Радмило Анђелковић

Скица за биографију

Радмило Анђелковић, 28 август 1942. Београд

 Зачет сам у дубокој илегали у Београду негде за 29 новембар 1941. године на будући Дан Републике ДФЈ, ФНРЈ, НФРЈ, СРЈ, СЦГ али не и Србије, што значи да мој рођендан на Велику Госпојину 1942 више не може да се сматра изласком из илегале. У сваком случају, нисам био квалификован за Споменицу, па је зато нисам никад ни добио.

Моје најраније игре тесно су повезане са добрим делом моје судбине: играо сам се са сакатим оловним војницима, које сам као шкарт добијао од продавца играчака у нашој згради у улици Краља Милана 40 (касније Маршала Тита, па Српских владара и опет Краља Милана). Направио сам пун круг а да једино није промењен број. Штета је што тај број нема значење у нумерологији, мада би нумеролози сигурно нашли неко значење.

Прву политичку кризу доживео сам 1948. године. У домовини је било срање па ме је мајка послала са тетком на летовање на Силби код Задра. Кришом јој је дала и моју крштеницу и поручила да бежимо у Италију „ако уђу Руси“. Будући да су на том острву чак и пасуљ кували са лошим маслиновим уљем моје успомене са Силбе данас поредим са успоменама са Голог отока. Последица је била прилично трајна мржња према том уљу док се нисам усудио да окушам она боља.

У школу сам се уписао сâм. Нисам веровао родитељима да су одбили тако сјајну личност, способну да кредом испише било шта на бетону нашег дворишта, па сам отишао у основну школу „Змај Јова Јовановић“ (сада Математичка гимназија), у улици Народног фронта (сада опет Краљице Наталије). Пријемни испит сам полагао код секретара школе коме је управо тада требао неко да му прочита наслове у Политици. У школу сам пошао 1. септембра 1948. године. После успешно завршеног првог разреда ишли смо са школом на летовање у иностранство. Возом до Трста (СТТ), па бродом до Изоле. Били смо смештени у пригодно адаптираној школи за чије ученике нисмо сазнали где су они на летовању. Ја сам био запањен глупошћу у Словенији, јер је натпис на згради гласио „ŠOLA“. На броду сам успео да испустим у море торбу са свим својим стварима, па сам остао и без дописница које је мама припремила да их пошаљем да зна да сам жив. Дописнице нисам слао, један дан сам се купао у гаћама, а други дан у панталонама, кући сам стигао бос и прљав као да су са мном воз обрисали, али је мама сазнала да сам жив. Ни батине нисам добио.

Негде у то време сам почео интензивно да се образујем. Добри чика Љуба из Задружне књижаре, две зграде од моје куће, приметио је да се врзмам око књига, али да не купујем. Онда ме је запослио да му помажем око продаје, а за узврат сам могао да носим кући било коју књигу и да је прочитам. Захваљујући њему убрзо сам био изузетно поткован дечјом и омладинском литературом.

Уметничку каријеру сам започео 1949. године учествујући у снимању кратког дечјег играног филма „Један дан у Зоолошком врту“. Сећам се да је главни сниматељ био Света Павловић, јер су нам се судбине касније опет укрстиле. Све остало је магла. Исте јесени сам отишао на аудицију у Дечју радио групу „Никола Тесла“, наравно опет сам, и био примљен. Напомињем да је тада био главни Сима Јанићијевић, али је он кратко остао да би га заменио Братислав Бата Миладиновић, легендарни чика Бата. Асистент му је била Олга Скакавац, а хор је водио Срђан Барић. Ово напомињем да се зна да сам тамо био пре Бате Миладиновића.

Први наступ на радију имао сам 8. марта 1950. године рецитујући „уживо“ неку песму мајци. Крајем те исте сезоне исфурали су ме из групе због неваљалства. Као сваки добар такмичар изашао сам на драфт и прешао у Дечје позориште „Бошко Буха“. Тамо ми је доста добро ишло до лета 1952. године. На Титов рођендан сам на стадиону ЈНА био један од сестрића, играо сам у представи „Бели јелен“ (не сећам се аутора), а касније и у представи „Велики лов“ у режији Вјекослава Афрића. Тамо сам играо са Симом Јанићијевићем, Добрилом Матић, Гутом Добричанином, Михајлом Фаркићем, а могао бих да се сетим још гомиле добрих имена међу којима и родитеља Микија Манојловића.

