Илија Бакић

Научно фантастична поезија Слободана Вукановића

Мада се за поезију, краљицу књижевности, уобичајено каже да је отворена и без ограничења, у питању је (ипак) предрасуда. Мноштво правила и шаблона, на нивоу форме и садржине, спутава песнички израз  (овде се, наравно, не мисли на основни лимитирајући фактор читаве литературе, на само ткиво језика и његову смисленост; стога је фонатска поезија дадаиста и сигналиста, у суштини, феномен ближи музици). С друге стране, као ни сва друга ограничења, ни ограничења у поезији нису вечита али је њихово укидање дуготрајан процес, који иницирају и започињу појединци односно групе/покрети, да би, касније, промена била прихваћена и од осталих који се крећу истим пространствима

Научна фантастика у поезији један је од празних тематских смерова, којим се упућују тек ретки пионири, док већина остаје незаинтересована за њих. Обзиром да је у питању релативно нов уметнички поглед на свет (а научна фантастика управо то захтева: другачије сагледавање целокупне прошлости, садашњости и отвореност према будућности), млад, спрам миленијума поезије, једва пун век, у односу према њему најлакше се сагледава (не)флексибилност поетског естаблишмента. Наиме, већина песника и критичара показује јасну намеру да остане у оквирима традиционалних песничких простора (уз обазриво прихватање новина које доноси авангарда), невољна или неспособна да појми погледе од оних вечних-безвремених (којима се а приори) бави, што је врло обесхрабрујућа (али разумљива) позиција за аутора који чини искорак. Међутим, већина се не задовољава само тиме већ и мање-више отворено показује своју нетрпељивост према преступницима критикама њихових дела које су, неретко, потпуно неаргументоване јер они који их исписују не разумевају предмет којим се баве.

Дакле, због реченог песници који се определе за научно фантастичне (НФ) теме, бивају директно или индиректно обесхрабривани (као и остали авангардисти), што додатно оптерећује њихов положај, јер управо они утиру стазе у беспућима, док њихове хваљене колеге настављају да дограђују путеве генерација претходника. Међу савременим песницима ових језичких простора ретки су они који су се одважили да бар једном уђу у НФ светове а још ређи они који их константно походе. Слободан Вукановић један је од тих најређих.

*

Поетску НФ авантуру Вукановић започиње већ у првој збирци „Љубибиће“ (1973), циклусом „Пројекција речи“. рва песма овог сегмента, „Нова веровања“, спаја прошлост и будућност у низ који, од микро води  ка макро световима, ка отварању нових, ширих хоризоната; неопозивост новог сагледавања потврђује и закључна песма „Ако ми оставе“. Између ових одредница смештени су стихови (назовимо га тако) хаотичног космоса, у којима се преплиће митологија прошлог и она створена у могућим будућностима на другачијој Земљи, међу другачијим људима, или у дубинама свемира. Фрагменти зачудних судбина и поступака, пејзажа и догађаја заплетени су у песме које зраче снагом апокалипсе и новог уздизања. „Балада о љубичастој материји“, која у 10 тростихова скицира могуће будућности, посвећена је Мирољубу Тодоровићу, оснивачу сигнализма у оквиру кога је и постоји правац „сцијентизам“, управо заокупљен тематиком блиском НФ (Тодоровић је још 1965. г. објавио песничку књигу „Планета“ а 1970. г. поему „Пут у Звездалију“, два у потпуности НФ поетска остварења). Донекле апартна спрам поменутих песама је она наслова „У компју павиљону електрон еротикону“ која отвара посебан, дотад потпуно непознат свет виртуелне, машинама генерисане, стварности  која нуди неслућене могућности иживљавања свеколиких искустава и емоција.

Вукановић је НФ песмама у првој књизи уверљиво најавио  своја интересовања, најављујући просторе којима ће се кретати.

*

Друга Вукановићева књига „Звездано перје“ (1975) такође доноси један циклус НФ песама. Реч је о последњем делу збирке, насловљеном „Биографија маглине“, који садржи већим делом песме инспирисане терором реклама-усрећитељки, те односом свемир-разум и зовом звезда да их људи посете. Завршене песме у прози, окупљене под насловом „Снимци касете бродског дневника“, сликају људе на путовању кроз дубоки свемир, њихове заносе и дилеме, промене у психи те судбоносну одлуку да се слети на нову планету. Бескрај кроз који се креће крхки свемирски брод, нагони људе да преиспитују суштину своје људскости.

„Биографија маглине“ потврђује настављање трагања започетих песничким првенцем и утврђује ауторову везаност за НФ тематику.

*

Занимљива је конструкција прве две Вукановићеве књиге: у обе се као последњи нашао по циклус НФ поезије. Овакав поступак произвео је занимљиве резултате: након стандардних песничких тема, од љубавних, социјалних до медитативних, пропуштених кроз филтере ироније, уз додатак етно-митолошког слоја, стихови о будућности, свемиру, одрастању људске врсте, бацају другачије светло и на оне који им претходе, стављајући их под другачији угао гледања и разумевања (с једне стране откривају сву сићушност људског спрам свеукупног свемира а с друге потврђујући његову драгоценост и јединственост пред хладноћом бескраја). У крајњем, ова дистанца изузетно динамизује књиге потпуно отвореним и заводљивим финалима.

