Историјат Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

• Први период (1019—1219)
• Други период (1219—1346)
• Трећи период III (1346—1766)
• Четврти период (1766—1920)
• Пети период (1920. до данас)
• Литература

Призрен — „срце Балканског полуострва“, од неких назван „српски Цариград“ — био је „поприште крупних историјских збивања и играо огромну улогу не само у историји Српске државе, већ и читавог Балкана“. Као насеље које игра веома важну улогу „на путу из Скадарског приморја у унутрашњост Балканског полуострва“, за време Римљана звао се „Тхеранда“, а касније, у доба Византије, „Приздријан“, па је тај назив задржао и у Срба, са малим изменама: „Приздрен“ или „Призрен“.

Искористивши заузетост Византије, Стефан Немања (1168— 96), творац Српске државе, заузео је Призрен (1189. г.) и разорио га је, „но после пораза на Морави (1190.), Призрен је поново враћен Византији. Том приликом „Срби су задржали знатне делове Византијске области . . ., као Хвосно око Пећи и Дечана, који су припадали Призренској епископији“. Почетком 13. века (1204) бугарски цар Калојан заузео је Призрен, но није га дуго држао у својим рукама, пошто га је Византија поново освојила; но и Византија није могла да га дуже задржи под својом влашћу, јер већ око 1214. г. за време Стефана Првовенчаног (1196—1227) Призрен је дефинитивно припојен Србији, и у њеном Саставу остаће све до свога пада 21. јуна 1455. године.

За време Немањића Призрен се постепено развија, да би свој највећи успон достигао за време царева Душана (1331— 1355) и Уроша (1355—1371), који су у њему, а и у оближњем месту Рибнику, имали своје дворове, те је тако био једна од њихових престоница. Недалеко од Призрена цар Душан је подигао своју величанствену задужбину — манастир Св. Архангела — где је и сахрањен. После смрти цара Душана, а за време „нејаког“ цара Уроша, пошто наши „великаши... на комате раздробише царство“, Призрен је заузео краљ Вукашин, „где је имао и ковницу новца“. После његове погибије (26. септ. 1371. г.) Призрен је дошао у руке Браће Балшића (1372— 76.), да би после његове смрти (1378.) дошао под управу Вука Бранковића. После битке код Никопоља (25. септ. 1396.) султан Бајазит I протера Вука Бранковића, који је заступао потребу борбе против Турака. Од тада Призрен опада, тако да се касније помиње „као опало трговинско средиште“. Од 21. јуна 1455. па све до Св. Луке 1912. (31/18. октоб. Призрен је под турском влашћу. За време првог светског рата, тј. од 1915—1918. Призрен је био под окупацијом Бугара. Стварањем Краљевине СХС, 1918. године, Призрен је враћен Србији.

Истином Христове науке Балканско полуострво обасјано је још у апостолско доба. На Балкану је проповедао св. ап. Андреј Првозвани. За св. ап. Павла поуздано се зна да је долазио у Македонију, и „водио бригу о црквеним општинама на Балкану“. Чињеница да је било мученика на целом подручју од „горњег тока реке Дунава па до крајњег југа Балканског полуострва“, говори нам да је хришћанство на овом подручју било доста распрострањено. Поред многих мученика за веру Христову треба поменути св. мученике Флора и Лавра, који су пострадали у II веку у Улпијани на Косову.“ Све ово говори нам да је и у Призрен, тада и те како важно место, хришћанство стигло још у најраније доба. После Миланског едикта 313. године, знамо да је Призрен се нашао под јурисдикцијом Солунског викаријата, јер из писама „папе Инокентија I солунском викару Руфу 412. године изричито се каже да под јурисдикцију Викаријата спадају ... и Дарданија“. Такво стање остало је све до 14. априла 535. г. када је „на рачун Солунског викаријата“ створена нова архиепископија Јустинијана Приме, под чију јурисдикцију потпада и Призрен.

Јустинијана Прима није била дугог века. Уништена је почетком VII века, када су се „огромне масе Словена и Авара шириле по целом Балканском полуострву“ и вршили „пљачкања и разарања“. Епархије Јустинијане Приме потпале су сада поново под јурисдикцију Солунског викаријата и остале све до 732. г. „када је цар Лав III Исавријанин потчинио цело византијско подручје на Балкану цариградском патријарху“. Извесно време подручје данашње Призренске епархије било је под Бугарском патријаршијом (927—971), која је створена за време бугарског цара Симеона (893—927). Пропашћу Симеоновог царства ово подручје поново је заузела Византија, а самим тим и Цариградска патријаршија је проширила своју духовну власт. Стварањем огромног Самуиловог царства овај део потпада под јурисдикцију Охридске патријаршије (976—1018). Освајањем Самуиловог царства византијски цар Василије II потпуно је уништио „Самуилову тзв. Бугарску патријаршију“, а уместо ње створио је 1019. г. нову аутономну Охридску архиепископију, којој је потчинио све епископије бившег Самуиловог царства. Охридска архиепископија добила је виши ранг и била је потчињена директно цару, одн. цар је постављао њеног архиепископа, а цариградски патријарх хиротонисао.