Те, 1952. године сам се поново сукобио са државом. Награда за децу у позоришту било је летовање. Те године у Пионирском граду. Сва деца су добила месец дана летовања, а мој млађи брат и ја (њега сам стално морао да водим са собом) само петнаест дана. У праведном гневу, отишао сам код управника позоришта тетка Гите (Гита Предић-Нушић) и тражио разјашњење. Дивна старица није могла да објасни једном клинцу од десет година да је његов отац приватник (шнајдер) и да за његову децу морају да плате дупло. Никада нисам сазнао како је то питање решила и да ли је можда од стида завукла руку у сопствени џеп, тек брат и ја смо провели месец дана на летовању. Те године

Пред крај сезоне, на једној од представа, тада у Коларчевом универзитету, појавио се Бата Миладиновић и закључио да би било добро да се вратим код њега. Тако сам завршио још један круг.

До лета 1955. године снимио сам низ емисија, већином дечјих, али је било и радио драма за одрасле где су били потребни дечји гласови. Тада су нас одвели на фатално летовање у Јелсу на Хвару, где су нас због покварене маште наших руководилаца, чак и у биоскопу одвајали од девојчица, нарочито од оних из хора које су важиле за згодније. Тако сам поново излетео из Дечје радио групе „Никола Тесла“. Овога пута трансфер ме је одвео у „Абрашевић“. Тамо сам играо у јединој представи „Хајдуци“ од Бранислава Нушића.

Следеће, 1956. године, добио сам главну улогу у трећој причи филма „Ципелице на асфалту“. Редитељ ми је био Љуба Радичевић, а камерман Света Павловић (сиц!). То је на неки начин био и крај глумачке каријере у том периоду. Годину дана касније био сам у ужем избору за филм „Путници са Сплендида“, али сам, на свој ужас, почео да мутирам и отпао као тринаесто прасе. Моја мушкост ме је уништила! Касније сам имао малу епизоду у филму „Мис Стон“ са Олгицом Спиридоновић, али то је маргина и она се не рачуна.

Улицу Маршала Тита сам прешао 1957. године и кроз проходна дворишта доспео у улицу Пролетерских бригада где се налазила редакција дечјег листа „Пионири“. То је био мали корак за човечанство, а велики за мене. У тој редакцији сам постао gaffer илити „потрчко“ и убрзо и сарадник. Постојала је ту и нека веза јер је новинар те редакције био мој даљи рођак Душан Лончаревић. Тамо сам упознао неке људе који су постали споменици српске културе – Мику и Милку Антић, Павла Кићевца, Светлану Велмар-Јанковић и техничко-ликовне сараднике Душка Богдановића и Викторију Бреговљанин. Једно време је главни уредник био Мирко Петровић претходно дуго под лустрацијом тадашњег режима. Чини ми се да је нека његова књига о Америци (наслов?) била разлог.

Моји почеци у листу „Пионири“ били су крајње скромни: „трчање по бурек“, помоћ при прелому листа пре штампе, понекад укрштене речи или ребус ако Душко Богдановић нађе „празно место“, пратио сам информације из за редакцију занимљивих области, одлазио у Библиотеку града Београда да прелистам неке старе часописе и новине, а врхунац био био кад би ми допустили да напишем и неки мањи текст. Будући да сам као сасвим мали клинац покушавао да са братом од тетке замислим и нацртам нешто што би личило на стрип, посбно сам се лепио на стрип цртаче који су се мували по редакцији. Тамо сам упознао готово све оне који су у то време стварали, било да су то биле само илустрације или и читави стрипови.

Праву прилику сам добио кад је Душко Лончаревић почео да се мучи са књигом „Винету“. Договорили су се са Александром Хецлом, али је ишло тешко да теже није могло да буде. Стрип је тада цртан и објављиван таблу по таблу и Лончаревић није био употребљив ни за шта друго. Данас ми је јасно шта се дешавало, јер ни ја више не волим Винетуа, али тада сам могао да извалим само да бих ја то могао брже и боље. Душко је то једва дочекао, скинуо беду с врата и увалио ме Хецлу.

