Тихомир Јовановић

Љубомир Дамњановић, један живот

Љубомир Дамњановић рођен је 13. октобра 1959. године у Београду. За оне који би са астролошке стране хтели истражити његов живот напоменимо и да је рођен у 11 часова и 20 минута. Мајка Зорица рођена је 29. марта 1938. у Лесковцу, девојачко презиме Панић понела је од оца који је био жандарм. Умрла је две године после Љубине смрти, 19. децембра 2001, изгубивши вољу за животом. Отац Драган рођен је 30. новембра 1930. године, а умро 10. маја 1984, док је Љуба био на одслужењу војног рока.

Љубомир Дамњановић је завршио основну школу „Ђуро Ђаковић“. Осми разред завршио је школске 1973/74 године са врло добрим успехом. Занимљиво је да из предмета који се онда називао „Српскохрватски језик“ никада није имао петицу. Углавном су то биле тројке и четворке. Ако је у својим писменим саставима већ онда спомињао але, бауке и остале приказе, сигурно није наишао на одобравање професора.

Исте оцене уследиле су и у средњој школи – Првој београдској гимназији, тада званој и Гимназија „Моше Пијаде“, природно математички смер. Гимназију је завршио школске 1977/78. године у разреду IV/6, а за свој испитни рад изабрао је тему Заштита човекове средине – географија и одбранио га добрим успехом.

После гимназије уписао је студије историје које никада није завршио и отишао је у војску, Југословенску народну армију, као пешадинац у копненој војсци. Они који су служили овај род знају како то изгледа. Војни рок одслужио је у Зајечару од 8. априла 1984. до 08. априла 1985 године. Вратио се у кућу која је остала без главе породице и, можда под утиском пролазности живота, почиње писати о бесмртним бићима, вампирима, који су протагонисти највећег броја његових приповедака и новела.

После одслужења војног рока запослио се у Поштанској штедионици где је 6. јуна 1985. године примљен на радно место помоћног радника у радној јединици заједничке службе – одељење експлоатације, да би га смрт затекла на радном месту Вишег референта архиве.

Љубомир Дамњановић је умро од последица шећерне болести 22. јуна 1999 године у Београду, неколико дана по престанку јављања сирена које су упозоравале на долазак НАТО авиона. Те последње дане живота провео је не марећи за авионе, ни за своју болест која га је већ видно савладала. Са нестрпљењем је чекао да изађе из Градске болнице и врати се за свој компјутер, користећи сваки тренутак када би се осећао боље да још нешто напише.

Љуба је сахрањен на Топчидерском гробљу где су пре њега сахрањени  његов отац и мајка. Последња адреса породице Дамњановић је Топчидерско гробље, парцела 23, гроб 93.

А све оно што је остало од овоземаљског живота стало је у малу црвену, картонску кутију коју чува најбоља комшиница.

Унутра се налази гомила папира на којима је забележено да су постојали, њихови животи укратко, онако како можда постоји негде горе у Централној небеској архиви, да нас увери да нас наше сећање не вара.

Нешто од тих података о животу Љубомира Дамњановића дато је у овој краткој биографији.