Цар Василије II је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије... према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и Српског народа.

Први период (1019—1219)

Призренска епархија у овом периоду налазила се под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Иако су народне масе претежно биле словенске, она је потпуно грчки оријентисана, те су за призренске епископе постављани Грци При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“. Ти класични предели углавном остаће кроз читаву историју ове епархије. Њено седиште било је у Призрену, али из тих најстаријих времена нема података при коме се манастиру или цркви то седиште налазило. Сматра се да је било при цркви Богородице Љевишке. О призренским епископима током XI века „не знамо много“. Крајем XI века, из писма архиепископа Теофилакта, сазнајемо да је за своје време (1019— 1108) рукополагао епископе који су се „одликовали побожношћу и светошћу“, као што је призренски епископ — али чије име није познато.

Тек средином XII века знамо за име ученог призренског епископа Јована (писца једног коментара на Златоустове беседе). То је уједно први епископ призренски чије нам је име познато. Пре коначног припајања Призрена држави Стефана Првовенчаног, а за време краткотрајне анексије од стране Бугара помиње се епископ Аврам, који се са „још неколико епископа 1204. год. обратио папи Иноћентију III с молбом за палијум“.

Када је око 1214. г. Призрен дефинитивно припојен Србији, на епископској столици налазио се Грк Никифор, који се помиње од 1217—1219. године. То је, дакле, онај исти епископ који није хтео да се потчини самосталној Српској цркви, на чијем је челу био Св. Сава, те га је приволео да да оставку на свој положај, што је био непосредан повод да архиепископ охридски Димитрије Хоматијан упути Св. Сави своје чувено протестно писмо. После одласка епископа Никифора Св. Сава је за призренског епископа поставио Србина, чије нам је име, на жалост, непознато. То је највероватније био ученик Св. Саве који се школовао у Св. Гори. Његов задатак није био нимало лак, јер је његова епархија „имала да парира сваки рад Охридске цркве и грчку агитацију.“ Територију Призренске епархије Св. Сава је смањио издвајањем Хвосна и стварањем засебне Хвостанске епархије.

Други период (1219—1346)

Иако би с правом очекивали да у овом другом — златном периоду историје Призренске епархије знамо више о њеним епископима, на жалост, знамо само за имена неколико епископа. У Призренском поменику налазимо имена следећих епископа: Симеона, Леонтија, Константина, Јована, Герасима, Илариона, Амвросија, Варлама, Јована, Дамјана, Илије, Дамјана, Саве, Арсенија, Теодосија и Дамјана. Но и овде нису поменути ови епископи, а још је теже утврдити хронологију епископовања појединих епископа. Епископ за кога сигурно знамо, а није поменут у Поменику, био је Георгије (Маркуш), који се помиње око 1282/ /83. године. Епископ Георгије био је она личност која је „заклела старце и властелу“ приликом решавања спора око неког имања Хтетовског манастира.

Од 1299. био је призренски епископ Дамјан. У хрисовуљи Стевана Дечанског из 1326. г. каже се да је краљ Милутин са еп. Дамјаном и Илијом пронашао неке њиве . . . За време епископа Дамјана почео је да зида највећи задужбинар краљ Милутин Богородицу Љевишку 1307 године, те се он као надлежни епископ трудио око градње цркве.

После епископа Дамјана за епископа призренског изабран је Илија, који није дуго остао на епископској катедри; јер пре 1309. за епископа призренског постављен је Сава. Епископ Сава, пре доласка у Призрен, био је „васпитање и наук Свете Горе“ и игуман манастира Хиландара. После тога „би постављен епископом у славном граду Призрену“, пре 1309. године.

Колико је остао на катедри призренских епископа не знамо тачно. Из натписа (на спољном зиду Богородице Љевишке, где се његово име налази записано пет пута) сазнајемо да је управљао Призренском епархијом у време зидања поменуте цркве. Са овог положаја 1309. г. изабран је за архиепископа српског (познат ,као Сава III). На престолу Св. Саве I остао је до своје смрти 26. јула 1316. године.

Ко је дошао непосредно после еп. Саве — не зна се. Око 1318. године призренски архиепископ био је Арсеније, о коме имамо неколико података. „На Богојављење 1321. године Стефан (Дечански) би у Призрену у Саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског“. Сигурно је овом чину, као месни епископ присуствовао и Арсеније као члан „свештеног сабора“. Зна се такође да је 1326. године краљ Стефан Дечански послао епископа Арсенија, заједно са деспотом Драгославом, ради утврђивања граница Призренске епископије у Доњем Пологу. Последњи пут помиње се епископ Арсеније 22. јануара 1333. године као сведок (на једном акту), када је краљ Душан Дубровнику уступио Стон. Остали, пак, епископи који се помињу у Призренском поменику, — „неизвестно је када су били“.

