Илија Бакић

Огледи о сигнализму Љубише Јоцића

Сигнализам, (нео)авангардни уметнички покрет друге половине XX века, под своје окриље је прихватио бројне ствараоце шароликих личних афинитета и поетика. Већина њих била је, у време настанка сигнализма, млада или у тзв. средњим годинама, што је и логично обзиром на, рекли бисмо, биолошку особину младости да се не покорава етаблирано-академским ограничењима, канонима и шаблонима, односно да жели промену истих успостављањем другачијих светоназора.

(Могло би се нашироко расправљати о мноштву питања везаних за младалачко бунтовништво, прикључењу конформизму, фазама развоја и стагнације те пропадања досадашњих авангардних покрета условљених 'старењем' њихових чланова, но, то није предмет овог текста.)

Ретки су уметници зрелих година који могу и хоће да прихвате новине. И овде је, чини се, на делу 'биолошки закон' по коме се тешко мењају једном успостављене структуре личности. Принципи који су саздали, склопили и довршили једну такву грађевину духа пружају отпор самој спознаји, разумевању другачијих облика и вредносних система (чак и ако се од истих не тражи да прихвате другост). Стога је отвореност према новом у одређеним годинама, на прагу „трећег доба“ изузетна појава. У Сигнализму је управо деловао један такав „младић зрелих година! - реч је о Љубиши Јоцићу, рођеном 1910. г. а преминулом 1978. г, који је загазио у седму деценију живота када се активно прикључио Сигнализму. Јоцић је између два рата припадао Надреализму, бунтовном покрету вољном да промени интелектуалну слику Света, и та превратничка линија Јоцићевог духа никада није усахла. Напротив, после сушних поратних година у којима је владао соцреалистички уметнички императив, чини се да је ова линија/жила брже закуцала када је открила Сигнализам. Поново се уздигла страственост коју носе Јоцићеви стихови и слила се, с одушевљењем због слободе хоризоната Сигнализма, у нову поезију и десетак есеја и записа створених за последње три године његовог живота. Колико је брзо тукло одушевљење у старом-младом песнику откривају одломци писма упућеног 1974. г. Мирољубу Тодоровићу, оснивачу Сигнализма, пре њиховог првог сусрета: Јоцић бележи теме о којима треба разговарати, које треба сецирати, бави се глобалним и појединачним проблемима. Олуја асоцијација открива полет, интелектуалну радост и занос.

(Можда би психолози овакве реакције тумачили као повратак младости, добу када су „сва врата отворена“, посебно када се има у виду неславан крај Надреализма, потонулог под окошталом структуром моћи коју су „првоборци“ успоставили одбијајући да новопридошлим младим уметницима дају свој благослов за бављење Надреалистичком „работом“, те тако, затварајући овај уметнички концепт променама, узроковали његов распад и крај; Јоцић је, пак, према оној максими „једном бунтовник - увек бунтовник“ наставио да трага за другачијим, свежим, интригантним идејама и нашао их у Сигнализму који га је, претпостављамо, уверио да Авангарда није мртва а самим тим ни његова уметничка идеја водиља.)

Кроз све теоријске текстове о Сигнализму, сакупљене у књигу „Огледи и Сигнализму“ (Београд, 1994. г.), Јоцић покушава да што прецизније дефинише проблем односа друштва/државе и авангардне уметности. Најпре он, врло убедљиво, проницљиво и аргументовано исцртава портрет савременог капиталистичког света, „крај индустријске епохе“ и улазак у „технолошко време“. Тим светом доминирају профит и његови закони и њима је све подређено, што доводи до „мутирања човекове природе“, до „грознице мутирања“. Агресија, насиље физичко и духовно, терор медија, манипулације и злоупотребе човекових нагона и жеља - принципи су функционисања таквог света. И уметност је у функцији опстанка капитализма, било да је безлично-отупљујућа, било да носи маску авангарде као вентила за смањење тензија, за којим паметна буржоазија мора да посегне како би створила привид слободе мишљења и изражавања.

Мноштвом цитата из књига теоретичара друштва и филозофа, те примерима из штампе, литературе, филма, Јоцић доказује своје тезе и закључке о истрошености и изопачености овог цивилизацијског модела и његовој грчевитој, упорној борби да опстане - непромењен - дакле, на власти. Закључак који произилази из текстова нимало није охрабрујући: жртвовање појединца и његове самосвести, брисање духовности и идеализма, уз потенцирање медиокритетства свих, на делу је и једва да му има супротстављања. Праве авангарде готово да тамо и нема, као што нема ни правог плана за њено деловање. Овом безнађу у уметности Јоцић супротставља Сигнализам, оригинални авангардни покрет са ових простора (који нису у окриљу капиталистичког система), Сигнализам као „нови кључ за нова врата приступа уметности, науци, миту, ритуалу...“ Сигнализам се појављује као уметност у потпуности уроњена у савременост коју сагледава у свој пуноћи и многостраности, контрадикторностима, техно успонима и духовним падовима. Једино она задовољава потребу „за најсвестранијом информативношћу и укључењем свих медија и чула“, а само таквим, отвореним, односом може се спознати стварност. Али, пуко осликавање окружења није ниво на коме се Сигнализам зауставља. Од њега креће ангажман овог покрета и очитује се у „прозрачењу комуницирања“, истрзању људског тела и духа из насиља које је производ накарадне цивилизације. Сигнализам се „гнуша морбидарија, насиља и свих других капиталистичких махнитости“ и искључује их из свог ткива залагањем за позитиван, хуман однос према јединки, за уважавање њеног интегритета и спречавање манипулација њеним потребама. Полуге у постизању тих циљева јесу потрага за новим медијима какви су боди-арт и визуелна поезија, у откривању изворних значења симбола и знакова, у развијању директног језика револуције а не извештаченог буржоазије, у практиковању стапања науке и поезије које „могу да воде љубав“. Као што је беспоштедан у критици капиталистичке цивилизације, Јоцић је агилан у изношењу аргумената у корист друштвено-револуционарне улоге и задатка Сигнализма, у његовом „правдању“ и пропагирању.