Прича о мојој сарадњи са Хецлом има слаб тајминг. Здравко Зупан помиње да је Хецл сарађивао у листу „Пионири“ у периоду 1956-1964. Ја сам се појавио у том листу 1957. године. Зупан наводи, ако је то тачно, да је „Лука гнева“ објављена у листу „Рад“ 1959. године. То значи да је тада Душан Лончаревић[1] већ прешао код Радовановића у „Рад“ (зато је овај потписан као коаутор). Моја маленкост се истовремено преселила у „Рад“[2]. „Винету“ и „Баф вођа каравана“ су могли да настану једино у периоду 1957-1959. Можда би неки нови одлазак у Библиотеку града Београда помогао.

Зејн Греј је тада био мој омиљени писац и да Душко није прешао у „Рад“ вероватно бисте се нагледали стрипова по литератури коју сам рада волео. Овако, морао сам да пратим израстање Лончаревића као новинара и писца. Сигурно сам радио на стрипу „Лука гнева“, иначе оригинали не би били код мене све док их Асканио Поповић није покупио у завршном требљењу моје колекције оригинала илустрација и стрипова које нико није хтео после прелома листова. Уосталом, понекад није важно ко је потписан.

Желео бих да напоменем да се почетком шездесетих година догодило нешто што можда није утицало на мене, али јесте на неке друге актере ове приче у целини. У редакцији листа „Пионири“ појавила су се два клинца који су желели да цртају стрипове. Душко Лончаревић их је послао код мене. Звонили су на моја врата и ја сам пустио у кућу Здравка Зупана и Асканија Поповића. Када сам сазнао ко их је и зашто послао морао сам да урадим нешто. Једног од наредних дана сам их одвео у Зоолошки врт. Сећам се да смо прескочили преко зида да не платимо карту и ја сам их одвео, онако како би то и Александар Хецл урадио, да цртају животиње. За почетак, као најмирнију животињу, одабрао сам – алигатора.

У наредном периоду сам се бавио новинарством и – факултетом који сам уписао 1980. године. Знам да сам имао жиро рачуне у Београду, Загребу и Сарајеву (Мале новине). Нисам уписао позоришну академију јер ме отац није пустио у Париз где ме је позвао стриц („Неће те ваљда стриц школовати?“, рекао ми је.), а технологију сам схватио као диплому будућег новинара који ће се бавити техничким иновацијама у свету. Јако сам био ангажован на прикупљању података за Душков роман „Сребрни оклопник“, писао чланке у листу „Рад“ и магазину „Дуга“. Требало је да ме тамо чека радно место кад се вратим из војске у марту 1967. године, али ме се тада више нико није сећао.

Пред крај студирања, вероватно пошто сам апсолвирао 1964. године, поново ме је ухватила манија са позориштем. Учествовао сам у реорганизацијама и представама студентских позоришта УЕС (Универзитетска експериментална сцена) и МАСКА. Спојили смо то у УЕС „МАСКА“, да бисмо на крају све бацили низ воду и направили у КУД „Иво Лола Рибар“ – Театар ЛЕВО. У оснивању су учествовали Јован Ристић-Рица, Добрица Пивнички, Жарко Рувидић, Љубиша Баста-Бели и ја. Играо сам у прве две преставе „Ћелава певачица“ Јонеска и „Хиљаду корњача под сунчаним небом Андалузије“.

После војске, будући да сам остао без новинарског радног места, да је Душан Лончаревић ухватио маглу за Загреб, па у Рим, па негде у Скенектеди, Њујорк, да сам у Театру ЛЕВО затекао нове људе којима сам упропастио прву представу у којој сам заиграо, јер ми је исте јесени 1967. године умрла мајка, преостало ми је да се запослим у струци за коју сам се школовао.

После годину дана у фабрици „Утва“ у Панчеву, шест месеци у ауторемонту „Космај“[3], у мају 1969. године скрасио сам се у Војнотехничком институту, где сам остао до пензије 1994. године[4].

Испоставило се и да сам прилично технички успешан. Истраживачки сам имао осећа да сам „испливао на површину“ светског знања половином седамдесетих година, али су се убрзо догодиле неке промене у ЈНА које су администрирање (бирократију) ставиле изнад свега. Грађанска лица више нису била равноправна са војним лицима, која су добијала боље задатке и боља радна места, није било пара за мало „смелија“ истраживања која не би морала обавезно да имају резултат. Тако су моје тадашње идеје полако потиснуте у корист оних који су спремно понављали туђа истраживања. Почетком осамдесетих паре су почеле да пресушују за било каква истраживања, па и за развој.

