Досадашња проучавања сликарства у Грачаници

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Грачаница припада оним средњовековним споменицима у Србији који већ читаво столеће привлаче пажњу разноврсношћу свог уметничког израза, садржаном у архитектонским облицима и фрескама. Бројне студије, често занимљиве и садржајне, исцрпљивале су њене различите димензије: архитектуру, сликарство, иконопис, хронологију, историју... Међутим, доста су ретки поуздани и аналитички судови о сликарству Грачанице, јер је оно или посматрано једнострано, најчешће у равни иконографског приступа, или парцијално, преко обраде појединих слојева или занимљивих тема, при чему се испуштала целовитост тематског и уметничког програма. Али, истовремено, у тим радовима се налазе многа драгоцена разрешења проблема које нуди грачаничко сликарство, занимљива запажања и инспиративни закључци. Својом сложеношћу у иконографији и богатством уметничких остварења, сликарство Грачанице, наравно, дозвољава различите приступе, који могу да дају мање или више занимљиве резултате.

Најстарије фреске из Грачанице, које су биле на зидовима једнобродне цркве, на месту данашње грађевине краља Милутина, степеном своје очуваности пре спадају у археолошки материјал, па су тако до сада углавном и биле третиране. Фрагменте ових фресака пронашао је и објавио П. Мијовић, који их је тачно датирао у XIII век и на основу њиховог изгледа довео у везу са неколико познатих споменика тога доба у Србији. Сликарство Милутиновог доба је највеће по обиму у цркви, јер је добро очувано у олтару, наосу, бочним параклисима и припрати — тематски, идејно и стилски оно представља заокружену целину, коју није повредило неколико мањих познијих интервенција. Из XV века сачувана је само једна фреска, портрет Тодора Бранковића, и она представља једно од најлепших остварења сликарства раног XV в. у Србији, па је о овом портрету написано више добрих студија. Зидне слике из XVI в., настале у два маха, почетком тог столећа и 1570, налазе се издвојене у спољашњој припрати и представљају целину за себе, пре свега иконографијом, а млађи слој садржи и неколико изврсних историјских портрета и композиција.

Сликарство у Грачаници рано је постало предмет истраживања, због обиља историјских портрета и натписа, почев од средине прошлог века, када цркву посећују и мање-више детаљно описују Срби и странци заинтересовани пре свега за историјске податке које су могли да ишчитају са њених зидова. Далеко од тога да њихова излагања буду систематска, она ипак садрже драгоцене прилоге познавању старијих фресака. Тако је још Гедеон Јуришић оставио добар и детаљан опис цркве: архитектуре, повеље, римских сполија и сликарства, поменувши слике ктитора и натписе на њима. Некако у исто време Грачаницу су посетили С. Верковић, који је преписао повељу, и А. Гиљфердинг, чија је белешка слична Гедеоновој, али он описује поред ликова ктитора и Лозу Немањића, зна да је Милутин цркву посветио Благовестима и да је наменио за седиште епископа липљанске епархије. И други путници по неослобођеним крајевима помињу Грачаницу и њено сликарство, држећи се Гиљфердинговог описа, што значи: ктиторску композицију, портрете из Лозе и препис повеље у јужном параклису, а само су Мјур Макензијева и Ирбијева поменуле попрсје Пантократора из куполе, премда је још Г. Јуришић подвукао да је „сва црква као и паперта изображена".

Неке од тих фресака је забележио М. Веселиновић (јеванђелисти у куполама, катихумена), нагласивши да су „слике изванредно лепе... у потпуном византијском стилу", а М. С. Милојевић, описао је детаљније спољну припрату, ризницу, преписао повељу, поменуо неке фреске из Милутиновог времена и веома збркано навео оне из олтарског простора. Публикујући већ раније објављене фреске и натписе, Бранислав Нушић посебно истиче фигуре из прве зоне, сматрајући да је њихов аутор најспособнији у већој групи, српских, мајстора који су радили у Грачаници. Н. П. Кондаков је први дао потпунији опис сцена и тачно запазио зависност неких грачаничких композиција од оних у Краљевој цркви, док је менолошким сценама видео узор у византијској минијатури. Почетком нашег столећа фреске из Грачанице су први пут научно обрађене у капиталном делу Г. Мијеа „Истраживања о иконографији јеванђеља", где су нарочито добро проучене композиције Великих празника, мука и чуда Христових, нађене им добре паралеле и објашњен њихов литургички контекст, a целокупан живопис Грачанице прикључен је „македонској школи".

