога рата тадашња власт порушила и материјал употребила, променом личности у Одбору општине долази опет до тешкоћа, забране даљег зидања итд.

За време окупације Шиптари-балисти срушили су кров на црквици у селу Зупчу код К. Митровице и потпуно је демолирали. У неколико махова сељаци су покушали да је оправе, ЕУО одбор интервенисао је, али све до сада дозвола за то није добијена. Више од двадесет година време руши и оно што је остало.

[. . .] Стални проблем је исељавање нашег живља са целог Косова и Метохије. Темпо тог исељавања као да је у овој години био нешто мањи, али тенденција за исељавање и разлози за то остали су исти, може се рећи да су чак појачани. Додуше после IV пленума и настале реорганизације Службе безбедности износе се озбиљно и оваква тумачења исељења Срба са Косова и Метохије: То је изводио Ранковић и његова клика како би исељавањем Срба добили аргументе против Шиптара! Колико он у том расељавању има заслуга а колико бројни други чиниоци, сада још не знамо. Оно што знамо то је да после IV пленума. изношене кривице Ранковића и других чинилаца Службе безбедности приписују се у овим крајевима Србима уопште, те је од тада стање још теже и озбиљније.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, ф. V, Бр. 12/1967)

1. април 1967 - 1. април 1968. г.

Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати?

Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу.

За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха. [. . .]

Општи недостаци и тешкоће. У том погледу, за 10 година како сам на Епархији, није се стање изменило. Што сам износио раније, у целости важи и сада. Веома је осетан недостатак млађих свештеника, а још више свештено-монаха.

Но још фаталнији је недостатак православног живља, јер и ово што га има стално се расељава. Више пута у дневној штампи писало се о овом проблему и истицало да је мотив тог расељавања Срба економске природе: тражење могућности бољег запошљавања, школовања деце итд. То стоји, поготово сада кад се свуда на Космету и ставља начело да се запошљавање мора вршити само по кључу процентуалних народносних односа. Шиптара има 3/4, њима, дакле, припадају руководећа места 3/4 запослења. Како је до сада Срба било више запослено него што им процентуално припада, јер Шиптари нису имали стручних кадрова који им тек сада пристижу, сада и убудуће неће се моћи запослити ниједан Србин догод се не попуни квота која припада Шиптарима. Срби, разуме се, неће имати куд него да траже запослење у другим крајевима, или иностранству, што ће им број још више смањити. Али сем тих економских разлога, постоји организован притисак елемента чији је један добар део вековима, до данас, у пљачки гледао најбољи облик привреде, а своју слободу није схватао друкчије но као могућност угњетавања других.

Због тих разлога у већини селе се сељаци, земљорадници, па чак и пензионери, али се радници и интелектуалци селе више због оних првих мотива. Но резултат је један: Сваким даном нас је све мање и мање.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, ф. I. Бр. 1/1968)