Горан Бојић

Научна фантастика 1960-тих и 70-тих година (Скица за социологију SF жанра двадесетог века)

Љубазношћу Српског друштва за научну фантастику.

(Овај текст магистра Горана Бојића прво је био објављен у магазину „Савременик“ бр. 11-12, новембар - децембар 1989.)

Шездесете године овог века су свакако једно од најбурнијих раздобља у савременој историји. Ако бисмо изнели главне карактеристике овог раздобља, то би, по тачкама, изгледало отприлике овако:

(1)     Широко распрострањени оптимизам и поверење у моћ технологије које се изражава у врло високој градњи, авангардној архитектури футуристичког дизајна, вештачкој храни, експанзији масовних медија, градовима-експериментима, попут Бразилије (који су се касније показали као промашаји). Врхунац свега овога било је свакако слетање првог човека на Месец 1969. године, чиме је човечанство, по речима оптимиста, ушло у космичко доба. У то време научна фантастика стиче невиђену масовну популарност, тако да постаје нека врста култа.

(2)    Експлозија социјалног идеализма, која се огледа најпре у покрету тзв. нове левице, а посебно у револту младих који је уродио масовним студентским немирима на Западу, и извесним либералним тенденцијама на Истоку.

(3)    Нови животни стилови који кореспондирају са хипи-покретом, употребом синтетичких наркотика, сексуалном револуцијом, равнодушношћу великог броја младих према политици, „естаблишменту“, као и тежњи за ослобођењем од свих социјалних стега.

(4)    Модерни покрет (енглески modern movement) у уметности, поп-арт, тежња крајњем апстракционизму и авангардној неразумљивости, као и осећај уметника да су све могућности исцрпене (Бекет: „Није остало ништа да се каже сем тога да нема шта да се каже.“)

Ова једноставна схема тек даје да се наслуте скривене, али дубоке противречности шездесетих: то је доба претеривања у сваком погледу, доба покушаја да се неке идеје доведу до својих заиста крајњих последица; при томе се често радило, у глобалу гледано, о крајње противречним идејама. Ова конфузија у понашању и мишљењу се у научној фантастици тог доба (која се често сврстава у тзв. „нови талас“) изразила као губитак когнитивног поуздања - а то поуздање је од самих почетака изгледало као један од ненарушивих темеља читавог жанра. Али, да бисмо ову тврдњу могли у потпуности да разумемо, вратимо се још једном на почетак приче.

Експанзија сциентизма у доба детанта (које је заменило доба тзв. хладног рата међу блоковима) усмерила је интересовање научника према космичким истраживањима; достигнућа су се ређала једно за другим  -  вештачки сателити, орбиталне станице, прва сонда на Месецу, и најзад, као круна свега, спуштање човека на Месец, „мали корак (за Нила Армстронга) али велики за човечанство“. Никад, осим можда у доба рата, није толико новца уложено у неки пројекат као што је уложено у освајање Месеца. Па ипак, од читавог тог подухвата није се, заправо, очекивала никаква практична корист. Хвалоспеви о нуспродуктима свемирских истраживања који ће донети велике користи човечанству били су, по свему судећи, пука пропаганда. Користи од свемирских програма јесте било, али је она, бар према досадашњим показатељима, апсолутно несразмерна уложеном новцу и раду. Како уопште да ово објаснимо? Као да су пука имагинација и фантазије веома блиске онима у научној фантастици усмеравале људске интенције у правцу на који апсолутно нису указивали практични разлози, а понајмање корист човечанства као целине. Као што је у развијеном средњем веку огроман људски рад и потенцијал био улаган у градњу катедрала, чија је сврха била да славе Бога, у касним педесетим покренути су пројекти истраживања космоса чији је, изгледа, једини циљ био да прославе моћ савремене технологије. Као да је имагинативно и симболичко мишљење овде тријумфовало над разумним и практичним процењивањем: чини нам се веома индикативном опаска Кристофера Букера да је освајање Месеца било пре свега симболички чин, као нека врста печата на потврди о „свемоћи“ технолошке цивилизације.1

Нови животни стилови који се јављају на Западу шездесетих година имају, изгледа, заједничку основу, која се своди на русоовску идеју природног човека ослобођеног од свих погубних и деградирајућих утицаја друштва; ово ослобођење требало је да открије „урођену доброту“ људског бића и његове (претпостављене) урођене потенцијале за конструктивност и срећу. У светлу Фројдовог учења, нарочито се велика енергија улагала у ослобођење од сексуалне репресије која је, према психоаналитичкој теорији, извор највећег броја фрустрација и неуротичких симптома западног човека. И у том ослобађању се ишло до крајњих граница.

