Драшко Ређеп

Завереник Језика: Планетарни сигнализам Мирољуба Тодоровића

(Образложење одлуке о додели Награде Вукове задужбине Мирољубу Тодоровићу).

Исидора Секулић је, давно, уочила две стазе, две могућности развоја наше културе. Једна је Вукова, са заветном мисијом ситуирања нашег бића, наших суштина и нашег стваралачког духа у Европи. И друга, Доситејева, која је навике, достигнућа и особености остатка Европе доносила овамо, дијалога ради превасходно. Наш овогодишњи изабраник Мирољуб Тодоровић (1940) свакако је на Вуковој страни, уз битну напомену да, за разлику од некадашњег уметника, Вермера рецимо, не посматра Делфт, већ кроз своје градско окно, попут Енди Ворхола, цивилизацијски отпад, крезубаве контејнере и рошаву лепоту овога света.

Завереник језика, Тодоровић је веома близак настојањима Момчила Настасијевића и срећнијим тренуцима београдских надреалиста, војујући за своју оригиналност на начин који у нас није виђен од времена зенитизма.

Мирољуб Тодоровић (1940) свакако иде у ред најособенијих личности српске поезије у другој половини двадесетог века са посебним обзиром на истраживачки рад, на упорњачку способност да синкретизам својих идеја доследно и у концентричним круговима афирмише и употпуњује. Оснивач и теоретичар сигнализма који је у међувремену постао велика планетарна актуелност, Тодоровић је промишљао различите облике уметности и живота. Откривши златну руду своје речитости, он је открио прави правцати водопад домишљатости, косих померања смисла, дотицаја које је, и од пуко шатровачких решења успевао да сугерише један по много чему распрскавајући, хаосу и помами најближи доживљај истинитости свакојаких наших живота и стварности. И као што је језичко богатство Тодоровићеве поезије, чеоно показано и у књизи Плави ветар (Нолит, 2006), наклоњено жаргону, тако је неочекивано сазвежђе компјутерске галаксије, тако неистражено, тако слојевито и тако интермедијско, омогућило његовој изражајности продорност без премца.

Тодоровићев текст је увек и тело и текст, свакако и у забранима који суседују књижевности (сликарство, филм, фотографија). Јулијан Корнхаузер, један од највећих познавалаца сигнализма, с правом уочава како Тодоровић „ништа не олакшава, пре запетљава и то успешно“. И стога се може рећи да су његове игре речи и надасве духовити срокови у најбољој традицији нашег усмењаштва. Не поштује комешање, пучину непрегледа, листу чекања. Његова књига Плави ветар  је епитаф протраћеног времена, копна заборава, уштогљеног смисла.

У тврдокорном веровању да је све сигнал, овај песник као да не престаје, у свом бродоломничком очају, да маше видљивим и невидљивим заставицама новог смисла. Све неочекивано, све двоумећи се. Промичу хоризонтима ових песама смерни Тутанкамони и уморни Аполони, читав код историјских и неисторијских времена. Обнављајући, и онде где се то чинило немогућим, романтичарски дух наше лирике, Тодоровић је остварио у језику прасак, проналазећи у свему око нас не само страсти него и заумност саму. Уосталом, много их је, тих Тодоровића, у једној песми.

Мирољуб Тодоровић је од својих истраживања, тумарања, несаница, стројних и струјних удара овуда унаоколо, баш и на овим страницама Плавог ветра, успео да заснује властити случај, у исти мах романтичарски понесен истовремено кад и натприродно прибран.

Он је и од наших гестова обликовао и сањао поезију, а његова игра случајних читања (Ј. Корнхаузер) открила је, у хаосу наше цивилизације, једно од најотворенијих дела која су се појавила на овој нашој њиви.

(Објављено у листу „Вечерње новости“, среда, 19. децембар 2007.)