Дејан Ајдачић

„Професионалац“ Душана Ковачевића – ТВ адаптација представе (1990) и филм (2003)

Душан Ковачевић, аутор драме и филма о којима ће даље бити више речи, савремени је српски комедиограф чије драме, ТВ адаптације и филмови по његовим текстовима уживају огромну популарност у Србији, а неки од његових наслова познати су и у другим земљама. У драмској књижевности Ковачевић се појавио са две радио драме, а већ прве његове комедије, настале као студентски радови на Академији драмских уметности постале су култне и годинама игране представе Маратонци трче почасни круг (1972) и Радован Трећи (1973). Радећи потом као драматург на телевизији он је потписао телевизијске сценарије Повратак лопова (1974) Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976), Чардак и на небу и на земљи (серију у 13 епизода, 1976), али је паралелно са написао и комедије Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1976), Свемирски змај (драма за децу у стиховима, 1977) и филмске сценарије за Бештије у режији Живка Николића (1976), Посебан третман у режији Горана Паскаљевића (1978) и Ко то тамо пева у режији Слободана Шијана (1980). Током осамдесетих година Ковачевић је био две године професор на академији коју је завршио, а потом је био један од оснивача и дуго година уметнички директор „Звездара театра“. Остављајући рад на телевизијским жанровима, Ковачевић се усредсређује на своје комедије, адаптације и филмове по њима. Тако настају бројне комедије Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1986), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон – трагедија једне младости (1996), Контејнер с пет звездица (1999), Доктор Шустер (2001), ТВ адаптације Свети Георги убива аждаху (1989), Урнебесна трагедија (1995), Клаустрофобична комедија (1990), Професионалац (1990), те филмови Балкански шпијун у режији Душана Ковачевића и Боже Николића (1984), Сабирни центар у режији Горана Марковића (1990), Урнебесна трагедија у режији Горана Марковића (1995), Професионалац у коме се први пут као једини режисер потписао сам Душан Ковачевић (2003). Чувени филм Underground (Подземље) у режији Емира Кустурице (1995) награђен златном палмом на филмском фестивалу у Кану створен је на основу Ковачевићеве прозе и сценарија Била једном једна земља. Из наведене филмографије познаваоци филма лако ће се уверити да је Ковачевић сарађивао са најбољим српским режисерима – Живком Николићем, Гораном Паскаљевићем, Слободаном Шијаном, Божом Николићем, Гораном Марковићем, Емиром Кустурицом, а тренутно ради филм са Срђаном Драгојевићем на основу своје драме Свети Георгије убива аждаху. Голи списак и статистички подаци о броју гледалаца у позориштима и биоскопима речито доказује огроман интерес за дело Душана Ковачевића. У времену масовне културе, ваља истаћи да се слава Ковачевића не заснива на помодностима или уступцима јевтином укусу публике, већ на идејно и естетски високим вредностима драмских текстова које су гледаоце уз обиље хумора суочавали са психолошким и моралним проблемима блиске прошлости и свакодневице.

Комедиограф Душан Ковачевић, неке своје комаде назвао је „жалосна комедија“, „урнебесна трагедија“ (трагедија која изазива незадрживи смех) и тако истицао везу између смешног и тужног у њима. У јавним наступима ван позоришних сцена он није допуњавао ту представу о горком оптимисти и тужном весељаку. Али у његовим комедијама тај спој неспојивог подсећа нас на дугу, мада не увек магистралну традицију позоришне трагикомедије – од Аристофана, преко позног Шекспира са горким комадима о Тимону Атињанину, о неверној Кресиди и подлом Терситу, до модернистичких преображења Пјероа месечара, белог клоуна са сузом на лицу у циркусу, филмова Чарли Чаплина и данас популарних црних комедија. Ти спојеви ведрине и црног или сетног виђења живота исказују бол због неправде и искварености света, а осмех не превладава песимизам већ га преображава као израз благонаклоности према који се прихвата и упркос недостацима. Могућност да се мане прикажу забавним представљају и један од извора хумора, ироније, цинизма и гротеске и у делу комедиографа. Тужна комедија, трагикомедија или црна комедија присутнији су у савременом филму и позоришту више него икада раније. Џон Стајен, аутор књиге о црној комедији, ту чињеницу објашњава односом модерног читаоца и гледаоца који не може да прихвати ведрину класичне комедије и склонији је да види и тамне стране света које овај тип црне комедије може да му пружи (Стаyн).

