Радмило Анђелковић

Зов земље

После исцрпљујућих боравака на периферији метагалактике, понекад и изван физичког простора, волим повратке и укључивање у густе саобраћајне токове Млечног Пута. Ту гужва, заправо, почиње, успоставља своје бујичне токове на чвориштима хиперпростора, претвара се у језера, понекад у читава мала мора и човек би се заклео да свемир никада није био бездан таме. У океанима светлости плутају, брчкају се и роне мегамолекули обликоване материје у свом насумичном кретању ка билетарници транзитне станице, где ће уз накнаду (нећу вам рећи која је новчана јединица у оптицају, јер ми никада не бисте поверовали да кредити после инфлације не вреде ни пишивог кинтаћа) увести своје посаде у непостојање простора до неког следећег светлосног појаса.

Аналогонска религија тврди да је то одраз великих европских метроа Земље, древних кртичњака за људе изграђених пошто више нису могли да се мимоиђу на отвореном простору. Још каже да смо због тога ми и измислили подпростор. Како су све хипотезе везане за Земљу сумњиве, мислим да је то још једна ујдурма аналогонаца који би хтели да успоставе религију Калиста-који-је-разапео-свој-одраз-у-огледалу.

Лично волим да гњурам по подпростору, али, можда, само због тога да се поново нађем у једној другој гужви. Верујте ми да је човек поприлично усамљен после уживања Потпуне Слободе у свом личном свемиру. Таква је и већина која се тиска по Млечном путу. Дакле, права ствар је мување између најразличитијих свемирских пловила, која могу да замисле и изграде само још различитија интелигентна бића пробрана и сабрана на овим местима из незамисливо различитих светова реалности и маште. Питаћете која је ту разлика. Између реалности и маште. Па, питајте. Ја појма немам. Мора и да нема неке разлике.

Ето, на пример, у Баркасон пролазу где се сада налазим, а то је једно од најгрдније нахерених галактичких искривљења одакле се може проћи до пар стотина галаксија у четири нивоа простора и три временска тока (од којих је један повратни), тренутно се налази неколико милиона летилица; од којих је бар педесет хиљада спојено у циљу забаве и размене путника. Постоје и веће агломерације бродова, који творе мале планете око трговачких терминалних бродова укотвљених подпросторним каналима на пољопривредним или производним планетама изван Млечног Пута. Снабдевање је добро, али, мени је тренутно важније да утоварим довољну количину пића, која ће ми трајати неколико наредних скокова.

Код такве одлуке многи омаше. Поведени луксузним облицима богаташких бродова заврше у елитним ресторанским и клубским бродовима, где од очекиваних услуга добију добар поглед на бљештеће униформе, профињену послугу и супер посуђе на величанственим столњацима. Додуше, и тоалетне просторије су на истом нивоу, али, мене није брига где пишам кад је читав свемир празан и много веће запремине од моје бешике. Зато се пишам и на такве ресторане. Мој правац су крчме, шпелунке, таверне и пајзлови око којих се окупљају теретњаци. Ти момци су одувек знали где се добро једе, пије и забавља. Аналогонска религија би извукла везу са добрим старим аутопутевима на Земљи, али, опет би у питању био неки њихов марифетлук у који не треба веровати. И, молим вас, немојте посумњати да сам и сам аналогонац. Можда малчице.

Пробио сам се право кроз први ред теретњака и транспортера (нисам луд да се материјализујем пре него што нађем добар паркинг) и свој лаки Скакач, ручно рађени шримпер, сместио тик уз леви блатобран (Аналогонци, Аналогонци.) хладњаче која је носила ознаке Перманталијске федерације. Познавао сам једног одатле, ех, како је тај шљемао!