Трећи период III (1346—1766)

Када је на Цвети 1346. Српска архиепископија у Скопљу уздигнута на степен патријаршије, — Призренска епископија подигнута је на степен митрополије, док је њен епископ добио титулу митрополита. У састав Призренске митрополије ушла је и Доњополошка епископија.

О призренским митрополитима који су управљали у овом веома бурном и судбоносном периоду Српског народа — знамо сасвим мало. Ко је био први митрополит? Затим, ко је био митрополит призренски у време када је цар Душан одузео Призренској митрополији „горњи град“, да би га предао манастиру Св. Арханђела? Даље, ко је био призренски митрополит 1375., када је у Призрену било скидање анатеме? — Не знамо, на жалост, не само за њихова имена, него ни за имена каснијих митрополита. По имену познати су нам следећи митрополити: Венијамин; о ком знамо само за годину смрти, и то захваљујући једном запису „који је зарезан у стубац цркве“ (Богородице Љевишке). Ту се каже да је 1433. умро митр. Венијамин.

На истом ступцу „изнад наведеног постоји још један запис“где се каже да је 27. децембра 1454. год. умро митрополит Михајло. Поред године смрти о митрополиту Михајлу знамо да га је деспот Ђурађ Бранковић слао у Рогос ради преноса моштију св. Луке у Смедерево.

После смрти патријарха Арсенија II (1463) настаје веома тешко стање у Српској цркви које наступи услед губитка слободе падом деспотовине 1459. године. Српска црква је после смрти патр. Арсенија II потпала под управу Охридске архиепископије. Ко су били митрополити после присаједињавања Охриду — мало знамо.

Митрополит Нифонт, помиње се 1528. и 1532. године. Дакле, управљао је Призренском митрополијом у време смедеревског митрополита Павла, који је баш „1528. године отпочео борбу за отцепљење Српске патријаршије од Охридске архиепископије.

Митрополит Никанор, помиње се 1530. године.

1532. г., 13. марта, одржан је сабор у Охриду на коме је осуђен и искључен смедеревски митрополит Павле, заједно са епископима: лесновским, кратовским и зворничким. Ако се узме да су уз митрополита Павла пристали Срби епископи, с правом би требало очекивати да и призренски митрополит буде искључен. С обзиром да се митрополит призренски Нифонт не помиње међу искљученима — може се допустити претпоставка да је он био Грк!

Митрополит Методије, помиње се 1564, г., 1565, 1569, и 1570. године. Дакле, управљао је Призренскам митрополијом после обновљења Пећке патријаршије 1557., а за време патријарха Макарија Соколовића. Из времена његове управе сачуван нам је: „Божаставни свјати жртавник Господа Бога и Спаса нашего Иисоус Христа саписа се в љето 7072 / = 1564/ при митрополитом Методием в цркву свјатаго Стехвана при попом Николом в село Добродолане“, а имамо и податак: „сиа книга панагирик митрополие призренске и писа се сие в дни всеосвјешценаго кир Мефодиа в љето 7077 / = 1569/. В дни всеосвјешченаго архиепископа кир Макариа“.

Митрополит Михаило, помиње се 1586. и 1602. године, а о чему нам говоре записи: Приде поп Цветко от села Корише в богох'раними град Призрен, в љето 7094 / = 1586/ при ввсеосвешценном митрополите п'ризренском кир Михаеле, при патриар'ху Герасиму“ „ ... Сиа книга бјеше била светопочившаго владике призренскаго митрополита кир Михаила ,.. .“

Митрополит Захарија“ — 1603. г., управљао је Призренском митрополијом за време патријарха Јована Кантула (1592— 1614).

Митрополит Ганадије — 1626. годнне. Управљао је Призренском митрополијом у време патријарха Пајсија Јањевца (1614—47).

Митрополит Михаил — 1649. г. Запис о њему каже: „Смирени митрополит Призренски Михаил“.

Митрополит Никодим (1670—1695). Кад је постављен за призренског митрополита — не знамо, али о њему се зна да је „године 1670., новембра 7., приспео у Кијев српски митрополит Никодим“. Из Кијева био је „пропуштен“ у Москву и добио основна средства за издржавање. Он је приликом свог доласка имао намеру да се стално настани у Русији, па кад му то није дозвољено — отишао је у Малорусију и „живео у Батурину четири године“,' тј. од 1671—75. г. „Отуда се вратио у Призрен, али због великог гоњења од стране Турака није се могао одржати на престолу митрополије своје, већ га је предао патријарху српском (Арсенију III Црнојевићу. — Прим. Т.К.) а сам отишао у Свету Гору и живео осам година“, тј. до 1683. г. Из Свете Горе поново одлази у Батурин, где је остао све до 1695. г., када је отишао у Москву да тражи милостињу и „дозволу да може вечно живети у Кијевопечерском манастиру“. Митрополит Никодим био је примљен 27. јануара исте године од стране царева Јована и Петра Алексијевића. И овом приликом митрополит призренски Никодим моли да му се дозволи да остане у Русији и да оконча свој живот у Кијевопечерској лаври, али не у кругу манастира, већ близу пештера св. Теодосија и храма Пресв. Богородице. Тамо је и умро. Од њега нам је остао један омофор са следећим натписом: ,,Сеи омофор устроен на служение милостију Божиеју преосвјашценому кир оцу Никодиму, митроп. прзрнскому, року от рождества Христава 1672.

