Зорица Ђерговић-Јоксимовић

Утопија и научна фантастика

Љубазношћу Српског друштва за научну фантастику.

Неки теоретичари целокупну утопијску продукцију пре успостављања научне фантастике као легитимног књижевног жанра сврставају у претече научне фантастике. Међутим, овакав приступ, иако разумљив, није довољан. Наиме, поставља се питање шта у том случају представља модерна утопијска продукција. Реликт прошлости или некакав нуспродукт модерне научне фантастике? Ако посегнемо за другим пољима људског стваралаштва, попут филозофије, увидећемо да утопија егзистира као самосталан феномен од Платона до данашњих дана. То наводи неке мислиоце да закључе да се утопија пре може сматрати “друштвеном фантастиком, него научном фантастиком.”[1] С друге стране, теоретичари који инсистирају на повезаности утопије и научне фантастике указују на чињеницу да класичне утопије представљају “хипотетичку социологију и политичку науку.”[2] Међутим, ни овај добронамерни покушај да се премости јаз између утопије и научне фантастике није сасвим успео с обзиром на то да у процесу приближавања ова два жанра реч хипотетичка треба да одигра кључну улогу. Проблем настаје када се схвати да се реч научна из синтагме научна фантастика односи, првенствено, ако не и искључиво, на природне науке, њихову примену и достигнућа.

Уводећи један помало заборављени термин у теоријску област научне фантастике и утопије, Дарко Сувин помогао је да се разреше ове недоумице. Наиме, Сувин, посежући за когнитивним очуђавањем као карактеристичним поступком како утопије, тако и научне фантастике, коначно успоставља задовољавајући однос између ова два жанра. Когнитивно упућује на везу између науке, рација и научне фантастике као  жанра, а очуђавање на увођење новума, то јест, приказивање “новог света” који се разликује од оног у коме аутор живи. Сувин је овај термин преузео од руских формалиста, превасходно Шкловског, код кога остранение означава поступак који омогућава опажљивост форме, јер “циљ уметности је да се осећање ствари дâ преко виђења, а не препознавања; уметнички поступак је поступак онеобичавања ствари, поступак отежане форме, који потенцира тешкоће и време трајања перцепције, јер је тај процес у уметности сам себи циљ и мора бити продужен.”[3] Очуђавање се јавља и код Брехта, у облику Verfremdungseffekt, односно, по њему, “презентација која очуђава је она која допушта да препознамо њен субјект, али у исто време, чини да он изгледа непознат.”[4] Заснивајући своју дефиницију утопије управо на очуђавању, Сувин тврди да је утопија “вербална конструкција о одређеној псеудо-људској заједници у којој су друштвенополитичке институције, норме и индивидуални односи организовани по савршенијем принципу него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована на очуђавању које проистиче из хипотезе о алтернативној историји.”[5]

Међутим, чињеница да је Сувин, увевши очуђавање као заједнички именитељ утопије и научне фантастике, успешно указао на то шта повезује ова два жанра, може довести до погрешног закључка да су утопија и научна фантастика само два појавна облика једног истог феномена. Иако понекад долази до преклапања ова два жанра, мора се имати на уму да се утопија, чак и она најфутуристичкија, не сме мешати са научном фантастиком, чак и када се у утопији јављају елементи научне фантастике, јер је тема утопијске књижевности увек савршено или несавршено (дистопија, антиутопија) друштвено уређење, док само друштво може бити тема научне фантастике, али не и увек једина и главна тема. Везу између утопије, дистопије и научне фантастике опет је, чини се, најбоље илустровао Сувин тврдњом да је научна фантастика “у исто време шира и барем побочно потекла од утопије; она је, ако не кћи, а онда ипак нећака утопије, нећака која се често стиди породичног наслеђа, али неспособна да умакне својој генетској судбини. Без обзира на све њене авантуре, везу са романсом, популаризацију и чудесност, научна фантастика се, коначно, може писати само између утопијских и антиутопијских хоризоната.”[6]

И тако, сада је, чини се јасније каква је веза између Урсуле Легвин и њене “руралне” утопијске научне фантастике, с једне стране, и, на пример, Беконове утопијске претече модерне научне фантастике, Нове Атлантиде, с друге стране. Заправо, утопија и научна фантастика јесу два независна, али и надасве сродна жанра.

[1] John Brunner, “Utopias and Nightmare,” u Brian Ash, ur., The Visual Encyclopedia of Science Fiction, Pan Books, London and Sydney, 1977, стр. 125.

[2] Peter Nicholls, ed., The Encyclopedia of Science Fiction, Granada, London, Toronto, Sydney, New York, 1979, стр. 622.

[3] Наведено у: Владислава Рибникар Перишић, Руски формализам и књижевна историја,  Мала едиција идеја, Београд, 1976, стр. 26.

[4] Наведено у:  John Clute and Peter Nicholls, Encyclopedia of Science Fiction, стр. 313.

[5] Darko Suvin, Metamorphoses of Science Fiction, Yale University Press, New Haven and London, 1979, стр. 49.

[6] Ibid, стр. 61-2.