Таква свеобухватнија проучавања сликарства Грачанице прекинута су враћањем интересовања на историјске портрете и натписе. Повеља са западног зида јужног параклиса више пута је објављивана или је била повод ширих историјских осврта веома корисних за прецизирање година настанка живописа. Међу портретима пажњу су посебно привлачили загонетни ликови из припрате, насликани прекопута Страшног суда, а учињен је и покушај да се детаљно ишчита Лоза Немањића и објасне ктиторски портрети. Николај Окуњев, толико заслужан за истраживање старог српског сликарства, није се посебно бавио Грачаницом, али његови судови које је у више наврата изрицао о фрескама Грачанице - о њиховој блискости са живописом Краљеве цркве и Старог Нагоричина, о сложеној иконографији посебно Богородичиних циклуса, стилу и орнаменту - тачни су и недвосмислени и, поред Мијеових радова, представљали су путоказ будућим испитивачима овог споменика. Поред популарних издања, до другог светског рата написано је о грачаничком сликарству и неколико озбиљних радова, у оквиру иконографских студија византијске уметности, али је главни допринос без сумње дао Владимир Петковић. Пре њега сликани програм Грачанице је само делимично био познат, документациони материјал веома ретко публикован, a y проучавањима су неједнако биле заступљене поједине теме - инсистирањем на историјским ликовима, јеванђеоским сценама и Богородичиној иконографији, испуштала се слика целине и наметала једностраност посматрања. Петковић у неколико наврата пописује све фреске, многе од њих репродукује и том његовом труду једва да се има данас шта додати. Тиме су положене основе једног другачијег, свестранијег приступа сликарству Грачанице, јер се показало да је круг тема далеко шири него што се дотад сматрало, а иконографска и уметничка решења блиска другим делима у Србији и Византији. Петковић је написао и низ студија посвећених Грачаници, у којима је објаснио неке особине њеног сликарства: иконографску вишезначност, инспирисаност антиком, префињеност уметничког поступка. Поред В. Петковића, изузетно интересовање за Грачаницу показао је и Светозар Радојчић, који је, до рата, у низу чланака и књига започео истраживање овог споменика, почев од своје докторске тезе, где је значајну пажњу посветио портретима у Грачаници, посебно онима у Лози. Утврдивши порекло композиције, он је покушао да у њој открије политички подтекст и да јој нађе одговарајуће паралеле у другим истовременим облицима уметничког и идеолошког изражавања у Србији. Студија коју је Радојчић објавио 1938. године представља први целовитији преглед уметности Грачанице, у њој аутор највише простора посвећује фрескама, показујући на примеру старозаветних сцена у олтару сложеност њихове иконографије, а преко композиције Христос у Емаусу — њихове уметничке особине. Поред раније уочених паралела са Краљевом црквом и Нагоричином, он у круг споменика блиских Грачаници укључује и Св. Никиту и, први пут, наговештава да су сликари могли бити Грци. У следећим расправама Радојчић продубљује анализе грачаничког сликарства, посебно на плану система декорације и његовог односа према унутрашњости цркве, затим стила живописа и његовог разматрања у склопу српске уметности раног XIV века.

После другог светског рата С. Радојчић наставља своје интензивно бављење Грачаницом, објављивањем неколико студија о иконографији и стилу сликарства, уз његово истовремено укључивање у шире прегледе српског сликарства и уметности. У исто време појављује се и низ сличних студија које доносе иконографска разрешења занимљивих фресака из Грачанице, износе претпоставке о сликарима, баве се појединим елементима стила, физичким простором цркве и његовим односом према сликаном програму. Велике напоре у испитивању грачаничког сликарства, у овом периоду, уложио је П. Мијовић – у бројним радовима, чији се распон креће од археолошких извештаја, преко расправа хронолошких питања до иконографских студија, Мијовић је боље од ранијих истраживача објаснио античко порекло појединих мотива из Грачанице, издвојио и проучио позније слојеве у наосу, до краја ишчитао календарске сцене, нашао њихове паралеле и потребна иконографска објашњења, предложио занимљива тумачења портрета у вези са есхатолошком идејом и покренуо друга питања. Двадесетак година његовог бављења Грачаницом дало је значајне резултате, али и неколико крупних хипотеза које је доста тешко бранити. Оне се, када је у питању сликарство Милутиновог доба, тичу пре свега његове хронологије и обима. По Мијовићу, ако се занемаре неке противуречности у његовом излагању, сликарство Грачанице завршила је група сликара на чијем је челу стајао мајстор Варлаам, 1319. године, а до 1321/22. у унутрашњој припрати живопис је претрпео велике промене, при чему је страдала првобитна тематика, док је други слој, изведен на новом малтеру и у различитом стилу, донео другачији иконографски и идејни програм. Исто тако, Мијовић сматра да се првобитно сликарство није ограничавало на олтар, наос и унутрашњу припрату, већ се налазило и на западној фасади, односно источном зиду спољашње припрате, о чему би сведочили остаци фресака на том месту нађени приликом археолошких радова. Поменути Мијовићеви ставови засновани су на погрешном разумевању неких места из повеље или читању сумњивих натписа, па захтевају свестрано преиспитивање и нове доказе.