Како сам увек имао „резервни излаз“, догодило се да ме је Асканио Поповић одвео на састанак љубитеља научне фантастике у Дом културе „Браћа Стаменковић“. Није ми било далеко од куће, а и нисам имао шта да радим код куће, јер нисам више имао потребу да анализирам своје податке и читам стручну и научну литературу. Друштво је било сасвим пристојно. Љубитељи научне фантастике на челу са др Зораном Живковићем и Бобаном Кнежевићем и неколицина стрип цртача којима је тада слабо ишло па су поред свог окупљања у кафани „Мажестик“ могли да нађу још слободног времена.

Главни проблем око регистрације као Удружење грађана решили смо у 1981. години. Безуспешни регуларни напори решени су кад сам у Полицији у тада улици 29 новембра, са припремљеним статутом Друштва „Лазар Комарчић“, налетео на официра милиције кога сам знао са неких кафанских окупљања у једној од Топчидерских кафана. Чак је био задужен за оно што је нама требало. Кажу да срећа прати храбре, али ја ћу рећи да срећа прати – добре. Регистровали смо Друштво и могло је да се почне са радом.

Прве активности су биле везане за гледање НФ филмове и разговоре о НФ књигама. Зоран Живковић је имао филмове, а ја сам становао довољно близу да дотеглим видео, који је срећом био „портабл“[5]. Убрзо се потегло питање да ли да се прогласимо за огранак загребачке Сфере. Претегло је мишљење Зорана Живковића, а ни ја нисам био срећан с таквом идејом. Одлучили смо да даље идемо сами, али да одржавамо везе са Сфером. Конкуренција је мајка свих пројеката и убрзо се испоставило да имамо људе који знају и да пишу. Неко моје уверење да критична маса увек даје резултат показало се исправним. Додуше, веровао сам да ће тај наш успешни кандидат бити Бобан Кнежевић. Ја сам писао тек толико да тој будућој критичној маси додам мало „масе“.

Добра страна тих догађаја била је што сам поново успоставио везе са стрип цртачима и што сам поново почео да пишем. Показало се да је дугогодишње писање научних радова катастрофално. Текстови су ми били толико сувопарни да их ни ја нисам могао да поднесем. Подсећање на новинарско писање помогло је само делимично. Данас бих могао да дефинишем сва три начина писања са неколико реченица, али тада ми је било јако тешко. Морам да признам да су ми неки савети Зорана Живковића изузетно помогли. Разговори о потреби да постоји увод, разрада и крај приче, макар она имала само једну страну, као и одбацивање свих придева из текста да би се открило да ли прича уопште постоји и данас чине основу онога што саветујем млађе који тек почињу да пишу.

Првих неколико прича које сам послао у „Сириус“ биле су 'ладно одбачене. Данас знам зашто. То је трајало до 1984. године. У то време је Бора Јурковић, уредник „Сириус“-а имао манију да објављује порно НФ. Ко год од домаћих аутора напише нешто од чега би се Бори дигао, он је објављивао. Ја некако нисам био расположен за ту врсту компромиса. Једног дана, те године, прилично сам се запио са Александром Манићем-Моњом, па смо сели и написали причу у којој смо испљували и Јурковићеву уређивачку политику, његовог тадашњег рецензента Дарија Ђокића, домаће ауторе порно НФ прича, па и наше чланове Зорана Живковића који је већ полако почео да нас напушта, Бобана Кнежевића и Ацу Б. Недељковића (Зорановог Изногуда). Причу смо послали „Сириус“-у као поклон за стоти, јубиларни број. Вероватно им је прича била много смешна па су је у том стотом броју и објавили. После тога нико ми никада није одбио ниједан рукопис, осим што сам због промена у редакцији листа „Политика“ доживео да ме посаветују да повучем „Рашане“ због политике коју је са собом доносио Милошевић, а они још нису знали шта та политика доноси, па нису хтели да ризикују.