Другу особеност Душана Ковачевића као драмског писца и филмског сценаристе чини његова везаност за теме српске националне судбине. Његове комедије и филмови представљају релативно блиске историјске прилике или савремени живот, јер Душан Ковачевић је понајвише писао о свом времену. Он је приказивао менталитет Срба у чему на савремен начин продужава најбоље традиције Стерије и Нушића. Али његове су комедије још оштрије, болније, јер представљају душевне ломове и искривљења у периоду комунизма или тешким и несрећним временима. Ковачевић слика „особено психичко устројство људских типова формираних под калупима тобоже колективистичких идеја којима се прикрива насиље“ (Ајдачич). Стога није чудно да у Ковачевићевим комедијама има много мајсторски представљених милиционера, доушника, достављача, чувара.

Када се Професионалац написан 1989, појавио на сцени „Звездара театра“ критичари су одмах уочили да је реч о значајном делу драмске књижевности, а позоришна представа је постала култна, па је ТВ адаптација за Радио Телевизију Србије снимљена 1990. године. У снимку 101. представе „Звездара театра“ направљеном 24. јуна 1990, као и у представи играју Данило Бата Стојковић у улози иследника тајне полиције Луке Лабана и Богдан Диклић у улози надгледаног Теје Краја. Данило Бата Стојковић, глумац који је обележио епоху, био је омиљени глумац и пријатељ Душана Ковачевића.

Радња Професионалца почиње у канцеларији Теодора Теје Краја, директора издавачког предузећа, песника који је написао само две књиге. Он нерадо прима непознатог госта (Ти не знаш ко сам ја?) који не личи на писца и носи препун кофер ствари које жели да остави Теји. Најпре је изненађен обавештеношћу Луке о свом животу, јер га не познаје, Теја потом сазнаје да је то иследник који га је годинама пратио и зна о њему много више но што он може и да претпостави. Протекли живот искрсава током све живљег и емоционалнијег разговора оживљава у низу невеселих ситуација, али догађаја осветљених хумором вицева, прича из живота, апсурдних ситуација, необичних кафанских беседа и шаљивих прича. Јаз између иследника и његовог најпре збуњеног, а затим све заинтересованијег домаћина окончава се одласком Луке Лабана уз речи да је њихов разговор записан на сакривеном магнетофону и саветом да га прекуца као драму којој предлаже радни наслов „тужна комедија“.

Време појаве Ковачевићевог Професионалца јесте период сламања комунизма у источној и централној Европи. Били су то тренуци бурних промена и отварања бројних питања о разлозима и кривицама за пропаст друштава источног блока. Мада је у односу на државе Источног блока, Социјалистичка Југославија била нешто либералнија, ипак не много различит модел управљања друштвом посредством повлашћене елите, комунистичке партије и њеног апарата присиле чинили су проблеме који су приказани у Професионалцу сличним проблемима и у другим бившим социјалистичким државама, тада већ посткомунистичким друштвима. Како се односити према архивама тајне полиције, да ли их отварати и коме дати такву могућност, да ли друштво треба чистити од припадника и сарадника тајне полиције, да ли они могу да заузму високе позиције у управљању друштвом биле су неке од недоумица тога времена. Сва ова политичка питања спремности или неспремности на суочење имала су и имају болне личне аспекте – како за људе који би због кривице за надгледање или гоњење својих сународника постали мање поштовани људи, оцењени за своја недела, али и за људе који би ненадано могли открити да су њихови блиски познаници, па чак и пријатељи били доушници. Политичко правна одлука о чишћењу друштва у Србији никада није била донета.