Тренутак материјализације брода је увек помало критичан. Има доста муватора који као ја умеју да сачекају последњи тренутак. Расуо сам се на приближно дванаест секунди и посео то време. За дивно чудо све секунде су биле слободне и могао сам да се откачим од хипотетичних. Светлећа реклама брода-конобе дуга пар миља најављивала је праву ствар:

„Мимиформ старог злата“

писало је, и још:

„Мезетлуци и крканлуци!“

„Нема шта нема!“

„Трезнима. џабе!“

и још, и још, и још:

„Полиморфне рибе“

Знате ли шта су то полиморфне рибе? То су слатка мала створењца супротног пола, или истог ако захтевате, за закерала и једног и другог. И трећег и четвртог за мултиполне расе. За мене су то добре женскице које у једној ноћи могу да замене све које сам до сада имао, или сусрео, или пожелео. ни нешто ново ако знам да одаберем. Да ли знам, одлучују оне.

Проверио сам стање свог рачуна и установио да не бих имао проблема наредних двеста година релативног времена. Ослободио сам се сувишних делова опреме и навукао стари кожни прслук. Доносио ми је срећу још од дана када сам донео одлуку да уђем међу одрасле. Укључио сам змијасти зрак и транспортовао своју стражњицу до улаза. Могао сам и на прво слободно место за шанком али би било непријатно започињати конверзацију у тренутку док ти се унутрашњи органи још реформишу, плућа испуњавају грудни кош, френични нерв везује своје крајеве за дијафрагму, а јетра, бубрези и црева воде последњу битку за део простора у трбушној дупљи. То је и главна мана дириговане телепортације; кила и шуљеви су најчешћа последица и хируршки бродови су пренатрпани онима који још нису навикли да активирају мишићне снопове у тренутку када им свест дојави да су са собом.

* * *

„Ха, буља?“ исцери се човек у компресионој комори.

Видео је грч на мом лицу и, наравно, помислио да ћу уместо теревенке доживети угодно враћање дебелог црева на своје место у једној од амбуланти хируршког брода.

Осмотрио сам га без речи. Мој проблем су биле гласне жице и то је био једини разлог што га нисам отерао у Белонину матер и понудио му сопствене услуге у подешавању његовог дебелог црева на један од прастарих, аналогонских начина. Никада се нисам заносио певањем. Ни у тренуцима, када хидроксилне групе етилног алкохола превежу на себе нормални ток мисли. И кад у групном певању сви достигну савршенство, ја бих знао да ћутим. Али, на неки чудан начин, при реформацији, моје гласне жице су касниле, натезале се као да су на Страдиваријусовој виолини, подешавале теброве и октаве, доводећи ме у ситуацију да сваки пут, првих пола часа, имитирам Армстронга.

„Хеј, човече,..“ зашкрипао сам најзад, „не сери, већ ми покажи пут до бифеа. Осушио сам пробијајући се довде.“

Савио је свој реп и почешао се по глави са бар пет-шест својих пипака. Посумњао је у свој суд о мени иако је својим холо-фацетним очима могао да ме истовремено гледа и од позади.

„Мислио сам да си од оних.“ пљувао је по мени. „Којих 'оних'..?“ упитах измичући се.

„Ма знаш,“ већ се извињавао, „има их који скембају своје шљаштеће прње и набаце стари кожни прслук као што је твој и мисле да тако могу да прођу као Спољни. А на табанима им налепљене жваке и пикавци из родног краја.“

„'О'ш да видиш пенџе?“ зарежао сам.

Није хтео да види. Нико ме не проверава када дођем до гласа. Завртим стари шљанг и сви ми се сруше до колена. Шта ће друго кад сам му ја поставио језичку основу. Пре пет-шест стотина година још је било мамлаза који су покушавали да устоличе своју варијанту и умало нису довели до тога да се људи заувек разиђу у овом и другим свемирима. Највиши зидови се састоје од палацања језиком. Нас пет и дванаест, (видећете касније због чега се броји) одржали смо мали конгрес, симпозијум, саветовање, синод, самит, одбор. и решили ствар. После смо утаманили језикотворце који су, „у интересу заједнице светова“ покушавали да их раздвоје са циљем да у некој маглини упишу своје име. На први поглед су безазлени у својим намерама, али кад добију подршку Компанија и политичара локалних сазвежђа. Но, нас пет и дванаест смо стари вукови мало ко је успео да обрати пажњу на чињеницу да се међу пар стотина хиљада несталих у цигло месец дана налазе и сви језички реформатори.