Половином осамдесетих ми је тако добро „пошло“ да сам помислио да би писање могло да реши проблем мале пензије која је требало да стигне до краја миленијума. Некако сам „искројио“ да би било довољно да до тог дана имам десетак објављених прича и један роман. Кад сад погледам своју библиографију, одласком у пензију у октобру 1994. године, имао сам два објављена романа и двадесет и четири приче, али сам постао регуларна жртва система и осталих познатих и непознатих околности као и већина оних који су очекивали да ће доласком капитализма постати капиталисти, иако сам ја све време знао да ће већина да буде „капитализована“. Будући да сам читавог живота само учио како се добро ради а не како се узимају паре, остао сам у овој другој групи.

Пред крај осамдесетих сам се са Александром Манићем и Бојаном Ђукићем[6] упустио у писање сценарија за филм. Подлога је била моја прича „Приближавање“, објављена у „Сириус“-у, 1985. године. И данас сматрам да сви који желе добро дружење треба да раде то исто. „Босна филм“ је објавила конкурс и ми смо сматрали да је то добра прилика. Кад смо окончали посао и послали сценарио, та продукцијска кућа је пропала. Била је то добра прича о пресвлачењу Земље незадовољне људима који су због компјутера престали да живе нормалним животом[7].

Поред писања НФ литературе, у том периоду, поново сам почео да се бавим и стрипом. Било је то природно јер су у Друштву „Лазар Комарчић“ били и стрип цртачи. Најпре сам поново успоставио везу са Хецлом, јер су у едицији „Наш стрип“ (?) поновили стрип „Баф вођа каравана“, па ме је занимало „где су моје паре“. Редакција ме је исплатила, а ја сам са Хецлом, будући да смо делили наклоност ка стрипу и доброј домаћој ракији, почео да планирам нову сарадњу. Испоставило се да је и Бранимир Хецл, Шацин син, веома талентован па сам почео да припремам синопсисе за обојицу. (На једном листу папира из 1984. године нашао сам забележено да их имам у програму за пилот сценарио). Мама Хелена је сматрала да Бранимир треба најпре да заврши факултет (с тим сам се сложио), а Шаца је очекивао да донесем издавача на тањиру (с тим се нисам сложио).

Разумем да стрип цртач носи већи део посла и да треба да „одломи“ већи део колача, али некако је увек испадало да ја морам да „замесим тесто“, а да ће цртачи да испеку хлеб тек кад виде ред испред пекаре. Мислим да је то и основни разлог што се у Београду домаћи стрип никада није добро развио. Поред тог проблема увек је било присутно осећање цртача да посао сценаристе могу и сами да обаве (сценарио им само прави проблеме и намеће шта да цртају). Трећи разлог је био што су издавачи могли да добију нарамке страних изексплоатисаних стрипова готово џабе, а домаће ауторе су морали да плате.

Тако су моји пројекти остали по фијокама, а цртачи су вапили по „Мажестику“ како их нико не разуме. Реализовани пројекти су се свели на Керца и Јањетова из Новог Сада који су брзо збрисали у иностранство, Жељко Пахек је радио врхунски, али је сам писао своја сценарија. Сећам се да су му једном поставили питање зашто је као аутор – скуп. Без размишљања је одговорио да кад би он био јефтин, од чега би живели слабији цртачи. Једном је то и илустровао предлогом да је спреман да потпуно наг, са папиром буде затворен у празну собу, као и било ко од осталих цртача који мисле да су бољи од њега: „Па да видимо ко ће да изађе са стрипом!“. Према њему, многи су само прецртавали нешто што је неко други већ нацртао. У великој мери је био у праву.

Те 1984. године појавио се и Асканио Поповић. Уговорио је са загребачким магазином „Наш стрип“ серијал „Рамболд“, са колегом (?) као сценаристом, а овај је после прве табле, одустао због неког другог посла. Сматрао сам то отвореним послом и прихватио. Објављене су две епизоде, трећа је нацртана, а за четврту сам имао написан сценарио. Како то обично бива, платили су нам само оно што је нацртано. Као велики успех Асканио сматра што је редакцији успео да извуче оригинале. Иначе, све је рађено у техници лавирања смеђе боје, али је штампано црнобело на папиру одвратног квалитета. Можда би то требало поново објавити у доброј техници.