У историји неочекиваних суочења са тајнама полицијских архива било је драматичних личних разочарења. Један од познатијих случаја везан је за мађарског прозног писца Естерхазија, који је, написавши књигу о својој породици и оцу који се, писац је мислио, достојно држао насупрот идеолошким притисцима, открио је да му је отац био сарадник тајне службе. Потом је Петер Естерхази, са болним сецирањем написао нову разобличавајућу књигу.

Са појавом реалних помисли у Србији да би те архиве могле да буду отворене, Душан Ковачевић је објавио своју горку комедију Професионалац у којој је ово питање било отворено као питање два човека – иследника и ислеђиваног. Користећи себи најближи драмски облик, комедиограф је направио тужну комедију по Луки, о систематичном професионалцу добре меморије и заборавног боема и противника режима. Ситуација неочекиваног сусрета и признања доводи до погледа на претходни живот из новог угла. Тужна комедија по Луки садржи и асоцијацију на јеванђелисту Луку, како је показала Љиљана Пешикан Љуштановић. Кроз причање иследника Луке о Тејином животу, пробија се емоционално напета и набијена прича о сложеним односима иследника који се прикривао ликовима продаваца новина, сапутника у возу, гостију у кафанама и његове жртве која није ни подозревала да је реч о једном те истом пратиоцу. Од крајње мржње према Теји као непријатељу идеолошког система и спремности да га прегази колима, гледалац сазнаје да се Лукин однос мењао и да је он Теји доцније као анђео чувар једном чак и спасао живот зауставивши воз из кога је овај пијан испао. Психолошка мотивација Лукине исповести је вишеструка – он више није у служби, зна да Теју поштује његов син са којим више нема контакт и спрема се на операцију чији исход није известан, па жели да Теји преда много година сакупљене записе, али не више као полицијски материјал, већ као ненаписане књиге: Беседе, Приче из изгубљеног завичаја, Мале градске приче, Сусрети и разговори.

По комедији Професионалац снимљен је и истоимени филм. У историји српске националне кинематографије познате су екранизације дела српских прозаика, као и ТВ адаптације и филмови по драмама Бранислава Нушића, Љубомира Симовића, Борислава Пекића, Александра Поповића, Борислава Михаиловића Михиза, Душана Ковачевића, Небојше Ромчевића и других. У време је у време када је сниман филм омиљени Ковачевићев глумац Данило Бата Стојковић није више био жив (1934-2002). У филму Луку Лабана игра Бора Тодоровић, а Теодора Теју Краја Бранислав Лечић. На 27. међународном филмском фестивалу у Монтреалу у великој конкуренцији филм је добио прву награду за сценарио, а другу од жирија Међународног удружења филмских критичара FIPRESCI (The International Federation of Film Critics).

Причу о искључивости и систематичности идеолошки контролисане полиције појављује се у филму који је режирао сам Душан Ковачевић 2002-2003. године у промењеним временским оквирима. Ковачевић је пишући сценарио за свој филм драму пребацио у време тоталитаризма Слободана Милошевића и његових истомишљеника 1990-их година. Принуђен да распише вишепартијске изборе Милошевић је социјалистичким називом прикрио свој комунизам, а фалсификацијама и насиљем желео да уништи почетке демократизације Србије и обезбеди себи дуготрајну власт. Манипулација националном идејом, крађом гласова на изборима, отимањем огромног новца кроз хиперинфлацију, уништавањем политичких противника, уништавањем земље учешћем у необјављеном рату он је Србију учинио црном рупом у транзиционој Европи. Постоје и други српски филмови о 1990-им годинама, али они су усредсређени на један од сегмената – на рат, криминализацију друштва, бомбардовање 1999. Ковачевић их је све повезао кроз хронику која се провлачи кроз цео филм. Тај хроничарски тон укратко говори о тешким годинама које је Србија проживела, а Србе кратко подсећа на горка искуства у виду документарних записа о насиљу тих година. У филму се појављују документарне сцене из 1990-их година, телевизијски записи драматичних догађаја из Србије од 1991 до 2000. године. Они су лишени оригиналне боје, тонирани су у браон као црно бели снимак и подсећају на старе фотографије. Визуелно ови се записи разликују од других, играних сцена, које су, наравно, у боји и представљају основну причу о иследнику Луки и његовом „службеном случају“.