И тако, уз благу конверзацију на свејезичком шљангу, доспео сам са Пликсијанцем (то је раса која се креће спиралним увртањем двоструко дугачког репа и има туце руку, или мање ако се баве умним радом) до кафанске, густо испарцелисане сале, где свако може да одабере своје друштво, пева за свој ћеф или планира дуге скокове и компликоване мућке.

Мени је било свеједно. Једино сам се ослободио Пликсијанца и његове упорне жеље да добије поткрепљујућу лекцију из шљанга. Своје просветитељске склоности сам тренутно усмерио на одвраћање бармена да све своје пиће попије сам.

„Шта, господин, жели да попије?“ обратио ми се бармен, када сам спустио тур на високу столицу, која се услужно обликовала испод мене, мада сам помало зазирао од новотарија. Грешке код тих компјутеризованих плазматичних псеудоформа су могуће и већ сам фобичан на могућност да ме једном замени са спиралнопрстенастим Тјубарима и удене ми се до гркљана искључиво због моје удобности. Брррр!

„Жутак.“ пљунуо сам наруџбину и задобовао прстима по звекетавој плочи шанка. И овај је сумњао у мој кожни прслук.

„Шта, још?“ већ је био љубазнији.

Зграбио сам чашу и изврнуо је тако да течност стигне одједном и заобиђе душник.

„Шта.“ запостављено је кењкао своје питање.

„Чалабрцнућу нешто за столом.“ предухитрио сам крај.

„Шта још..?“

„Жутак.“

„Шта још..?“

„Добро, и женског полиморфа.“

„Шта још..?“

„Жутак.“

„Шта још..?“

Треснуо сам га чашом у главу у нади да ће се покварити.

Није био мимоид и није се покварио.

Извадио је медиспреј из унутрашњег џепа црног сакоа и обрисао посекотину. Вратио га назад у џеп.

„Шта још..?“ нисам више могао да му се одупрем.

„Шта треба да наручим?“ упитао сам благо.

„Авантуру? Малу, малецку, оволишну?“ имао је довољно руку и прстију да ми покаже. „Зашто мислите да тражим авантуру?“ налактио сам се на сто и чим је зинуо додао: „Жутак.“

Још једно пиће нађе своје место и запосли јетру. „У 'Старом злату' увек траже авантуру.“ истртљао је објашњење.

Још је био убеђен да сам само прерушени новчаник. До ђавола, шта то у мени увек изазива асоцијације да знојим лову? Али, нека, можда је тако и боље. Пустићу га да буде у праву и оставиће ме на миру.

„Да платим.“ глумио сам незадовољство. „Зар, већ..?“ засвођене обрве се спојише. „И ослободите ми један сто.“ нисам имао разумевања за његову патњу. „Добро.“ предао се, „молим, картицу.“

Додао сам му је и очекивао реакцију. Гурнуо ју је у прорез пред собом и негде не највишем месту скале засијаше светла. И звона. Тилт! Био је забезекнут и задовољан. Још једном је бармену потврдио барменску проницљивост да оцени муштерију. Звук звона је привукао бар још тројицу келнера и неколико стотина очију, не говорим у паровима, јер би то био полиномни рачун.

На овом месту би онај за кога ме сматрао бармен морао да се забрине за свој еквивалент коже, међу очима је било и дерачких, али се ја нисам узбудио. Није мало пајзлова премазано крвљу оних који су сматрали да сам лак плен. А и пријало би ми мало крваве туче после толико жутака.

„Још нешто..?“ мала промена у нуђењу.

„Боцу жутака.“

Зграбио сам је и кренуо ка столу до кога ми се отварао пролаз.

Неко ме је гурнуо, неко подметнуо ногу, очешао сам се о једно сечиво, посрнуо сам као да заиста падам и заклоњен плазматичном псеудоморфном хрпом без гостију одабрао у арсеналу свог кожног прслука. Криоген и импулсни блабер. Блаб, блаб. Тихо шиштање сублимисаног леда са статуа замрзнутих у борилачким позама. Имам право на такво дејство када напад није најављен. Код ових бића крв кључа на сувише ниским температурама и чудо је да су и успели да одрасту. Тражити шансу у пајзлу је била лудост и све је исплаћено.