Овај кратак осврт на проучавања сликарства XIV века у Грачаници показује да су шездесетих година сазрели услови за његово укључивање у шире, синтетичке студије српске и византијске уметности. Већ 1963. X. Халенслебен је одредио место Грачанице међу споменицима краља Милутина њеним датирањем између 1318. и 1321. и анализом појединих стилских и иконографских елемената карактеристичних за групу споменика коју аутор назива „школом", а исте године објављује са Р. Хаман-Мек Лином схематски приказ распореда живописа у Грачаници и репродукције неких фресака. Много садржајнију студију о овом живопису написао је С. Радојчић, који га је сврстао у групу споменика наративног стила, чиме је одредио његов карактер и дао добру анализу његових уметничких особености. Без улажења у сложеније тумачење иконографије, он је покушао да сагледа систем излагања сликане целине и да јој преко анализе стила одреди место у српској уметности, да би закључио: „Анонимни сликар-протомајстор Грачанице стоји у развојној линији Милутиновог сликарства на врхунцу; нико од уметника исте школе није пре њега успео да се подигне до те лакоће изражавања и те заиста нове сликарске концепције. Све што је раније наговештавано као новина или што је тек конструисано добило је у Грачаници коначне облике".

Војислав Ј. Ђурић је сакупивши ранија знања о сликарству Грачанице могао да објективније оцени овај споменик и доведе га у везу са савременом уметношћу Византије. Премда је у ранијим радовима дао прилог познавању порекла уметности неговане у Србији у доба краља Милутина и разјашњавању историјских композиција и портрета у Грачаници, Ђурић је, десетак година после Радојчића, ово сликарство поред српске посматрао и у контексту византијске уметности. He улазећи у његове опширније анализе, В. Ђурић је подвукао да је Грачаница, међу Милутиновим црквама, добила „богословски најуздигнутије сликарство" и заложио се да су његови аутори, поред бројних сарадника, водећи сликари овог времена у Србији, Михаило и Евтихије. Слично Радојчићу, и он закључује да је „грачаничко сликарство права синтеза знања и умећа Милутинове дворске радионице надахнуте престоничком 'ренесансом Палеолога'".

Године 1973. организован je y Београду и Грачаници научни скуп посвећен проблемима византијске и српске уметности с почетка XIV века. Материјали са овог скупа, објављени неколико година касније, иако нису обухватали све прочитане реферате, значили су нов прилог познавању сликарства Грачанице и подстицај за даља и продубљенија проучавања. Поред студија савремене архитектуре, књижевности и византијског сликарства, важних за компаративна истраживања и схватања епохе, у зборнику је објављено и неколико радова који се непосредно односе на фреске Грачанице: Г. Бабић је обрадила декорацију припрата у Милутиновим црквама, К. Валтер се још једном осврнуо на ктиторску композицију, a C. Радојчић је новим прилогом о грачаничким фрескама показао да се о њиховој хронологији, иконографији и уметничким вредностима још задуго не може да каже последња реч. Радови објављени у овом зборнику писани су у време када је завршавана конзервација сликарства у Грачаници која је отклонила и последњу препреку техничке природе за несметано студирање њеног сликарства.

Приликом археолошких радова у Грачаници 1962. године, откривен је у вратима која воде у јужни параклис, портрет Тодора, сина Ђурђа Бранковића и одмах је привукао пажњу истраживача својим ликовним квалитетима, због места где је насликан и као једна од најлепших слика из доба Бранковића.