У снимљеној представи Професионалац цела радња догађа се у истој просторији у којој на почетку и на крају седи директор издавачког предузећа Теодор Теја Крај, док се у филму разбија јединство места и времена радње тако што се дају флеш бекови у прошлост, који се у драми, наравно појављују кроз причу. Како је прича смештена у оквире Милошевићеве владавине писац је морао да избаци неке неодговарајуће детаље из текста своје драме, као и да одређене сцене и реплике дода. У композицији филма, историјски најкаснији догађај тог оквира, документарни снимак масовног скупа пред Народном скупштином и Националном телевизијом 6. октобра 2000. године када је започето Милошевићево свргавање с власти, представља сам почетак филма. Сви остали записи, као и радња филма следе историјски редослед дешавања. Радња се премешта на почетак 1990-их и тече од 1991. до 2000. Редослед осталих документарних записа је: 9. март 1991. и први масовни протест против Милошевићеве власти испред Народног позоришта и на улицама Београда, протести у јесен 1994. и зиму 1995. против покрадених градских избора, лето 1995. када су колоне српских избеглица из хрватске Крајине долазиле у Србију, и бомбардовање Србије од стране NATO-а 1999. године. Биле су то године насиља које је Милошевић најпре зачео против сопственог народа у сред Београда, затим против неуспешног покушаја да овлада српским етничким простором против народа у републикама у којима су Срби живели, поново против свог народа са милицијом, и увлачењем у сукоб са најјачим силама НАТО савеза. Догађаји из Тејиног живота уклопљени су у историју коју су Срби преживљавали.

Ковачевић је поред промена у тексту изазваних променама историјских прилика и значајног увећања броја актера, у своје комедију унео и неколико промена које друкчије акцентују црте главних јунака и њихове односе. Док је у драми Теодор Теја Крај пропали песник, у филму он је професор Филозофског факултета кога отпуштају. Тиме је његов положај унеколико статусно уздигнутији. У филму из 2003. године у односу на текст драме и телевизијски снимак промењене су неке црте главних јунака и њихови односи. Тим променама Ковачевић је желео да друкчије нијансира однос иследника и ислеђиваног, као и да радњи дода елементе транзицијског периода преласка из социјализма у капитализам, као и елементе односа у политички криминализованом друштву.