*

„Снимци касете бродског дневника“ (1978) је књига у потпуности уроњена  у светове будућности. Сегменти „Бесмртно путовање звезданих дечака“, „Снимци касете бродског дневника“, „На Андромеди читају Сапиенс“ јесу калеидоскопска слика тадашње/тамошње свакодневице, са агенцијама за свемирска путовања, епидемијама на Месецу, борбама робота, духовитом поруком „жена Земље својим мушкарцима - Ти немаш шрафове“, док песма-циклус „Ветросмеше за планете и планетоиде“ дочарава необично устројство цивилизације базиране на другачијој технологији. Одлазак у свемир доноси нове проблеме и идеале, мења визуру размеравања човекове појединачне судбине, односно судбину врсте која се мења. Умногоме су ови стихови паралелни са прозом Артура Кларка или Исака Асимова који, посебно први, инсистира на космичкој судбини човечанства, на Земљи као колевци из које ће се људи винути према бескрају. Земља постаје извориште дубоке сете или митско божанство на другим планетама. А опстанак на тим другачијим световима неминовно тражи промене у психо-физичко-друштвеном устројству „хомо космикуса“. Сегмент „Плазмоидно се шире хоминистички нас скупљају“ управо се бави овим могућностима (сличним проблемом бавио се и Џејмс Блиш у класичном роману „Звездане споре“). Књигу затварају поетске посвете Станиславу Лему, Брани Петровићу и Ољи Ивањицики, уметницима који су досегли светлосне године.

Збирка „Снимци...“ је Вукановићев најобимнији и најшири захват у НФ, којим се успоставља препознатљиви поетски израз, што у себе укључује не само стилске карактеристике и језичке конструкције него и широке распоне интелектуално-емотивних стања, од зачудности до ироније.

*

Књига „Свемирска сеоба Монтенегро“ (1984), наставља трагом „Снимака...“, са тежиштем на одвајању од „матице Земље“ (наслов романа Артура Кларка), трансформацију људске јединке и друштва, заборављање старих традиција и успостављање нових, на страху и „кратерима дубоке наде“. Уобичајена, шаблонизована иконографија будућности открива се и разара песмама о чудним пословима и исповестима робота (о бизарности сопственог постојања), сликама космонаута кенгура или (циничној) о црвеном парадајзу са Земље кога проучавају људски колонисти на Месецу. Посебан, до тада непримењиван 'специјалитет', јесте песниково уплитање у глобалне покрете и локалних елемената и колорита, што ће, поред додатног угла гледања, отворити просторе за сентименталне али и иронијске тонове. У делу песама протагонисти су раса Сагитаријусоваца, за које остаје нејасно да ли су прави ванземаљци (као они са Андромеде) или су у питању, у дубоком свемиру давно мутирани земљани-освајачи, који су заборавили своје претке.

Мада невелика обимом „Свемирска сеоба...“ нови је корак у Вукановићевом сазревању као НФ песника.

*

Седма Вукановићева песничка збирка „Куда ћемо“ (1988), садржи два циклуса НФ поезије. „Баладу о љубичастој материји“ чине 4 песме из књига „Љубибиће“ и „Снимци касете бродског дневника“, сада објављене са минималним изменама у форми стихова. Циклус „Тао је видео рибу“ отвара истоимена дуга песма која обрађује класичну НФ тему нуклеарне апокалипсе и опстанка преживелих, у овом слушају шачице људи затворених у подземно склониште, који, по наговору младих, рођених на том месту, излазе у спаљени, распаднути свет и покушавају да нађу место у њему. Нарација песме 'обуздавана' је сликовитим стихом тако да читалац ипак нема утисак да чита причу. Песме под заједничким насловом „Робот Велиша на зетској фарми уништио једанаест ружа“ писане су у препознатљивом, врцавом Вукановићевом маниру фрагментирања будућности у којој се мешају (из данашње визуре) бизарно и свакодневно (а у будућности је то 'само' нормално). На ове се песме настављају „Ветросмеше за планете и планетоиде“ познате из књиге „Снимци касете...“, у којима су поједини стихови формално прерасподељени у односу на прву верзију (а и њихово значење је, обзиром на песме које им сада претходе, промењено).

*

„Куће миришу на магле“ (1994) доносе, под насловом „Нису нас разумели“, 6 већ знаних песама. Читава књига је конципирана као избор поезије посвећене фолклорно-митско-архетипским темама, уз упливе бритког шатровачког натурализма или НФ искорака у нове хоризонте.