У истом периоду су београдски цртачи успоставили добру комуникацију са загребачком едицијом „Том и Џери“, односно, „Бил и Бул“. Изгледа да хрватски цртачи за то нису били заинтересовани. Цртали су Раца Петровић (сценарија му је радио рођени брат), Зоран Ковачевић, Асканио Поповић и Здравко Зупан (сценариста најчешће Лаза Одановић) и Душан Рељић. Рељић је сам писао своја сценарија, али због своје познате брзине цртања и расположивог простора у едицији, обратио ми се за помоћ око сценарија. Из те сарадње имам најмање 10 сценарија (толико копија сам нашао код куће). Рељићу сам радио и пилот сценарио за сарадњу са Дизнијевим издањима (Паја Патак), али до те сарадње није дошло.

Упркос томе што данас имамо регистровано сценаристичко присуство Скробоње у свету стрипа, верујем да је основни проблем у чињеници да су цртачи резервисани за сарадњу са сценаристима и нису спремни да раде без уговора. Са Драганом Боснићем сам једно време успешно сарађивао у неким маркетиншким пројектима после мог пензионисања, 1994. године, али та сарадња није довела до потпуне реализације. Пројект „Сомболед“ је добио наше ликове (укупно 11), постављена је можда прва „графичка новела“ у свету, са комплетном причом и делимичном разрадом. Непознавање техничких ограничења фирме „Сомболед“ (нису имали ласерски маркер за паковање), као и неповерење власника наше фирме у успешност пројекта (веровао је да ће са Љубивојем Ршумовићем то лакше ићи), довели су до колапса. Пројект је само делимично реализован, Боснић и ја смо исплаћени (ја да иступим из пројекта), а „графичка новела“ од 48 страна са 200 сличица никада није реализована. И даље сматрам да је то била добра замисао.

Боснић и ја смо касније планирали да као „графичку новелу“ поставимо моју причу „Сва вучја деца“, али се није појавио издавач. У исто време се Православна црква појавила са идејом да се стрипује „Стари завет“. Ми смо ушли у пројект, ја сам се наоружао са Библијама, али сам у разговору са црквеним представником Милином схватио да њему треба покриће за сопствени приступ. То нисам могао да прихватим и изашао из пројекта. Касније је Боснић окончао прву свеску која је чак презентована јавности, али о даљој судбини немам информација.

1995. године сам са пријатељем основао фирму са циљем да се бавим маркетингом и издаваштвом. Заправо, повод је била ТВ серија о Ен из Еволија која ми се јако допала. Док смо обавили формалности око регистрације и сазнали да су ауторска права застарела серија је била окончана и ми смо фатално закаснили. Оно што је битно је да сам тада од Владе Весовића тражио да ми да неког талентованог клинца за насловне стране прве две књиге. Послао ми је Алексу Гајића. Урадио је обе насловне стране и вероватно тада добио мали али први ауторски хонорар. Драго ми је да га нисам промашио. Толико о стрипу. Верујем да прича није окончана јер између литерарног дела, стрипа (story board) и филма и ТВ постоји нераскидива веза и да сам у том комплексу био присутан у свакој појединачној фази.

После пензионисања, 1994. године, више сам се бавио маркетингом, адвертајзингом и издаваштвом. Поред тога бавио сам се писањем обимних текстова који са овом биографијом немају никакву везу. Питање преживљавања је постало доминантно. Ипак, објавио сам трећу књигу „Сва вучја деца“, 1998. године и роман „Грбовник“, писан са Данијелом, сином Душана Рељића, 2002. године. Број објављених прича, до данас износи – 29.

Од необјављених радова још чека роман „Амалгам зона“, који сам писао кад је осамдесетих година Зоран Живковић изјавио да би он објавио домаћег писца, али нико није у стању да напише роман[8]. Недовршен је роман „Легија Ида“, први део је био у промету. Истовремено планирам да комплетирам три збирке приче везане за одређене теме: „Светови Ида“ (Worlds of Id), „Светови с оне стране“ (Worlds Beyond), „Сећања на светове“ (HomeoWorlds). Свака од ових збирки садржи објављене и необјављене приче, а пар прича треба написати. Тренутно пишем причу са радним насловом „Сећање на Спора“ из треће збирке.

Будући да је Добрица Ћосић најавио последњи роман у 85-тој години, ја имам још 20 година форе.