У социјалним односима се у то време очитавала невиђена равнодушност младих према званичним институцијама и друштву; они су почели да се одвајају у засебне комуне и покушавали да раскину са свим што је изгледало као стега и фрустрација. Други пол исте ове тенденције манифестовао се као побуна (револуционарна) младих против друштвене неправде, хипокризије, рата (у Вијетнаму) и система у целини. Све је то било повезано са неком врстом марксистичке идеологије, у невероватној смеши са сциентизмом и фројдизмом, коју је формулисао пре свега Маркузе.

Није тешко да се увиде три основне тенденције које леже у  корену поменутих појава, а које је Букер назвао „елементима двадесетовековског сна“:

(1)    веровање да ће, уз помоћ узнапредовале науке и технологије, човек открити све тајне универзума, и бити способан да господари природом и оствари удобан и сигуран живот за највећи број људи;

(2)    веровање да ће, уклањањем свих традиционалних забрана и конвенција (како у друштву, тако и уметности) индивидуа моћи да досегне много виши ступањ слободе и самоостварења; и,

(3)    утопијско веровање да ће, кроз драстичне социјалне и политичке промене, потпомогнуте државним планирањем, људи створити неку врсту праведног егалитарног друштва.

Као што ћемо у каснијем излагању видети, свако од ових веровања је, претеривањем до крајњих консеквенци, било управо шездесетих доведено до апсурда.

Већ педесетих година научна фантастика се почела дистанцирати од поставки „двадесетовековског сна“: катастрофичним сценаријима према моћима технологије, антиутопијским визијама према социјалном идеализму, помало параноидним мотивом „употребе“ врхунских научника од стране државе, према идеји човекове слободе уопште. Но у делима тог доба налазимо и ону амбиваленцију, која ће постати још изразитија у продукцији шездесетих: мешавина наивне критике технологије и друштва са још наивнијим поверењем у њих; та невероватна мешавина ескапизма и нихилизма са крајње идеалистичким оптимизмом јављала се у шездесетим годинама у оквиру једних те истих покрета, код једних те истих људи, а у SF продукцији чак и у истим делима. Ова изразита и како је изгледало, нерешива противречност, утиче на то да у SF-у по први пут превагу над јасним објективним приповедањем добија делирична имагинација, кошмари, лудило, халуцинације. Можда се поменута промена може објаснити и утицајем наркотика на писце SF жанра и везама за такозваном „андерграунд“ књижевношћу, али нам се чини да она највише везе има са коначним раскидом са поставкама „двадесетовековског сна“; тзв „нови талас“ који се у SF-у јавио баш шездесетих, и у коме наведене промене постају изразите, је коначно раскинуо са фасцинацијом технологијом која се, на литерарној равни, од главног елемента зачуђености (остранение), који је, без сумње, био од самих почетака уграђен у основе овог жанра, по први пут своди на конвенцију, елемент у позадини, пуки фон радње. Филип Дик, Френк Херберт, Урсула Ле Гвин, Курт Вонегат - да поменемо само неке од писаца „новог таласа“ - градили су своје чудесне светове на минималним, или пак потпуно фантастичним технолошким премисама, и у њиховим се делима научна фантастика можда по први пут искрено одрекла претензије да заиста буде „научна“, да буде везана референцама науке и технологије - и у томе видимо поуздан знак распада мита о технологији, чији ће се симптоми испољити у свим сферама друштва већ у седамдесетим. Четрдесетих и педесетих година овог века научна фантастика је заиста била више од пуке литературе: читали су је само посвећени, ексклузивни љубитељи, била је окружена ауром важности и тајанствености коју је у то време још увек чувала и сама наука. Од ње се заиста очекивало да прориче технолошке продоре. Али, у продукцији шездесетих постаје јасно да се она одриче прорицања било чега, чак и оних негативних последица које би из злоупотребе технологије могле да проистекну, да се одриче уопште непријатне дужности да садржи било какво позитивно знање, и да се усмерава према свету чисте литературе, и то са јасно израженим амбицијама да се укључи у њене главне токове.