Есеји Љубише Јоцића писани су пре више од две деценије; у међувремену друштвене (не)прилике на овим просторима, али и остатку света, драстично су се промениле: социјализам/комунизам, као ривал капитализма, срушен је а његове филозофске основе исмејане од победника. У униполарном свету промовисан је низ теорија о друштвеном развоју, од глобализма и мондијализма, преко „краја историје“ до идеја о „цивилном друштву“. Нестанком друге опције као да је постало лакше и комотније откривати проблеме капитализма јер су откривачи проблема ослобођени сумње да тиме потпомажу „црвене“. Али, сваки предлог побољшања садашњег стања у основи је козметички захват на основи која се не дира (а реч је о пост-либералном капитализму који не признаје границе нити државне суверенитете). Јоцићеве полазне тезе у сагледавању капитализма, пак, подразумевају биполаран свет, живу и јаку алтернативу Западу. Он се често позива на марксизам, означава „самоуправљачки дух“ као хумани модел постојања. Не треба сметнути с ума ни Јоцићев надреалистички „профил“: он је баштиник авангарде XX века која се бунила против траћења живота у ратовима за тржишта, против малограђанштине, за слободу духа и неконвенцијалности. Отуда његово активистичко, револуционарно сагледавање улоге уметности, посебно Авангарде, која ће жигосати аномалије и славити боље устројене светове. Но, ма како геополитички била обојена Јоцићева визија, закључци које је извео о савременом друштву неспорни су, док се о улози уметности у мењању света може дискутовати (иако превладава став о непостојању те везе и функција; али и то мишљење има својих слабости).

Мада пуно простора и енергије у есејима троши на откривање ширих оквира односа Друштво-Авангарда-Сигнализам, Јоцић се у неколико текстова бави како тумачењем дела појединих аутора тако и општим питањима односа тема-изражајних средстава. Његова појашњавања поезије Спасоја Влајића (у више наврата) прилика су да се демонстрира практична примена спајања науке и поезије, не само у стварању већ и у перцепцији, као завршном делу уметничког чина. Поводом Тодоровићевих књига „Kyberno“ и „Свиња је одличан пливач“ Јоцић интригантно повезује песникове идеје са теоријама научника о компјутерима, питања човекове свести, његових мутација све до идеја о слободи и (не)слободи. Иако су ови текстови прави ватромет чињеница из различитих области људских делатности, на основу којих се изводе смели закључци, њихов стил и јасноћа омогућују читаоцу да их прати без претераних напора јер Јоцић не парадира својим образовањем и обавештеношћу; његова жеља није да задиви својим квалитетима, уз жртвовање јасности и довођење предмета разматрања у други план већ је, напротив, вољан да открије што дубље слојеве једног уметничког дела и да натера конзумента да их потражи и спозна.

Идентичан је случај и са деловима есеја односно целим текстовима у којима Јоцић износи, уз бројне цитате, своје ставове о мноштву питања: о природи електрона, језика и знака, снагама психе, тежећи да сва знања споји у јединствену слику Света-Уметности; и у њима је он максимално јасан, несклон мистификацијама без основа и покрића, спреман да полемише, открива парадоксе и, на крају, изнесе свој суд, увек кроз визуру Сигнализма у који се, како пише Мирољуб Тодоровић, сам укључио.

Запазимо, ипак, да, вероватно због материјалистичко-просветитељског задатка/мисије коју види у Сигнализму, Јоцић (чини се писцу ових редова) недовољно помиње „лудистичку“ страну Авангарде. Радост игре, импровизација, искушавање сопственог талента, који су му и те како познати, као да су помало заборављени зарад доказивања оправданости, ваљаности, значаја новог уметничког правца. Оправдање овог става могло би се наћи у потреби одбране Сигнализма од оспоравања на „домаћем терену“ (који је, по дефиницији као социјалистички требао бити напредан - али није).

Иако се, како је већ речено, понека од полазишта Јоцићевих есеја данас сматрају превазиђеним, читалац ће многе од његових закључака и теза прихватити обзиром да их је досадашњи развој друштва односно Сигнализма потврдио.  Читалац, такође, неће моћи да не осети и поштује ватрени занос који избија из сваке реченице текста јер је аутор ванредно луцидан, богат знањем и духовитошћу.

(„Књижевност“ 7-8-9, 2001)