Лагано сам устао и дотакао плазму. Док се обликовала сто за људе, једним оком сам пратио како се примичу гориле приправљене за уклањање наивних и неопрезних. Био сам већ спреман да седнем на псеудоморфа, када између сенки придолазећих опазих и крај жуте мантије. Један аналогонопоклоник ће одржати проповед. Причаће о обрачунима у салонима, изазовима и потезању колта, коцкарским увредама и никлованим пљуваоницама, намењеним искључиво за наводење на потезање оних који оклевање и страх објашњавају самоубеђењем у личну опрезност. Некада су ми аналогонци драги, али, овога пута, тртљање би ми покварило апетит. Жутак је добар као аперитив исто као и дижестив и зато накренух боцу. Клокотарије утрну пред одлучним гласом:

„Зауставио си блабером и криогеном наивне играче, кењатору, и зато ти се најављујем!“

Летим погледом по њему. Обријана глава и необријано лице. Непрепознатљиво. Човек. Чудно за једног Аналогонца. Жута мантија не виси на њему. Да ли је први насртај био само припрема? Не сећам се да су Аналогонци пљачкали. Ово је морао бити неспоразум. Та проклета кожна јакна. Толико је имитатора да се прави више не виде. Свака шуша дограби кожњак са отпада и мисли да може да се креће међу Спољнима. Овај мудоња преда мном мисли да сам један од њих. Скембао арсенал оружја под пазухом и чекао изазов да се овенча славом у неким салонима где би касније препричавао масакр. Сувише сам био одсутан и неке су се ствари промениле. Следећи пут ћу на себе ставити индијанско перје и тотем Крезубог Вука. Да сви знају одакле сам се испилио. Но, то за следећи пут. Ако буде следећег пута. И жута мантија је изгледала попут мог кожног прслука. Маска за нешто веће. Штета што је лице било изврнуто премештањем длака -можда сам већ имао прилике да га видим.

„У моје време се знало шта је самоодбрана.“ покушао сам разговором да одвратим пажњу. Чим почне прича, нема ништа од батина. И мала аналогија за Аналогонца, уколико он то заиста јесте.

„Самоодбрана? Све што почиње тим префиксом аналогија је самозадовољавања. Дркање, дркаџијо! Не наседам на твоју причу!“

Иди! Овај је схватио. И аналогонска тумачења. Крви му Белонине, мораћу да одложим клопу. Откопчао сам прслук и скинуо га. Све моје оружје остало је у њему. Спуштеном на сто, који се угнуо као да је у питању лакат.

Njегов трико био је жут као и мантија. Нема зезања, Аналогонац од главе до пете. Насрнуо је чим сам устао. То није било сасвим фер, па сам, чисте савести, затукао лакат у његово грло. Догодило се нешто необично. Иако је ударац задржао своју спољну разорност, додир на мом лакту био је попут пера. Компензован. Невидљиво узмицање због обмане. Заваравање да сам постигао предност и понуда за лакомислени насртај. Е, нећеш, брајко! Сварук Хенинг је завршио све школе. Прсти леве руке остали су ми заривени у попустљиву ивицу стола, а колена благо повијена. Размак међу нама тек нешто више од метра.

Njегове очи купале су се у огледалу мојих. Иста збуњеност и изненађење. Замке и заваравања неискоришћени. Спољни углови очију су му се намрешкали, испитивачки. Моји, такође. Трагање за сећањима. Питање и одговор у једној борби су као легитимација. Отисци прстију. Постоји нешто што је непоновљиво код сваког ко је имао прилику да више пута, много пута, преживи и поново стане на линију. На црвену црту која премошћава до активног сећања на прве борбе праискона, отимање из загрљаја џиновских сипа, пузања и батину праскозорја човечанства, први удар снајперског метка који је изненада доспео из непојмљиве даљине, невидљиви отровни облак и неконтролисано лучење и грчење док ензимски спојеви отказују своје функције. Овај је знао. Аналогонац. Имао спремне све слике напада и одбране.