Ако је литераризовање некад сакралних и митских тема у фантастици 18. и 19. века било јасан симптом да се религијско-метафизичка слика света дефинитивно распада, онда нам се чини да можемо рећи да у претварању научне фантастике у литературу која има тек лабаве везе са науком видимо јасне знакове ако не распада, а оно бар отрежњење од технолошког мита који је сменио религиозни мит.

Међутим, та потиснута метафизичка компонента која је у доба просветитељства из сфере реалног прешла у сферу имагинарног, у сферу уметности, избија поново у неприкривеном виду у научној фантастици педесетих и шездесетих година; она, заправо, не представља ништа ново у самој научној фантастици, јер је, упркос фасцинацији науком, овај жанр био носилац извесних религиозно-метафизичких премиса од самих својих почетака.

Социјални значај ове „обнове метафизике“ очитавао се, на пример, у огромној популарности дела Френка Херберта Пешчана планета у којем се, нешто пре конституисања еколошког покрета крајем шездесетих, са огромним успехом јавља еколошки мотив, заснован на најсавременијим сазнањима и биолошким теоријама, али и на прастарим религијским уверењима да је све живо и неживо на овом свету нераскидиво повезано и у потпуности међузависно. Као да су, можда по први пут, једно прастаро веровање и једна модерна научна теорија, нашле једнозначну додирну тачку - јер еколошки мотиви у научној фантастици, као и сам еколошки покрет, представљали су, ма колико се ослањали на саму науку, принцип управо дијаметрално супротан оном који је одређивао главни правац технолошког успона Запада - принцип искоришћавања „природе“ од стране „човека“.

Научна фантастика, езотерија и окултизам

Оно што се са социолошке тачке гледишта може приметити о научној фантастици хиљаду деветсто шездесетих година, јесте да је она у то време стекла много ширу и масовнију публику него што је икад имала. Од Гернсбаковог магазина „Амејзинг сториз“ (1926) па све до краја педесетих, читаоци SF-а су били малобројни, људи махом са техничким образовањем, или бар претензијама на њега. Тиражи SF часописа (а продукција је до педесетих била махом часописна) кретали су се у границама од неколико хиљада примерака, насупрот милионским тиражима књига какве постижу SF писци шездесетих година (апсолутни рекорд држи још увек Френк Херберт са Пешчаном планетом). Не само да је популарна, научна фантастика шездесетих постаје нека врста култа (посебно Кларк/Кјубриков филм Одисеја у Свемиру 2001), иначе филм са изразитим мистичким конотацијама.

Изгледа да узроке за толику популарност научне фантастике треба да тражимо и у томе што је она одговорила повећаном интересовању за окултизам и магију које се у то време јавља, повезавши елементе митологије науке са елементима традиционалних митологија, тачније речено, преоденувши религијску митологију у научно рухо.

Према речима Мирче Елиадеа, помодне културе тог времена јасно откривају усмереност ка оном „што би се могло назвати макроисторијом - планетском и свемирском историјом“2  а те елементе је научна фантастика садржала од својих почетака. И не само то - овај је елеменат, могли бисмо рећи, један од конститутивних елемената научне фантастике као жанра. Поновно оживљавање масовног интересовања за различита мистичка и окултистичка учења чини да публика на SF почиње да гледа из новог угла, да „открива“ SF као потајног носиоца баш тих тенденција. Резултат тога био је да, ни крива ни дужна, научна фантастика стекне сакралну димензију: чак је једна књига Роберта Хајнлајна послужила као основ за оснивање праве цркве, такозване „Цркве свих светова“.3 Тако се, ето, и научна фантастика нашла раме уз раме са тибетанском мистиком, култом вештица и сатанизмом, смешана у неку врсту невероватне поп-религије. У читавој тој папазјанији SF је била посреднички беочуг, који је повезивао наизглед непремостиви јаз између религијског и технолошког погледа на свет, синтетишући њихове наоко неспојиве митове у јединствене и сублимне визије. Могло би се чак рећи да је, по свом религијском и мистичком потенцијалу, научна фантастика, у својим најбољим делима, (као што је већ поменута „Одисеја 2001“) била далеко изнад нивоа популарне мистике која се, у облику некакве „дајџест“ верзије ширила светом.