Сликарство XVI века из спољашње припрате Грачанице дуго је било занемаривано од стране истраживача. Путописци и први истраживачи који су обишли Грачаницу посветили су му сразмерно мало пажње, са изузетком натписа и фреске Крштења, за коју се веровало да припада XIV веку. Тек су археолошки и конзерваторски радови у овом простору побудили веће интересовање за одвајање појединих слојева живописа и њихово датирање, па су тако побројане неке теме и предложен доста широк временски распон од XIV до XVI века када су фреске, у неколико махова, могле да настану. Пре тога В. Р. Петковић је у свом албуму српског сликарства средњега века објавио само сцену Крштења, a y Прегледу је покушао да одвоји два слоја - првом, који није датирао, приписао је Крштење, фрагменте Акатиста, Христа Анђела Великог савета и, погрешно, Деизис изнад улаза у наос, а од млађег, из 1570, поменуо је ликове српских архиепископа и Сахрану митрополита Дионисија. Разматрајући питање српско-руских веза у уметности средњег века, А. Грабар и С. Радојчић су обратили пажњу и на неколико фресака из грачаничке спољашње припрате. Фреске је у целини обрадио тек Сретен Петковић. У првом раду он је тачно пописао целокупно сликарство другог слоја у припрати, одгонетнуо иконографски занимљиве теме, истакао високе домете ових фресака и прикључио их мајсторима најрепрезентативнијих сликаних ансамбала (Пећка припрата, Студеница, Ломница и др.). У монографској обради сликарства грачаничке припрате Петковић је поновио оцене које је раније изнео о квалитетима и месту млађег слоја фресака у оквиру српске уметности XVI в., а више пажње је посветио старијем слоју који доста сигурно везује за новобрдског митрополита Никанора (око 1528-1551), да би закључио: „Драгоцено по свом репертоару, сликарство грачаничке припрате није ништа мање вредно по лепоти сликарског израза, наравно у свом добу... У временима када је та уметничка целина настајала у општој кризи сликарства у византијским традицијама, која је захватала цео источни свет од матичних грчких области, па до далеке Русије, живописци из обеју група који су украшавали грачаничку спољашњу припрату могли су се убројати међу најбоље у својој епохи". Бавећи се фрескама XVI в. из Грачанице посебно и у оквиру ширих разматрања уметничких кретања у периоду турске власти, С. Петковић је о њима изрекао сигурне судове, прецизирао њихову хронологију, до краја ишчитао иконографију, а разматрањем ликовних квалитета тачно им је одредио место у развојној линији српског средњовековног сликарства.

Покретни уметнички материјал којим је Грачаница сигурно обилно била обдаривана од стране богатих ктитора, сачуван је веома скромно. Честа страдања и похаре манастира, од којих се прва десила још пре 1383, а једна од највећих 1688, дужи периоди у којима је манастир био напуштен, у XVIII и XIX веку, крађе и поклони, смањивали су фонд књига, икона и предмета од драгоценог материјала. Тако су многа дела из грачаничке ризнице доспела у библиотеке и музеје широм Европе, док се другима изгубио сваки траг.

Тек у последње време историчари уметности су се пажљивије загледали у иконе и друга дела примењене уметности која су се затекла у манастиру. Професор Радојчић је први уочио нека од њих у својој раној студији посвећеној Грачаници. После рата Мирјана и Радивоје Љубинковић заинтересовали су се за групу необјављених икона из Грачанице; прва је о остацима Деизисног чина писала у неколико наврата, покушавајући да разреши његову хронологију, док је Р. Љубинковић први пут публиковао две иконе из исте ризнице, на којима су били сачувани портрети њихових ктитора, грачаничких митрополита Никанора и Виктора. Укључујући неке од ових икона у изложбу икона (Охрид 1961) и у студију о иконопису на тлу Југославије, В. Ј. Ђурић их је дефинитивно хронолошки одредио и изнео низ важних запажања о њиховом стилу. Шездесетих година, у време првих конзерваторских радова у Грачаници, и други предмети из њене ризнице постали су предмет научног интересовања: Д. Милошевић је побројала дела која се чувају у ризници, В. Мошин је први систематизовао каталог рукописних и штампаних књига у Грачаници, а В. Хан је писала о једином сачуваном примерку коштане интарзије у манастиру. У последње време, након конзерваторске обраде, Р. Петровић је посветио посебан рад царским дверима из 1564, знаменитим по свом дуборезу.