Митрополит Исаија Димитријевић Туцак „1731 в лета в времја блажењејших и словесњејших господин господин патриарх Моисеи месеца ноевриа 10 приде в Призрен и постави митрополитом Исаија Димитриевича . . .“.

Митрополит Василије — 1756. године. Управљао је за време патријарха Гаврила III Николића (1752—58).

Ово су имена призренских митрополита за које знамо пре укидања Пећке патријаршије 1766. године.

Четврти период (1766—1920)

11. септ. 1766. г. издан је берат о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад никоме више да се не даје (засебно) та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу“. “Кад је она укинута десило се на национално-политичкоме плану, друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко-националног ропства и под црквено-духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско-националног и политичког средишта Српског народа — Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу призренске митрополије“ на челу са митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским, дакле — Грком, који је дао свој пристанак. на укидање Пећке патријаршије. Тако је сада призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, вучитрнски, ђаковачки и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су свој пристанак бивши патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле, иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за Српски народ, а посебно за призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам.

Први митрополит призренски после укидања Пећке патријаршије, и присаједињења цариградској патријаршији, — био је поменути митр. Гаврило, који је већ 13. септ. 1766. г. добио „царски ферман“ о постављењу на именовану митрополију. Његов углед био је тако велики да се 1774. г. јавља као ,,пећки патријарх“ с правом опорезивања католичког клира. Митрополит Гаврило преминуо је у „првој половини 1774. године“. После њега дошао је поново Грк, чије име — не знамо. Да је био Грк више је него сигурно, јер приликом протеста више српске јерархије код руске владе на челу са црногорским митрополитом Савом Петровићем 1774. нема имена призренског митрополита“.

Митрополит Софроније- не зна се тачно када је управљао призренском митрополијом. Међу Призренцима познат је под именом Петар. По предању Призренци су га једном приликом „у цркви Св. Ђорђа избили и истерали из ње“. После тога митр. Софроније је напустио Призрен и отишао у Цариград, а одатле у Јерусалим, где је постао Јерусалимски патријарх и „чувар кључева Гроба Господњег“.

Митрополит Евсевије — умро 1789. године.

Митрополит Јанићије — призренски митрополит од 1789. до 1818. г. Србин, родом из с. Тулежа код Ваљева, био је сведок крупних историјских збивања у другој половини XVIII века и почетком XIX века. За епископа хиротонисан је 1769. г., али за коју епархију не знамо. Тек 1784. г. постављен је за митрополита новопазарског, одн. рашког. Када је умро митр. Евсевије, 1789. године, „патријаршија се није побринула да пошаље у призренску митрополију пастира, већ је препоручила новопазарском митрополиту Јанићију да је за време надгледа“. Тако је остало све до 1807/8. г., када је митр. Јанићије добио берат о постављењу, одн. коначном присаједињењу призренске и рашке епархије која се од тада зове: Рашко-призренска митрополија. За време митр. Јанићија рашко-призренској митрополији присаједињена је и Скендерија, а 1816. уступљен му је и Охрид. Тако се рашко-призренска митрополија простирала „од Новог Пазара до Охрида, и од Скадра до Новог Брда“. Његова титула је гласила: „Јоаникије, милостију Божију православни митрополит Новопазарски, Призренски и Скадарски“. Митрополит Јанићије умро је „на љето 1818., мјесеца ноемврија, 26. ден, погребеније ему бист 27“. Сахрањен је у Призрену, у цркви Св. Ђорђа, с десне стране испред олтара (Мисли се на „стару“ цркву која се налази у истом дворишту поред „нове“ цркве Св. Ђорђа). Зна се да му је на сахрани било око 13 свештенослужитеља. Народ га је достојно ожалио. Његову надгробну плочу сломио је митр. Партеније 1849. год.

Митрополит хаџи Захарија (Дечанац) — 1819—1830. године. Родом је из села Винце код Куманова. Као дете дошао јe у манастир Високи Дечани, где је код ученог архим. Данила научио да пише и чита. Са Данилом ишао је у Јерусалим 1794. на хаџилук. По повратку постао је игуман манастира Дечани, са ког положаја је (после смрти митроп. Јанићија), на заузимање виђенијих Срба код Махмудпаше Ротуловића (у Призрену), изабран за митрополита рашко-призренског и послат у Цариград ради хиротоније. Управљао је Рашко-призренском митрополијом у време обесних паша и једног општег расула које је владало у његовој митрополији. Митрополит хаџи-Захарија рукоположио је Петра II Петровића Његоша у чин јерођакона и јеромонаха, а и рукопроизвео за архимандрита. Умро је 15. марта 1830. године и сахрањен је у манастиру Дечанима.