Педесетих и шездесетих година су се, додуше, у научној фантастици појавила и дела која су се неприкривено бавила теолошким спекулацијама у оквиру хришћанске теологије (нпр. роман Случај савести Џејмса Блиша) и која су по правилу доживљавала приличан успех. Ипак, чини нам се да, осим саме чињенице што се дотакла те тематике, научна фантастика није имала ништа ново и битно да каже у оквиру званичног хришћанства које је показало знаке да не може да задовољи растућу духовну радозналост и глад Запада. Религиозна интересовања у нашем веку нису се ни обновила у оквиру хришћанства - према коме се, чак, створила одређена одбојност - већ у оквиру, да тако кажемо, алтернативних религијских покрета, који су се ослањали пре свега на јавности доступне елементе езотеријске и мистичке традиције, и то како источне, тако и западне. Ова традиција чувала је, у колико-толико неискривљеном облику, елементе који су се у званичној вери већ потпуно искривили или изгубили: чежњу за успостављањем мистичког јединства са читавим светом, осећај повезаности судбине појединца са макрозбивањима у космосу, тежњу да се успостави изгубљена светост читавог света, осећај за важност и најбаналнијих збивања у контексту сакралне историје света, као и оптимизам повезан са надом у спасење. Сви су се ови елементи нашли у поп-религији шездесетих која је очекивала велику обнову (латински renovatio) човекових потенцијала у ери Водолије (Aquarius). Све ове елементе садржи и научна фантастика - да будемо прецизнији, садржала их је још много пре него што су се обновили у форми популарне религије шездесетих година. Друштвена ситуација шездесетих година учинила је да се по први пут отворено (отворено у социолошком смислу) и научна фантастика искаже као носилац ове традиције којој, заправо SF од свог постанка и припада.

Овде морамо да нагласимо још једну битну црту научне фантастике. Елијаде утврђује да у двадесетом веку постоје две сасвим различите струје у езотерији: „поп-религија, карактеристична особито за културу америчке младежи, која најављује велику обнову пост-Акваријусовог доба; и у другу руку скромније откриће, али које се брзо шири... које одбија наду у космичку и историјску обнову без уводног катастрофалног разарања савременог свијета.“4 Научна фантастика се јасно приклања овој другој струји: у њој, нарочито педесетих и шездесетих година, буја апокалиптичка имагинација, ослоњена на библијски текст, али живо подстакнута претњама које је тзв. атомско доба реално упућивало опстанку човечанства. Претпоставка SF дела са апокалиптичком схемом у основи јесте да овај свет најпре мора бити разорен да би се из тога могао изродити неки нови, виши квалитет: огромне димензије апокалиптичких разарања, као и грандиозна космичка перспектива карактеристична за SF јако умањују значај човека у целини космичких збивања - тачније речено, значај човека каквог га данас знамо. У невероватним противречностима шездесетих, које велики део дубине и динамике добијају управо из судара ова два опонентна езотеричка учења, научна фантастика нагиње критичкој, песимистичкој слици савременог света - не-антропоцентричној и суштински проблематичној. Ако веровање у долазак ере Водолије (по нама прилично наивно) изражава веровање да ће се стање ствари сопственом логиком поправити и да ће човечанство без икаквих промена доспети у доба среће и блаженства, онда апокалиптичке визије научне фантастике указују на чињеницу да се никакав квалитативни скок неће одиграти сам од себе.