*

Проблем „гушеће наративности“ у НФ поезији већ је уочен и спознат као последица потребе да се објасне појмови у стиховима а који или не постоје у садашњости или, ако и јесу у оптицају, имају другачије, измењено или сасвим ново значење/садржаје. Сличан проблем постоји и у НФ прози и назива се „мртва места у тексту“. Од уметникове спретности зависи како ће извући, у што је могуће већој мери баласт нарације/објашњења (обзиром да је потпуно избегавање немогуће), односно како ће успоставити равнотежу између 'сувопарних' елемената и разиграности стиха. Код Вукановића се запажају неколике тактике решавања овог проблема: стварање језичких кованица (познато и у поезији Мирољуба Тодоровића), чиме се неки нови појам  дефинише у потпуности описно или се уз 'техничку' реч додаје 'лирска'; посредно појашњење у стиховима који следе, што умањује број кртих, нелирских места; употреба термина који су колико-толико у употреби (што не значи и правилној) и, коначно, употреба појмова без додатних објашњења, што може водити у позитивну мистификацију. Без обзира на употребљени кључ, Вукановићеве песме су питке, разумљиве, дакле не 'коче' читаоца нити га спречавају да, због непознавања значења појмова, не сагледа целину песникове мисли. Наравно, одређена обавештеност тј. фундус знања које читалац треба да поседује се подразумева, и без испуњавања тог услова НФ поезија се не може разумевати.

*

Распоред циклуса НФ песама у књигама „Куда ћемо“ и „Куће...“ другачији је но у прве две, наиме, сада се они не појављују на крају већ у средини књига, што такође мења динамику целина јер се на неочекиваним местима драстично мења визура простора и времена, што даје интригантне резултате.

*

Збирку „Није за њежне“ (1998) отвара циклус „Буде се крионистички људи“ (награђен годишњом наградом Српског друштва за научну фантастику), и прати, у истоименој песми, људе који се, кокетирајући са лажном бесмртношћу, подвргавају хибернацији, да би, након буђења, за своје далеке потомке представљали необразоване лутке, зреле за преваспитавање. Обрнуту варку времена налазимо у песми „ДНК“, о основном запису живе материје који памти настанак, развој, све степенице успења живота на планети. „У Компју павиљону електрон еротикону или пилуле љубави за дозирање хорором“ Вукановић посеже за својом сталном темом програмираних виртуелних доживљаја. Циклус „Упамти ову ноћ“ чини серија песама-исповести биљака као интелигентних посматрача и аналитичара понашања својих господара-људи, који су, у основи, сасвим обична бића изгубљена у својим страховима и надама. Песма „Колаж  човјек“ и „Ово није вијек за њежне“ из истоименог сегмента, мрачне су слике изгубљености у технолошкој цивилизацији која намеће површну егзистенцију јединкама. Потврду овог става даје и иронијски интонирана песма „Ново божанство воде“ у којој Монтенегровци, операцијама постају аква хомини, нова божанства воде. Хуморни помак бележимо и у песми „Исти су само мој има их! ах! ох!“ о цртачком двобоју човека и машине. Песме „Пјесник и телескоп“, мада није  директно везана за НФ, објашњава фасцинацију свемиром, од чега је, као преломне тачке у којој вредности подлежу новим мерилима, корак до научне фантастике, као начин размишљања и сагледавања, сасвим лак и готово неминован.

*

Књига „Није за њежне“ одступа од дотадашњих Вукановићевих принципа стварања целина обзиром да у њој НФ песме чине половину садржаја (раније су  оне биле у мањини осим, наравно, у потпуно НФ збиркама). Стога је контакт са медитативно-етно-митским стиховима оштрији са дубљим ефектима интригантне конфронтације.

*

Вукановић је збирком „Нећеш ми вјеровати Амалија је постала ветрењача“ (1999) промовисао „поемувиз“ нови књижевни правац за XXИ век, као синтезу уметности речи, звука и слике. Већина песама у књизи су научно фантастичне, почев од  уводне, „Из прстију научника извире свјетлост“, која спаја астралну свест, неуронске мреже и квантну механику у Вавилонску кулу ума. Нови фрагменти будуће свакодневице јесу у стиховима песме „Ао су вам потребне очи оранж боје јавите се робној кући 'Плазмоидно срце'„, а поигравање чудесима теоријске физике у „Учествујте у ребусу квантне механике“; сеансу виртуелне љубавне игре налазимо „У Компју павиљону електрон еротикону или како сам водио љубав са Амалијом Језерски“ а резултате манипулација у медицини у „Разговору са Пауном Pietschom“; на њих се настављају песме „Срешћемо се у Лабудовом језеру“, о истинама и заблудама проналазаштва, „Бројеви су наша стварност“, о (не)схватању цифара и онога што означавају.

Научна фантастика се показује као захвална тема поемувиз песама обзиром на  њену окренутост будућности, чему и песнички правац тежи.

*

Како је Слободан Вукановић активан и агилан уметник, нема потребе за претеривањима у завршној речи овог кратког (и самим тим непотпуног) огледа. Евидентно је да се једна нит његовог стваралаштва, она окренута научној фантастици, успешно развија из књиге у књигу, да је песник отворио неколике нове тематске кругове и изградио сопствене, препознатљиве приступе у њиховој разради, што га, свеукупно, чини оригиналном појавом су савременој југословенској поезији.

(„Овдје“ 370-371-372, 2000. г.)