Митрополит Ананија (1830—36). После смрти митрополита хаџи-Захарије „Махмудпаша позове виђеније људе у Призрену и рекне им — е, дајте ми човека кога ћу да пошаљем у Цариград да га завладичим; ја нећу Стамболију (тј. Фанариоте. — прим. Т.К.), а и за вас неће бити добро. Но они памтећи глобе... одговоре немамо човека“. Тако је дошао митрополит Ананија — Грк. Пре постављења за призренског митрополита био је митрополит у Скопљу, али због неморалног живота — премештен је у Призрен. 1836. г. премештен је на бољу епархију у Тесалији. При поласку из Призрена за Цариград „докопа круну митрополита Јанаћија и Захарија и понесе собом“. Но Дечанци за њим појуре, стигну га у Скопљу и одузму му митру.

Митрополит Герман (1836—38). Дошао је из Цариграда, где је имао „кућу од камена покрај мора“, тј. био је врло богат. За време његовог боравка у Призрену дошло је до борбе између Махмудпаше Ротуловића и царске војске. Ти догађаји су толико утицали на митрополита Германа да је полудео, те се вратио у Цариград, где је и умро.

Митрополит Синексије (1836—40). На жалост, о њему је познато само то да је „могао дневно попити по три оке ракије.. . Као пијаница сабирао је дружину и ту се чинила свака безаконија“. 1840. г. био је премештен из Призрена.

О овој тројици митрополита — Грка, ево шта каже један наш историчар са Косова: „И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима — „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чим помогоше. А, на против, и они Србима гулише кожу, као и аге и бегови . . . трудили се да Србима униште чисто српско обележје — Славу, а уведу „имендан“ чељади . . .“.

Митрополит Игњатије (1840—49). Дошао је у Призрен за време буне „Дервишцара“, но када царска војска васпостави ред — митр. Игњатије наплати мирију за седам година уназад, те се „необично обогати, посили, па почне и он да чини свака безакоња“. На души својој митр. Игњатије носи многе душе српске, тј. Срба који се потурчише због њега. Карактеристичан је пример неког Миладина из Србице, који се оженио четврти пут. Митр. Игњатије, чувши за то, позове га и наложи му: или да отпусти жену, или да плати хиљаду гроша. Кад Миладин не хтеде да се разведе, а да плати није имао, митр. Игњатије га баци у затвор. Епилог целог овог догађаја био је: Миладин и цела његова породица — потурчили су се!“ У својој митрополији Игњатије је многа зла починио Српском народу. Стога су Призренци, пошто им је све то додијало, тајно послали (јер нису смели јавно) Симчу Михајловића у Цариград „са писмима у којима јављају грозна дела Игњатијева“. Акција је уродила плодом, те је позван у Цариград, где је живео бавећи се прошњом и умро је у највећој беди. Тамо га је видео и наш Чика Сима Андрејевић Игуманов. Но, и поред напред наведеног, — „Српски народ ипак је нешто мало осетио да има свог владику, и о њему рекао: донекле је човек!“.

Митрополит Партеније (1849—54). После одласка митр. Игњатија Цариградска патријаршија, љута на Србе, пошаље „дебелог, високог и старог Партенија са острва Самоса“. Приликом доласка у Призрен довео је неког „Грка Јанаћка који је имао две ћерке“. Партеније је био мало образован, али зато склон пићу. Тако све што год је од народа добијао — све је давао на пиће. Тако да чак ни Цариградској патријаршији није слао „уредовно следовање“. Због тога га Патријаршија протера у Тесалију у један Метеорски манастир. Као такав у нашем народу је запамћен као „један од најгорих“. Од многобројних његових безбожних дела, ради илустрације, ево једног конкретног примера: „Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Од многих свећа црква се задимила. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да каже, да се свеће погасе, — а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику: „Сундер бу боклери!“, тј. „Угасите та...“.Колико су те речи погодиле напаћене Србе, види се по томе што „изнеше митрополита“ у двориште и тамо га на калдрму бацише као кладу. Он болно јекну, а они му са презрењем подвикнуше: то није владика, нечастиви је то!“.

Митрополит Мелетије (1854—1895). Био је последњи Грк епископ, Фанариот — у Призрену. О њему као митрополиту постоје доста контрадикторна мишљења, која, не упуштајући се у њихову истинитост, овде износим: Док једни хвале његов рад, као М. Веселиновић и Петар Костић, који каже да митр. Мелетије „није био фанатичан Грк“, дотле други, као Б. Нушић, кажу: да се митр. Мелетије бринуо само за „збирање мирије“, или, пак, као што вели П. Срећковић, „Волео је да банчи и да се забавља с Циганкама“ . И на крају, — речи једног историчара са Косова: „Владика Мелетије, Грк по народности, беше лаком на новац, а брига за црквом и српским народом — беше му девета рупа на кавалу! Да би што више напунио ћемер злата, он ни најсиротију кућу српску није пропустио.., чак је и цркве пљачкао“.