У целини гледано, чињеница да научна фантастика ужива огромну популарност у општем технолошком оптимизму шездесетих година, а сама дубоко опонира том оптимизму, указује на оно, можда још недовољно јасно изражено, дубоко подсвесно разочарање Запада у темељне вредности пост-ренесансне технолошке цивилизације и подсвесно неповерење да ће двадесетовековски сан - откриће комплетних тајни света, ослобођење свих скривених потенцијала људске личности,  формирање праведног и хармоничног друштва - у оквиру постојећег цивилизацијског модела икада моћи да се оствари. Ово се неповерење неприкривено изразило већ у следећој деценији.

Криза седамдесетих, рецесија, алтернативни покрети и SF

Седамдесете године двадесетог века вероватно представљају само једну од криза прогреса које с времена на време захватају свет, и имају свој пандан у кризама савести које код већине људи изазивају. Она је за нас занимљива стога што је научна фантастика педесетих и шездесетих година у имагинативној форми указала на многе проблеме који ће се поставити седамдесетих. Али, пођимо редом.

Велика енергетска криза која је тада захватила Запад - мада је, у суштини, била изазвана утицајем политике на тржиште нафте - одједном је пробудила дотад потискивано сазнање да су природни ресурси ограничени, и да све оно што је у то доба било само привремено стање може једном, не баш толико далеког дана, постати трајни проблем. Ма колико да је загазила у атомско доба, ова цивилизација је још увек заснована на нафти и њен нестанак би из темеља променио савремено друштво. Граница резерви нафте одједном је указала на границе раста цивилизације, бар у њеном данашњем облику. Са друге стране, алтернативни покрети за очување средине и угрожених врста, познати као еколошки, добили су један свој значајан огранак у антинуклеарном покрету, који ће се највише захуктати на почетку осамдесетих. Био то пуки конзервативизам или не, чињеница је да је антинуклеарни покрет затварао излаз из нафтне кризе, који би, при данашњем стању технологије, могао да се заснива једино на атомској енергији. Будућност се почела указивати у два нимало привлачна облика: оскудица енергије - или радиоактивно загађење. А чаробни штапић технологије још се није покренуо да ову непријатну дилему разреши. По свему судећи, стигло се дотле да је, можда по први пут, од доба парних машина, просечан човек изгубио веру да је технологија способна за решавање глобалних проблема - јер, стигло се до тачке кад се технологија почела да развија по закону умањеног учинка на свакодневни живот. Кад су једном савладане заразне болести, кад је свако добио стан са струјом и водом, радио, ТВ, аутомобил и могућност да путује у било који крај света - готово да се ништа битно томе више није могло додати. „Напредак“ је постао ствар нијансе: бољи телевизор, бржи аутомобил - али, чему то? Истраживање свемира запело је код Месеца. Шта је, уосталом, човек и могао да тражи тамо? Лет 1969. године задовољио је технолошку сујету - и то је била готово сва корист од њега. Избачено је још пар „научнофантастичних“ пројеката - снимање Јупитера, Сатурна, порука ванземаљској цивилизацији (хипотетичкој) коју је понео „Пионир 10“ и онда је настао застој иза кога се није видело шта даље. (Додуше, у најскорије време се указала перспектива, мада прилично застрашујућа, развоја космичког оружја у пројекту „Рат звезда“, који, нимало случајно, носи име познатог SF филма). И још један пораз технологије - моћно опремљена америчка војска доживела је фијаско у Вијетнаму суочена са голом људском упорношћу и жилавошћу.

Седамдесетих година указао се невиђени и срамни расцеп између огромних средстава потрошених за истраживање свемира, наоружање и рат  - и глади која је у Африци избила управо као последица еколошки неразумне политике гајења култура које том поднебљу не одговарају (плантаже банана, кафе, жита, памука, итд). Пустиње се нису, како што су предвиђали Верн и Велс, претвориле у плодне оранице - него су се, од почетка овог века, још и повећале. Светска економија била је суочена са великом инфлацијом и привредном рецесијом. Прва технолошка сила света, Америка, почела је да индустријски опада. То су били извори незадовољства које је, изгледа по први пут у овом веку, обичан човек схватио као цивилизацијско упозорење. То је родило низ алтернативних погледа на свет који су нашли друштвени израз у такозваним алтернативним покретима.