Сео сам на под. Скрстио ноге. Покушао погледом да допрем до сопственог пупка. Боли ме за његове разарачке намере.

Дуго уууууух у сали и осталим салама које су се визијски повезале. Ееееј, уух-њееем! Знам за тај јадац. Аналогонац више не зна шта да учини. Стоји изнад мене и пребира по меморији у безуспешним покушајима да призове слику одбране од седећег лотос положаја или напада на ко-те-зарезује став. Једино ми је жао што не могу да видим његов блесав израз лица и стоструке погледе ишчекивања унаоколо. И уууух и аууу уух билијарско одбијање гласова у свим сепареима. Пауза је потрајала довољно дуго да будем сигуран у успех.

Сада се моја десна рука благо подигла и образовала прав угао. Увреда за неке светове, али се на голој подлактици лако могла уочити крвава бразда начињена сечивом пре него што сам се прихватио блабера. Крв је још лагано цуркала и морало је да изгледа импресивно. Тајац постаде помало мрмљав; и са стране су већ приметили. Ако Аналогонац није обичан слепац и он је до сада морао да примети. Крв никада не може да буде занемарена и колико год био наиван напад мојих пређашњих противника, разлог за одбрану црвено је бојио свести унаоколо. Кажи, Аналогонче, кажи!

„Нисам видео крв.“ казао је.

Нисам одговорио. Само сам завукао слободну шаку у лакатни прегиб десне руке.

„Добро, де“, његов глас постао је помирљивији и препознатљивији. Негде сам га већ чуо. Слушао. Спорио се с њим и слагао се. Зашто те длаке умеју тако да сакрију лице? Сазваћу пет и дванаест да потаманимо и такве. „Треба ли да клекнем?“

„А, оно, дркаџија?“ био сам неумољив. „Па, зна се,“ оклевао је, „прва љубав заборава нема.“

Пожелео сам да се насмејем од среће и задовољства. Један од пет био је опет са мном. Тај слоган знали смо само нас двојица и све наше жене које су исцрпљивале своју љубомору на њему.

Ипак, још сам ћутао, смишљао све подле начине да му покажем лакат, роге, два засукана прста око средњег.

„Да ти сместим фекална зрна у корен сваке длаке брадурине.“ опсовао сам и знао да ће очекивање светине бити погрешно.

Бацио се на мене и почео да ме дави по поду. Бранио сам се колко-толко, повлачио га за браду, лупао му чврге, турао овлажени прст у уво.

„Курво, Сваруче, 'о'ш да т' мазнем?“ шљаштао је шљанг по мени, „Опусти се да ти кр'нем језичину, багро буразерска!“

Трпо Сандрин био је наш лектор и са завишћу сам морао да признам да је и даље у форми. Сећам се, док је још између своја два имена трпао ћаћино Машанов, његових варијанти пљуварија и грљења. Били су ненадмашни у његовом делу Балкана (Аналогонци добро знају на који део мислим), да радост због сусрета украсе најљућим псовкама.

Предао сам се.

„Ће' ждереш са мном?“ питао сам га, онако испод.

„Крму, ха?“ почео је да се диже. „Нема више добре сплачине за мене.“

„Ни овде.?“ наставио сам са питањима пошто је псеудоформ још једном пропустио да ми се увуче у дупе.

„Нигде, брајко.“ тужно је заклимао главом. „Ни у оваквим шпелункама?“ „Ни.“

Ово ме је забринуло. Више него сладоледи који су капали наоколо док су их гориле одвлачиле. Више него људе наоколо који су полако губили интерес за нас и повлачили се у своје сепарее. Трпо је био дегуст и добар део живота изван свог света посвећивао је проналажењу још бољих варијанти клопе.

Забринуо сам се. Ако је с њим тако, ако се Млечна Гужва заиста откачила, жута мантија можда и није шминка којом прикрива своје циљеве. Приклањање Аналогону ће га одвести много уназад, даље него што могу да поднесу пет и дванаест, а ја не волим да се бакћем променама бројева.