Митрополит Мелетије дошао је у Призрен марта 1854. го дине. О његовом животу пре доласка знамо следеће: рођен је 28. јула 1824. год., 1836. отишао у манастир Бунасик, где се и замонашио 21. новембра 1837. године. 11. јануара 1838. рукоположен је за ђакона, потом је завршио Богословију на о. Халки и у 28. год. живота хиротонисан је за епископа.

Митрополит Мелетије је један од ретких грчких епископа који је волео и допуштао просвету у српском народу, а што се види из једног његовог окома: ,,Сас науку чувек хоћи да знаје како есте чувек . . . хоћи да знаје како моли Бога .. . правите школу“. За време Мелетијево отворена је, 1. октобра 1871., Српска православна богословија у Призрену, — задужбина Чика Симе Андрејевића Игуманова. (Ово је урађено по благослову и са знањем, Мелетијевим јер „без благослова и знања не би се могла засновати таква школа“). О његовом ставу према стварању Богословије најбоље нам сведочи њен први управитељ архим. Сава Дечанац. Дошавши у Призрен, по благослову митрополита српског Михајла Јовановића, Сава је, између осталога, имао са Мелетијем овакав разговор: „Ваше Високопреосвепггенство, поздравили су вас и моле вас, госп. митр. Михајло и госп. Ристић, да благословите заснивање и отварање Богословије у Призрену!“ На то митр. Мелетије устаде, прихвати о. Саву за руке и рече: „Чок сеир! Чок сеир... Како џанум ... нек је благословено, и сас срећу!“

1861—62. — „заступао је Патријарха у Цариграду, или био члаи Светог синода“. 12. маја 1863. осветио је цркву Св. Василија у Г. Србици (под Призрена), а од 1871—74. поново боравио у Цариграду „због оптужбе да је израдио ферман да Цинцари могу порушити цркву Св. Спаса“.

Иначе, митр. Мелетије највећи део свога времена проводио је путујући по епархији. Тако се 1891/2. налазио у Скадру, а 1893. година затекла га је у Гилану. 1894. г. Његово Величанство краљ Србије Александар I одликовао је митрополита Мелетија орденом Св. Саве првог степена. Интересантно је напоменути да је митрополит Мелетије „забрањивао да се чита Св. писмо на модерном српском језику у преводу Даничића и Вука, што му је изгледало да нема довољно светиње, као оно на старијим црквенословенском језику“. Дакле, делио је мишљење карловачког митрополита Стратимировића.

Митрополит Мелетије је, у другој половини своје управе, учинио многа добра Српском народу. Тако је имао обичај да сваке године, на Ускрс, измоли на потпис од паше да му пусти све хришћане из затвора. Тога дана буду осуђеници на св. литургији, а после остану код митрополита на ручку, да би их увече поново вратио.

Својом појавом Мелетије је свуда остављао, како у цркви тако и ван ње, јак утисак код народа. Ретко је служио, а још ређе беседио; док је беседио обично је плакао, а обавезно је држао све постове, па и по цену здравља. За време његове управе подигнута је у Призрену нова црква Св. Ђорђа, у чијој је изградњи и он материјално учествовао. Умро је 27. августа 1895. г. у овојој 69. г. живота и сахрањен у Призренској старој цркви Св. Борђа, поред гроба митр. Јанаћија (с леве стране), а на сахрани је, поред виђенијих Срба, присуствовао и тадашњи руски консул.

После смрти митр. Мелетија Патријаршија је поставила драчког митр. Висариона, који је и дошао у Призрен, али га Срби нису хтели примити.“

Овим је завршена управа митрополита Грка — Фанариота, који нису имали довољно љубави према својој словенској пастви. Поред Турака, и они су допринели томе да огроман број Срба (који је после сеобе Срба под Чарнојевићем, 1690. године, остао у овим крајевима), ипак, на крају, попусти, поклекне и „преврне вером“, тј. пређе у ислам. Овај моменат је лепо запазио и др М. Лутовац, који каже: „Било је и других узрока који су убрзавали прелазак у ислам. Поред осталих и фанариотске владике у Призрену и отсуство свештенства у Гори“.