Шта се, међутим, догађа са научном фантастиком, у то доба кад су се њена песимистичкија предвиђања почела остваривати, и шта се догађа данас (1989. године, прим. ур.), кад изгледи за еколошку катастрофу постају реални (нпр. у глобалној промени температуре на планети, врло великом оштећењу витално важног озонског омотача Земље, за које не постоје никакви изгледи да ће до краја двадесетог века бити санирано)? Чини нам се да и поред неколико изврсних дела насталих седамдесетих (посебно оних Урсуле Ле Гвин) може да се запази опште опадање SF продукције које је учинило да се осамдесетих, први пут после велике експанзије научне фантастике у касним педесетим, криминалистички роман нађе на листама најчитанијих књига испред SF-а. Највећи комерцијални успех SF филма седамдесетих, Лукасов серијал Ратови звезда, указује да се научна фантастика, као и укус публике, битно трансформисала у правцу епике, бајке, легенде, чисте фантазије. Можда је то и био повратак на традиције „спејс-опере“, жанра који је цветао четрдесетих, али ми у томе пре видимо лагану деперсонализацију жанра који сам озбиљно преиспитује и нарушава сопствене конвенције тежећи да се прелије у сродне жанрове. Базично поверење у технолошки раст, које је било пресудно за експанзију SF-а, без обзира да ли је однос према њему био апологетски или критички, ишчилело је, а са њим, по нама, и основни покретач SF жанра. Седамдесете године су, по свему судећи, граница у историји жанра која ће или означити почетак његовог опадања, или, пак, непредвидиви квалитативни скок који би га могао укључити у главне токове светске литературе; у сваком случају, један модус писања, започео још са Франкенштајном (1818. године) остао је да виси у ваздуху лишен већине идејних, социјалних, па и литерарних конвенција које су га храниле. Зашто? Зато што су наука и технологија, изгледа, потпуно изгубиле ону култну ауру која их је од доба индустријске револуције па до Другог светског рата јасно окруживала. У новијој историји се почело показивати да оне не нуде појединцу ни спасење ни интегрално знање које су у почетку обећавале. Човек тешко може да живи од сазнања да ће се његови пра-пра-пра - итд - унуци за пар степеника приближити спознаји света као целине, и да смо неминовно осуђени да живимо само са фрагментима знања. Показало се и да наука и технологија не воде неминовно добру - Први светски рат је био први рат у историји у коме је више људи убијено савременим оружјем него што је умрло од заразних болести. Тако су оба стремљења путем којих се наука наметнула као наследник религије - тежња ка добру и интегралном знању - суштински промашила, баш као и у претходним системима. Није чудо што се шездесетих година расположење и научне фантастике и њених читалаца стало окретати мистици, магији и окултизму, који су нудили управо оно што је наука пропустила да донесе човечанству. Али, мистика, магија и окултизам не могу бити једина основа SF жанра, бар не онаквог како је он себе од 1818. године па до данас дефинисао, мада су оне увек чиниле суштински битан фактор. Своје постојање научна фантастика дугује пре свега сложеној интеракцији фасцинације науком и фасцинације религијско-мистичким претензијама. Зато, кад је фасцинација науком ослабила, ослабила је и напетост која у SF-у нужно између ова два фактора влада, а тиме и значај и виталност читавог жанра. Са друге стране, порука коју је научна фантастика имала да пренесе - порука о подједнакој важности и научне и метафизичке слике света за човека - допрла је, шездесетих и седамдесетих година, до друштвене површине. И као што је у случају традиционалне фантастике (како је утврдио Тодоров) психоанализа одузела овом жанру једну од његових важних функција - слободу да говори о табу-темама попут либида, садизма, некрофилије, халуцинантним стањима блиским лудилу и помереној рецепцији, маскираним у приче о различитим фантастичним бићима - тако је оживљавање популарне мистике и религије учинило да научна фантастика изгуби ону привлачност забрањеног какву је као носилац мистичких тенденција уклопљених у научну слику света одувек имала. Тако је научна фантастика начета са оба краја у време када се одрекла тежње да буде „научна“, а одузета јој је драж скривеног, јер су се тенденције које је крила недвосмислено испољиле на социјалном плану. Данас је она жанр коме тешко можемо сагледати будућност без неке нове и драстичније трансформације.