Већ Ковачевића драма има изразиту усредсређеност на генерацијски проблем очева и деце. Лабаново дете је и у драми и у филму заштитник бунтовног критичара Теје. У драми син делимично утиче на промену ставова оца полицајца и представља тиху брану за његове оштрије поступке. И у драми, и у представи, и у филму дете полицајца иницира сакупљање Тејиних изјава у књигу. Наравно, том приликом долази до преформулисање жанра, па доставе постају беседе, а изјаве се претварају у приче. Али веза између родитеља и детета је двострука, јер је и Тејин отац, као и Лука, такође милиционар. Односи између оба оца – полицајца и њихове деце – противника режима који њихови очеви силом чувају – на тај начин у средиште постављају два паралелна односа Луке и његовог сина, те Теје и његовог оца, као и њихово преламање током разговора. Лука Лабан у драми има сина, док је у филму његово дете ћерка Ана. Да би појачао личну везу Лукиног детета са ислеђиваним Тејом, па према томе и утицај детета на оца-полицајца, Ковачевић је у сценарију и филму створио љубавну везу између Ане и професора Теодора Краја. Ту је и промена његовог занимања уклопљена, добро мотивишући могућност њиховог независног познанства и очараности девојке својим професором. Деца која не прихватају идеологију очева и због тога изазивају конфликте са њима, као и бол очева због „издаје“ онога за шта се боре одражава се у њиховом неразумевању, али разговор Теје и Луке и једном и другом помаже да схвате неке ствари које до тада нису схватали. Одбацивање очевог света теже је од одбацивања оца, али напетост која произилази из тог сукоба одражава се на личне односе мајке и супруге између два јака и непомирљива мушкарца – њеног мужа и сина. Лука је већ сломљен у драми одласком сина, а у филму одласком ћерке, и једна од ствари коју он моли Теју је да им Теја јави и каже им да се са њим растао као човек. Полицајац, који више није у служби, али поседује сав материјал који је као полицајац сакупио, дошао је да открије своју тајну, преда иследнички материјал, тј. књиге, а по могућности и да се помири са Тејом, а преко Теје, индиректно и са својим сином, односно у филму, са ћерком.

У драми када у канцеларију као споредни јунак упада неименовани лудак вичући да су уништили његов рукопис, обраћа му се Лука Лабан кога агресивни дошљак препознаје, и застрашен се одмах повлачи. У филму је овај лик добио више места, јер је он радник штампарије у издавачком предузећу и вођа штрајка који се управо покреће због приватизације на тендеру против које се радници буне. Када он улази у канцеларију и агресивно прети да ће раднике извести на улицу, он види Луку Лабана, а овај му наређује да одложи штрајк на седам дана. Када вођа штрајка изађе, Лука директору Теји објашњава „он је наш човек“. Сцена и у једном и у другом случају има функцију означавања свеприсутности полиције и надгледања. Бунџија ту пита са чуђењем Лабана да ли је још у служби, чиме се показује да је чуо како је овај у пензији, али с обзиром на очигледно високи чин, не може бити сигуран и покорно послуша „наређење“. У филму је та идеја додатно истакнута и великим екраном негде у градском центру за надгледање, који се током филма појављује неколико пута.

Основни музички фон у представи и филму чини сетна музика војвођанских тамбураша, она је слична али има нешто друкчију функцију. У представи „Звездара театра“ искоришћена је чињеница да Теја слави рођендан, те да му већ припити радници у знак славља желе да и музиком искажу своје добре жеље. У филму су радници према свом директору нерасположени, припремају штрајк и никакве рођенданске честитке му не спремају. Напротив. Стога је музика више повезана у филму са завичајем Теје, будући да се од почетка до краја и визуелно и сликовно потенцира његова веза са родним крајем. Након самог уласка Луке Лабана у Тејину канцеларију, он прилази слици чувеног српског сликара прве половине 20. века Саве Шумановића и у кратком дијалогу гледалац сазнаје да је Шумановић у сродству са Тејиним родом. Шумановићеве слике Срема појављују се неколико пута, визуелно ојачавајући визуелну разноликост филма, док са становишта психолошке мотивације појачава у драми одсутну идеју да је Теја из доброг рода. Музика се у филму налази и у кафанским сценама, у којима се појављује популарни певач Бајага, певајући песме по наруџби, као на пример песму „Пада влада“, у којој се Лабан нашао прикривен као ловац. У филму је музика разнороднија и садржи и неколико за филм написаних песама.