На заузимање Српске владе код Порте и Патријаршије, средином лета 1891. године, било је начелно решено да Срби у Призрену добију Србина за владику. Успешном решавању овог проблема умногоме је допринела посета краља Александра I Обреновића султану Абдул-Хамиду и цариградском патријарху Неофиту (1894. године). Том приликом Патријарх је „признао Краљу да су Српски захтеви оправдани и ставио му у наглед да ће у Скопљу и Призрену бити постављени Срби за епископе“. Брзом и позитивном решавању овога проблема умногоме су допринели и сами Срби рашко-призренске митрополије, који се после смрти Мелетијеве „заталасаше“ и једногласно рекоше: „Нећемо више Грка за владику, хоћемо нашег Србина!“

Видног удела у решавању овог проблема узео и наш познати књижевник и комедиограф Бранислав Нушић, тада српски консул у Приштини (од маја 1893. до лета 1897.), који је, преко свештеника и учитеља, свесрдно радио на добијању — Србина за епископа! У том циљу слао је готове концепте свештеницама за једнообразне молбе Цариградској патријаршији. На крају је у Цариград отпутовала и једна делегација, састављена од свештеника и виђенијих Срба, која је преко Српског посланика Владана Ђорђевића тражила код Султана да им се испуни захтев. Тако је, нешто милом — нешто силом, Патријаршија поставила за митрополита рашко-призренског Србина Дионисија Петровића.

Митрополит Дионисије Петровић (1896—1900). Рођен је 1858. г. у Босанској Градишки. Завршио је Богословију у Београду, да би после завршене школе примио монашки чин, на Сретење Господње 1878. године. После извесног времена Српска влада послала га је на о. Халку ради усавршавања богословских наука. Стога је, по завршетку грчке школе, „ступио у службу Цариградске патријаршије“. По произвођењу у чин архимандрита упућен је у Скопље, за намесника месном митрополиту. Са тог положаја изабран је за митрополита рашко-призренског. Хиротонисао га је цариградски патријарх Антим VII, 25. јануара 1896. г. На самом почетку своје управе „митрополит Дионисије је имао доста тешкоћа: по Косову и Метохији су Харали Арнаути, а Српски живаљ је веома осиромашио. И Турци, и Арнаути, и грчке владике — сви су на њега (тј. Србе) наметали намете и односили што се више могло“. Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за митрополита (после дуготрајног и тешког периода под Грцима) — о томе нам најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини:

„Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи . . . био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ — од детета до старца — у свечаном оделу, начинили шпалир . .., и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред владиком бацао. Постови су певали „Ис пола ети, деопота“, а ђаци химну коју је консул Нушић саставио:

„Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,
Нашем архипастиру српском ДИОНИСИЈУ!
Наш владико, наша дико овај народ, деца ова —
Давно су жељна твога благослова!“

Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими „српски благослов“ . .. Многи су клечали, а многи су чак и ноге владици љубили. . . и сви људи рекоше: „Благо нама за нашег владику! . . . А жене: „Личан нам владика!“.

Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као „пастир добри, који живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11) — на жалост — релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири године. Умро је 7. децембра 1900. г. у Скопљу, где се налазио на лечењу. „По његовој жељи тело му је сахрањено у цркви Грачаници, на месту где је некада био „сахрањен кнез Лазар“ (како о томе вели предање). Народ га је у Грачаници, — по причању очевица — искрено оплакао“.

Митрополит Нићифор Перић (1901—1911). После смрти митрополита Дионисија „поново се дигао талас Српских жеља да за владику буде постављен опет Србин.“ Тако је Патријаршија поставила Нићифора Перића, који је хиротонисан у Цариграду 21. јануара 1901. год. Нићифор, који је био родом из с. Баранде у Банату, — био је сушта супротност своме претходнику Дионисију (углавном по темпераменту!). Махом је боравио у Приштини. Наставио је рад свога претходника, а особито је „значајан и заслужан због отварања школа (српских!) и рада на јачању националне свести у својој епархији“. За његово име везано је тзв. „Дечанско питање“, због чега је дошао у сукоб са владом Србије, „те од њега (она) категорички затражи да поднесе оставку на митрополитску столицу. А он, ваљда, сит борбе, поднесе је и Патријаршија, под утицајем Србије, уважи му је марта 1911. г. Тада му Србија одреди пензију“. После повлачења, митр. Нићифор отишао је у Србију, да би за време првог светског рата био интерниран у Софију, где је и умро 1. фебруара 1918. године. За администратора рашко-призренске митрополије постављен је архимандрит Сава, родом из Тетова.

После одласка митр. Нићифора народ, по савету Српске владе, затражи од Цариграда да им за митрополита постави Гаврила Дожића. Тако је Патријаршија завладичила Гаврила. Но, док је он чекао турски берат о свом постављењу, Српска влада је променила своје мишљење и, преко конзула у Приштини, наложила народу да Гаврила одбаци, а затражи Богдана Раденовића, што народ и учини. Овај проблем, који је разјединио вернике на два табора, окончан је тек по ослобођењу од Турака, 9. октобра 1912. године. Те исте године рашко-призренској митрополији су одузете области: „Хвосно и Пећ са Полимљем, и створена Пећка епархија“, а за њеног епископа постављен је Гаврило Дожић — потоњи патријарх српски ( + 1950). Други кандидат („наредни“), Богдан (у монаштву Василије) Раденковић скинуо је мантију и отишао у дипломатску службу. Услед избијања првог светског рата рашко-призренска митрополија остала је упражњена све до 1920. године.