*  *  *

Ово релативно поједностављено испитивање односа научне фантастике и друштвеног контекста у новијој историји указује на две важне чињенице. Прва је да је научна фантастика битно везана за успон науке и технологије. Од постанка овог жанра па до данас центри научнофантастичне продукције увек су се поклапали са центрима економске, војне и технолошке моћи: у 19. веку били су то Француска и Енглеска, у 20. веку пре свега Сједињене Америчке Државе и Русија. Друга је, да је научна фантастика од свог настанка имала одувек религијско-мистичке претензије које су се и у њој јасно изразиле онда кад им је било допуштено и да се изразе у форми масовне културе. Присуство оба ова елемента одаје SF жанр као носиоца темељне амбиваленције која карактерише свет од индустријске револуције у 18. веку па до данас, амбиваленције између сазнатљивог и несазнатљивог, физике и метафизике, когнитивног оптимизма и осећања да је свет, у својим најдубљим и суштинским тајнама, ипак недокучив. Никакво чудо што су највећа имена физике 20. века (чија су открића допринела распаду класичне, механицистичке слике света која се дуго одржавала у науци), доводећи сопствена открића до крајњих консеквенци, долазила до метафизике. Ако су тако амбивалентну структуру размишљања чували и такви умови попут Ајнштајна, Хајзенберга, Бора, Паулија и других, није никакво чудо што је обичном човеку, осуђеном на сурогате науке и поједностављену позитивистичку доктрину, импоновала научна фантастика која је, користећи се алибијем науке, гајила управо онај начин размишљања који је и бриљантне научничке умове гурао према метафизици.

У истраживању односа научне фантастике и друштва остаје неиспитан још један аспект за који морамо да признамо да нисмо у стању да га истражимо. Ради се, наиме, о утицају научнофантастичне литературе на сам правац технолошког развоја у 20. веку; чини нам се да постоје прилично јасне индиције да је ова литература одиграла не малу улогу у усмеравању технолошког развитка према истраживању космоса; тај развој је могао, без сваке сумње, и да крене било којим другим путем: ка откривању чистих технологија, истраживању океана, контроли метеоролошких фактора и сл. Али, људи су одабрали баш спуштање на Месец - мотив који се вековима упорно понављао, од барокних претеча SF-а (Сирана де Бержерака и Кеплера), преко родоначелника жанра Верна и Велса, па до оних SF писаца који су, активно учествујући у технолошком развоју после Другог светског рата овај подухват предвидели, припремали и доживели - као што је случај са Артуром Кларком. Да би се, међутим, овај однос могао испитати, било би потребно упоредити познавање многих грана науке и технологије, приступ документацији НАСА, и могућност личног контакта и интервјуа са многим људима који су у свемирским програмима учествовали, што за писца овог рада заиста спада у научну фантастику. Остаје нада да ће, једног дана, то можда урадити неко други.

1    Референце на шездесете и седамдесете године у овом раду највећим делом су преузете из ванредно занимљиве књиге енглеског новинара и списатеља Кристофера Букера „Седамдесете године“ (Christopher Booker, The Seventies, Allan Lane, London, 1980), која представља покушај да се савремена историја систематизује по деценијама, уз књигу истог аутора о шездесетим, као и друге књиге из исте серије о деценијама двадесетог столећа. Наведено Букерово дело, поред материјала који о хиљаду деветсто шездесетим и седамдесетим садржи, заступа и специфичан филозофски и историјски став о том раздобљу са којим се готово у потпуности слажем.

2     Mircea Eliade, Окултизам, магија и помодне културе, ГЗХ Загреб, 1983, стр. 28-29.

3     Занимљив је и пример Сајентолошке цркве (Scientology Church) која није заснована на неком конкретном СФ делу, али јесте на СФ премисама: њени припадници верују да су, после великог општекосмичког рата, као поражени у њему прогнани на Земљу.

4     Мирче Елиаде: op. cit. стр. 100 и 101.