„Ни?“ ускочио сам у његове зенице. „Ни.“ оборио је поглед.

Покушао је да задобује прстима, али се куловски псеудоформ улагивао под његовим ноктима.

„Значи, то са жутом мантијом није зез?“

„Јок. Једина права ствар.“

„А да поново продрмамо универзум?“

„Не вреди. Седам од дванаест носи жуту мантију.“

Фијууууу! Звизнуо сам гласно и поново свратио пажњу за наш сто. Било је све озбиљније.

Сад бих морао да се вратим на устројство пет и дванаест. Најпре, то удружење нема везе са Циганима. Сем са мном. Бити Циганин је професија, а члан пет и дванаест - занимација. Ако је занимација. Може и да не буде. Али, може да значи. Оно пет означава људе, обичне, дворуке, двоноге, двоухе, парне. И два муда, наравно, али, људи к'о људи, никад доследни до правог краја. Само један дрвенасти и клецави полњак. Знате већ какви су људи, погледајте се у огледалу после купања. И подигните се на прсте, поскочите да замах подигне стварчицу, ако већ нема жена наоколо. А дванаест су они други. Они који су нам се придружили, или којима смо се ми придружили. Решавачи тог питања су покојни, а ми смо то схватили на време. Дубоко сам убеђен да нас свемир трпи, нас пет и дванаест, само због тога што повремено, кад сви остали засеру, нађемо решење које отклони Götterdammerung, или Страшни суд, или, како год то ви већ зовете.

„Изгледа да сам предуго фалио уживајући своју Потпуну Слободу.“ завртео сам главом.

„Све је то фолирање, Руки,“ тепао ми је, „нема потпуне слободе без овог дрндања овде. Свет мора да буде негде између или нигде. Овако бежимо и на једну и на другу страну. Морамо бити између, јер између се дешава. Док се два пута окренемо мамлази почну сулудо да измишљају и свет се преокрене. Ето.“

„Шта ћете појести.?“ пробио се келнеров глас. „Бриши!“ сикнуо сам.

„Немој, Руки.“ Трпо заустави мој лаки бекхенд. „Довољно је да наручиш клопу и да схватиш.“

Погледао сам га бело. Какве везе има мену â la carte са његовим преобраћењем? Одлучио сам да попустим, полако схватајући шта ме то нервира код Аналогонаца.

„Шта има?“ потегао сам засврбелим прстима своје ухо.

„Телећи Софокле са певајућим грашком, Шопенхауер кобасице у сосу од нумеролошке келерабе, Девета симфонија на ражњу са сецканим Џоном Луком, пизза Макијавели и Ајнштајнова закривљена похована цревца.“

„Иди!“ вриснуо сам тако да сам преплашио сиротог келнера.

„Можемо да прелијемо са Кроно-сосом и зачинимо Хегелориганом.“ вадио се колико год је могао тонући све дубље. Зашто се људи батргају у живом блату?

„Можемо ли да добијемо обичне пљескавице? Евентуално са мало качкаваља.?“ покушао сам помирљиво.

„Какав качкаваљ? Да вам рецитује Гетеа или бисте радије нешто спорије, Хомерово.?“

Бармен са шанка, са својим досадним нуткањем, чинио ми се сада као глувонема бака уз преслицу. Нажалост, псеудоформ ми није дао ништа тврдо, да га звекнем, овога крај стола.

Није било потребно. Збрисао је сам. „Да нисмо одабрали погрешан локал?“ окренуо сам се ка Трпу.

„Ццццц.“ протиснуо је кроз зубе. „Сви су погрешни, проверавао сам већ. Неко је негде лоше проценио и трансформисао пољопривреду и сточарство. Увалио варијанту са уметнички настројеним поврћем и филозофском марвом. Због разноврсније понуде. За богате је то био добар фазон, за сиромашне чачкалица више да ишчачкају марксистичка трућања прасетине или Фидијски улепљен пиринач из рупа у зубима.“

„Па.?“

„Ја то нисам могао да поднесем. Најпре сам гладовао, а потом сам се препустио аналогонском сну.“

Схватио сам. Најзад сам схватио. Негде у аналогонској религији постоје и трагови оних старих, дивних рецепата за јела која су се могла јести, која нису закерала или постављала софистичка питања док им глођеш коју кошчицу, трештала кантату док их срчеш или обликовала у тањиру надреалне шаре са психоделичним дејством. Ка том циљу се окренуо мој пријатељ Трпо, а по свој прилици ћу и ја, ако се ускоро нешто не промени.