Пети период (1920. до данас)

Иако је територија Рашко-призренске митрополије припала Србији још за време балканских ратова (1912—1913.), — у црквеном погледу и даље је остала у јединству са цариградском патријаршијом. Тек по завршетку Првог светског рата, пошто су све српске самосталне цркве у Краљевини СХС дале своју 'сагласност за уједињење, — ступило се у преговоре .са Цариградом о присаједињавању васпостављеној Српској патријаршији епархија у Старој Србији (мада су преговори отпочели још пре првог светског рата). Захваљујући влади Краљевине СХС брзо је постигнута сагласност измећу две патријаршије. „Свети синод васељенске патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. г. својом посебном одлуком од 19. марта, усвојио и одобрио да се ове епархије тих покрајина, које су се „нашле у новој Држави СХС ослободе од дотадашње њезине власти и да се присаједине автокефалној уједињеној православној Српској цркви“. Тако се Рашко-призренска митрополија први пут после укидања Пећке патријаршије 1766. г. нашла у духовном јединству са Српском црквом и Српским народом! Ова одлука „морала се заменити канонским патријаршијским и синодским томосом“, што је и учињено 19. фебруара 1922. г. у ком се, поред осталог, каже: „На основу уговора о миру у Букурешту од 10. августа 1913. г. рашко-призренска митрополија присаједињује се Српској цркви“. Дотадашња Рашко-призренска митрополија деградирана је на степен епископије.

Као што се на основу свега реченог види, Призренска, одн. Рашко-призренска епархија има своју скоро хиљадугодишњу историју (тачније 974 године). И у овој епархији, која је увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. На основу чињеница и података којима смо располагали, изнели смо у кратким цртама историјски и развојни пут и делатност Рашко-призренске епархије и њених епископа. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централних места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилним сеобама, којих, на жалост, има и у наше време. Иако тема гласи „Призренски епископи“, у историју ове епархије несумњиво спадају и оне огромне жртве и самопрегорни рад на верском и националном пољу, и свих епископских помоћника — свештеника, монаха и народа. Стога, завршавајући овај кратки историјски преглед, можемо мирне душе да поновимо речи једног историчара са Косова који каже: „То беху зла времена, мучни дани и тешки минути, али је било и пуно елана и мушке борбе да се: злу одоли, да се голи живот сачува, да се вера не угаси, ни име Србин изгуби!“ 

Пошто се ова епархија налази на Косову, — њена историја увек је била у знаку Крста и Васкрса, као што веома виспрено и надахнуто запажа и наша позната књижевница Исидора Секулић која каже: „Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а васкрс иде опет преко гробова!“

Литература

1. Ст. Станојевић, Народна енциклопедија СХС, књ. III, Загреб, 1929.
2. К. Јиречек — Ј. Радонић, Историја Срба, књ. I, Београд, 1952.
3. Група аутора, Косово (некад и данас). Београд, 1973.
4. Архим. Сава, Призрен, Братство, II, Београд, 1888.
5. Др Душан Кашић, Историја Српске цркве са нар. ист., Београд,
   1967.
6. Р. Веселиновић, Историја Српске цркве, књ. I—II, Бгд, 1966.
7. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969.
8. Група аутора, Свети Сава, споменица поводом осамстогодишњи
   це рођења 1175—1975, Београд, 1977.
9. С. Ненадовић, Богородица Љевишка, Београд, 1963.
10. М. Дурковић, Српски епископи и митрополити средњег века,
    Хришћанско дело, св. 4, Скопље, 1937.
11. В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Срем, Карловци, 1920.
12. Б. Слијепчевић, Историја Српске цркве, књ. I—II, Минхен, 1962.
13. Ариеп. Данило, Животи краљева и архиепископа српских, превод
    др Л. Мирковића, Београд, 1935.
14. Архим. др Ј. Поповић, Житија светих за новембар, Београд, 1977.
15. И. Јастребов, Податци за историју Српске цркве, Београд, 1879.
16. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, Београд,
    1902.
17. Ст. Димитријевић, Споменик СКА, бр. 53, Сарајево, 1922.
18. Ј. Радокић, Римска курија и јужнослов. земље од 16. до 19. в.,
    Бгд, 1950.
19. П. Костић, Црквени живот правосл. Срба у Призрену и њег. ок.
    Бгд, 1928.
20. Костадин, Цариградска патријаршија, Београд, 1895.
21. П. Срећковић, Владике фанариоти рашкопризренске епархије,
    Бгд, 1881.
22. Ј. Поповић, Живот и рад Срба на Косову (рукопис).
23. М. Веселиновић, Митроп. Мелетије рашприз. И скандер, Београд,
    1902.
24. М. Лутовац, Гора и Опоље, Београд, 1955.
25. Н. Дучић, Рашкопризренска митрополија, Београд, 1896.
26. Група аутора, Српска прав. црква 1920—1970, Београд, 1971.

27. Гласник СПЦ, Београд, (за 1928, 1945, 1956. и 1957. годину).