Док је драма у потпуности реалистичка, у филму има и неколико сасвим кратких фантастичних сцена – повезаних са стањима пијанства у којима се главном јунаку привиђају чудесне ствари. Ковачевић који је у неким својим делима (Била једном једна земља, Сабирни центар) показао мајсторско владање фантастиком, у филму је одступање од реалности искористио само украсно, не желећи да нарушава основни тон приче. У мноштву личности које се појављују у филму, препознају се у кратким играним сценама и двоје у Милошевићево време опозиционих политичара Протић и Предраг Марковић који играју два прогнозера. Потоњи је био председник српског парламента. Сам Душан Ковачевић, попут неких режисера, појављује се на кратко у једном кадру. Подела у филму је широка, тако да насупрот изразито камерној атмосфери у драми и представи, има много сцена у различитим приликама. У анализи жанровских црта првих комедија Душана Ковачевића, Драгана Бесара је показала знатно присуство елемената фарси, као и њихов повратак у последњим комедијама. Ковачевић филм, настао после последње до сада објављене и игране комедије аутора и сам има доста фарсичних елемената, што је и логично очекивати. То су највише сцене са друговима у пићу, од којих је један ноторна пијаница, а други човек који стално ломи било главу, било руке или ноге, као и у криво, еротски схваћеним сценама у кабинету Теодора Краја.

У погледу на свет Душана Ковачевића судбине људи истовремено могу бити и тужне и смешне. Његово сликање менталитета Срба у условима историјских несрећа у 20. веку не ослобађа Србе њихове кривице, напротив, комедиограф јунацима у средишту драмских вртлога које гради показује њихову фанатичну обузетост и њихове недостатке, али их оставља способним да и насмеју не само сународнике. Шта је то жалосно у причи о бившем иследнику Луки и Теји његовој жртви. Угрожена слобода и права човека, стална претња могућим насиљем према неистомишљеницима, немоћ надгледаних са једне стране, и свемоћ надзорника с друге стране, добијају и своју вредносну оцену, коју је писац ставио и у наслов свог комада. Професионалац, тј. врхунски стручњак свог заната, човек који је до перфекције развио своје вештине, мада су то вештине намењене нечасном циљу друштвене контроле. Али спремност на надзор и насиље не пролази без последица у најближем окружењу. Лука Лабан их доживљава кроз раскол у породици, понор између себе и детета, тугу због прекинутих контаката и губитак смисла. Теја уместо да буде ужаснут открићима Луке Лабана и његовој свеприсутности у свом животу показује изненађење, па и сентименталност у односу ка заборављеним данима. Цела драма пуна је обрта, како у главној радњи, тако и у споредним нитима радње, нпр. у причи о Тејиној секретарици и њеном бившем мужу. Норман Вилнер свој текст о филму Професионалац започиње следећим запажањем: „Like a bad dream, Dusan Kovacevic's The Professional (Profesionalac) grows ever more disorienting as its story develops. Perspectives shift, sympathies change, and both characters and audience are led to the realization that the history they think they know is not necessarily the history that actually exists“ (Wilner).

Професионалац је горка комедија, „тужна“, црна комедија, трагикомедија, али је ипак комедија. Она смехом осветљава црно и ружно време полицијског надзора и претње уништења, обасјава га зрацима признања. Лука Лабан се не каје, не тражи казну или опроштај, али открива оно што тајне службе не деле са објектима свог праћења. Лука прецизно одређује меру својих очекивања – он жели да се он и Теја растану као људи. И управо та његова почетна жеља и доводи до разговора. Ковачевићево сликање напетих људских односа у деценијама тајних служби тиме је омогућено, али и делимично умекшано, јер долази до разговора, пробијања забрана на разговор о полицијском праћењу. Али писац је најприродније само у разговору могао да драмски сучели две архетипске улоге – надзорника и надзираног. Ковачевић је противник тајне полиције и њених метода, али он не лишава Луку Лабана и његову сабраћу својих виђења и аргумената. У разговору хладног професионалца и бившег губитника и пијанца сучељавају се ставови два сукобљена света, различитим бојама, са сложеношћу живота коју је Ковачевић вешто ухватио и представио.