„Мислиш ли да је Аналогонска религија решење?“

Нагнуо се ка мени.

„Не.“ Ова реч чак није била ни изговорена и ја схватих да смо вероватно окружени шпијунима који ишчекују кад ће се неко од пет и дванаест побунити, да га сатру у земљицу црну.

„Хераклитову главу у шкембету и рецитаторску салату!“ вриснуо сам. И додао:

„Два пута!“

Моје очи остале су приковане за Трпоове и он заборави на противљење. Надзирачке уши се умирише иза својих бубних опни и док је келнер типкао нашу поруџбину, коју ћемо заверенички појести, без обзира на Хераклитову дискусију и рецитовање, вероватно Лорке, могао сам да наставим са укључивањем у аналогонство.

„То је начин окупљања, зар не?“ питао сам га немуштим језиком.

„Да. Постоји негде Земља.“

„Ух.“ Поново сам се забринуо за његов прегладнели мозак.

„Имај поверења, Руки. Сви ће да дођу са само једним циљем. И пет и дванаест.“

„Трпо, Земља не постоји.“ опоменуо сам га благо.

„Којешта. То је ујдурма оних који би желели све да преврну, да од нашег доброг, старог света начине имитацију, искривљење у коме би за све затворили врата реалности. Пристајем да сањам, али желим и да се будим. Јебеш живот који би заувек постао један једини, непрекинути сан.“

„Ко су они, Трпо, реци ми.“ веровао сам му. Мораш да верујеш једном од пет и дванаест кад дође до кризе.

„Не овде. Тамо, на Земљи. Кад се сви окупимо.“

„Молим те, Трпо, бићу добар. Обећавам да нећу порушити овај усрани свемир, бар не пре него што се сви заједно вратимо.“ преклињао сам га, док је мој бес растао кроз спознају да су речи оно што најгоре трује, што зачиње неповратне промене, данас безазлене биљке и животиње које певају, тртљају и саветују, а сутра су ту и они који заповедају, прописују, намећу.

„Обећао сам.“ још се бранио, али све слабије.

„Пљуни, у име пет и дванаест.“ заклех га.

Осврнуо се на све стране, као да неко осим нас може да разуме покрете којима смо разговарали.

„Писци, Руки.“ ослободио је дубоки уздах и загрлио боцу са жутаком. „Годинама већ не знају шта да пишу и измишљају. Саме будалаштине. Као да криве ствари могу да изгледају као праве. Не знамо ко их плаћа, а можда то раде и џабе. Као, они су савест универзума.“

Најзад сам све схватио. Опет се реч спрема да буде убојитија од мача. Овога пута толико издалека да се не могу сагледати прави кривци. Чекати да се сами појаве био би лош план. Зато сам прешао на праву страну. Аналогонска религија и није тако лоша. Треба се сећати онога што нам је промакло, што смо заборавили, а остало утиснуто негде у кори великог мозга, треба тражити сличности, јер оне потискују разлике, могу да упозоре из своје древности и подстакну инстинкте и рефлексе онда кад смо већ помислили да нам нису потребни.

„Добро, идемо на Земљу.“ сложио сам се.

„Верујеш да постоји?“

„Мора да постоји планета која је изнедрила будале као што смо ми.“

Дотакли смо се кажипрстима преко стола и насмејали. Савез је био обновљен.

„Хераклит са прилогом.“ објавио је келнер, приносећи послужавнике и тањире.

„Не пада нам на памет.“ рече Трпо устајући. „Нас двојица смо се одлучили за бурек са сиром.“

Кренуо сам за њим. И било ме је брига за погледе који су нас испратили.