Сава Ристовић

Критички дигитални номадизам

Форматирање света као велике тржнице на којој сви продају и купују све изменило је, пре свега, схватања простора и функцију појединца у том простору. Термин номад постаје симбол јединке тог новог устројства света и у културолошким теоријама почиње да се користи: а) за ствараоца који, пратећи своје креативно деловање, не познаје географске просторе и државне границе, и б) за ствараоца коме нису битни ни начин, ни медиј, ни област, већ само изражавање идеје. У тој новонасталој ситуацији и визуелна уметност доживљава и функционалне и садржинске промене, пробија границе сопственог израза и апсорбује и идејне и структуралне елементе из других области живота, док уметник постаје активни (специфични) актер опште комуникације; сам финални производ поприма атрибуције поруке, става (statement-а) уметника према том свету.

Али глобално друштво истовремено је и информатичко, па су и простор и време извучени из физичких оквира, те се на (креативној) сцени појавио нови номад – стваралац који, не померајући се из свог физичког простора (радне собе), користи виртуелни свет као јединствено поље за изражавање идеја и ставова. Иако је граница „реалног“ и „виртуелног“ у савременом добу све порознија, још увек постоје неки постулати који та два простора раздвајају и који их чине ентитетски дефинисаним. За виртуелни свет то су: брзина, која се мери што краћим временом одзива, реакције на побуду; језик, који мора да буде универзалан, симплификован, сведен на јасне и препознатљиве визуелне или звучне знакове; форма израза, која се заснива на компресији и комбинацији (монтажи, колажу) доступних информација.

Тим новим номадима припада и Андреј Тишма. После изведеног преноса с написаних на изговорене речи – онако како је то приметио Вирилио, да данас изговорена реч логично слаби пред тренутношћу слике у реалном времену – Тишма се у свету технолошког убрзања позиционирао као активни и креативни чинилац те нове комуникације. Прихватајући то да је информација основ комуникације унутар „виртуелног“, да мора да буде једноставна и препознатљива и да се процес заснива на примарном примању, преради и слању (одашиљању поруке), он своје стваралаштво у потпуности прилагођава тој логичкој структури, да би, с друге стране, добио најшири аудиторијум за дистрибуцију својих идеја. За такав начин стварања нису потребне галерије, није потребно организовање изложби, позивање посетилаца, не постоји рок трајања – све је приступачно свима, без временског ограничења, подложно сталним променама и сталном настајању. Као што уметник ствара дело за дати „физички“ простор, тако и Тишма своје радове ствара за „виртуелни“, и они апсолутно функционишу на свим нивоима презентације и перцепције унутар тог света, унутар те логике. Свако преношење у „реалну“ комуникацију може да наруши њихов интегритет, па чак и идентитет. Компресовани формати визуелног и звучног (.jpeg, .mp3, „флеш“), унутар једне логичке матрице комуникације, изражавају сву комплексност Тишминих идеја, док кроз принтове великог формата или видео пројекције у реалном простору галерије бивају подвргнути традиционалном систему перцепције. Али и тада бројне Тишмине акције (циклуси дигиталних визуелних и звучних колажа и „флеш“ анимација, пројекти мејл арта, видео радови), иако губе на убојитости поруке, добијају на уметничком изразу, за разлику од „реалних“ уметничких дела, која превођењем у „виртуелно“ опстају једино на информативном нивоу.

У већ поменутој ситуацији поливалентности израза у савременој уметности Тишма се определио да рефлексије „физичког“ глобализма разматра у „виртуелном“, као идеалном глобализму, у којем се вредност појединца верификује кроз комуникацију, а не кроз интерес. Та самододељена улога креативног коментатора појава и догађаја из „реалног“ света у „виртуелном“ простору омогућује му да прихвата информације, чињенице, и да их контекстуализује, баш као што то чини Ноам Чомски кроз књиге у „реалном“ свету. Наставак те својеврсне мисије јесу и Тишмини радови из новог циклуса Цивилизовано усековање, где се он бави актуелном, али и фрустрирајућом темом Косова (и за Србе и за Албанце). Поменути простор, међутим, не посматра као географску величину, већ као део духовног идентитета једног (српског) народа, указујући на то да ни ова етничка одредница, у крајњем случају, није битна, већ да је важан однос савременог, глобалног света према периферији, која често постаје колатерална штета примарних процеса. Другим речима, Тишма у овом циклусу поставља питање: Да ли напредак цивилизованог друштва има смисла ако носи уништење појединих култура (попут култура Инка и Маја) или асимилацију у други/другачији вредносни систем (попут онога што се догодило са Индијанцима, Јаномамама, Абориџинима)?, односно: Да ли мултикултурализам у ствари значи стварање хибридне, пирамидално устројене културе тржнице? На тај начин Тишма покушава да у глобалном свету скрене пажњу на заборављену димензију – етику. Због тога пањеви, као својеврстан лајтмотив овог, пре свега дидактички и цинички обојеног циклуса, могу да се тумаче и као остаци неких култура, али и као остаци човека. Јер – шта је човек, шта је народ без морала? Само пањ који подсећа да је некада ту било живо биће.