Литература:

• Ајдачић, Дејан: Передмова // Новитња сербс'ка пјеса. – Кyјив, 1996.
• Бесара, Драгана: Елементи фарсе у драмама Душана Ковачевића // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Нови Сад, 41/2003, св. 1-2. – с. 299-316.
• Гутке, Карл С.: Превазилажење релативности: разграничење и структура трагикомедије // Сцена. – Нови Сад, 41/2005 број 4.
• Даковић, Невена: Урбани мит и филмске адаптације: 1991-2001 // Зборник радова Факултета драмских уметности, Београд, 5/2001.
• Пешикан-Љуштановић, Љиљана: Казивање и приказивање у „Професионалцу“ Душана Ковачевића // Жанрови српске књижевности. Зборник. – Нови Сад, 2/2005, 403-415.
• Stayn, John L. The Dark Comedy: the Development of Modern Comic Tragedy, 1962.
• Wilner, Norman The Professional (Profesionalac) directed by Dusan Kovacevic International Critics' Prize http://www.fipresci.org/festivals/archive/2003/montreal_2003/montreal_2003_nwilner.htm

рад прочитан на конференцији "Prošlost u filmu Centralne i Istočne Evrope posle 1989" (Przeszłość w kinie Europy Środkowej i Wschodniej po roku 1989), Познањ 8-9. новембар 2007.

Summary (Dejan Ajdačić)

„The Professional“ (Profesionalac, 1990), theatrical comedy by Serbian playwright Dušan Kovačević (Dushan Kovachevich) bases its plot on unexpected and profound communication between the poet-dissident and a secret policeman, who’s shadowed the poet for a decade. Bitter comedy, full of emotions was the source for a television adaptation of „Zvezdara Theatre“ performance (1990), as well as for a feature movie adaptation (2003), latter directed by the author himself. The television version faithfully followed the text of original comedy, but in more recent movie version, Kovačević changes original post-Titoistic totalitarian ambient into Slobodan Milošević epoch, adding to his artistic vision documentary materials of numerous Belgrade civic protests in 1990-ies.

Streszczenie (Dejan Ajdaczyć)

Komedia serbskiego pisarza dramatycznego Duszana Kowaczewicia „Fachowiec” („Profesionalac”, 1990) opiera się na rozmowie poety-krytyka komunizmu i Łuki Łabana– inspektora policji, który go tajemnie śledził przez lata. Gorzka i przeniknięta mocnymi uczuciami komedia była ekranizowana dwa razy: jako adaptacja telewizyjna wystawy „Zwezdara Teatru” z Belgradu (1990) i jako film w reżyserii samego autora (2003). W pierwszej wersji dotrzymuje się tekstu komedii, w drugiej ekranizacji natomiast Tytoistyczne otoczenie totalitarne sam Duszan Kowaczewić przeniósł do czasów Słobodana Miłoszewicia, dodając do swojego filmu dokumentalne zdjęcia demonstracji protestacyjnej w Belgradzie z lat 1990-ch.

CV Dejana Ajdaczycia

Dejan Ajdačić, dr hab ur. w 1959 r. w Belgradzie, absolwent studiów filologicznych na Uniwersytecie w Belgradzie, praca habilitacyjna „Świat demonów w literaturze romantyzmu serbskiego“. Od 2003 r. docent w Katedrze Filologii Słowiańskiej Instytutu Filologii Uniwersytetu imienia Tarasa Szewczenki w Kijowie. Publikował w języku serbskim, angielskim, włoskim, bułgarskim, ukraińskim, polskim i rosyjskim. Redaktor ponad 10 zbiorów referatów i prac naukowych. Autor książek „Nowak Kilibarda. Uczony i pisarz“ (2000), „Do badań nad folklorem Słowian Bałkańskich“ (2004), „Badania slawistyczne“ (2007). Założyciel i główny redaktorem folklorystycznego i etnolingwistycznego rocznika „Kody kultur słowiańskich“, którego pierwszy tom ukazał się w 1996 r. Kierownik internetowej biblioteki serbskiej kultury „Projekt Rastko“ (http://rastko.rs), założyciel i kierownik strony „Słowiańskie wrota“.