Слободан Шкеровић

О Интернету, Пројекту Растко, Енергетском пољу

Уводно слово о енергетском пољу

О „Растку“, али пре тога о Интернету, или старој научнофантастичној идеји о „репликаторима“[1] као основном моменту трансформације људског рода.

Идеја репликатора подразумева непосредно стварање „из машине“, стварање материјалних објеката трансформацијом енергије. Овакав концепт економије руши сваку традиционалну теорију „размене“ добара као основног економског модела човечанства.

„Репликатор за свакога“ уздиже појединца изнад друштва и ослобађа од принуде изражене као „потребе мноштва надилазе потребе појединца“.

Интернет се јавља као први прави актуелни модел репликатора. Интернет је енергетско поље које нуди „бесплатно“ – „неразменско“ – духовно добро, дакле – слободно.

Очекује се велика борба између заговорника класичног, данас глобалистичког економског модела, и овог слободног еквивалента „хоризонталне заједнице“.

Хоће ли доћи до „спаљивања Интернета“, хоће ли се поновити историја, хоћемо ли имати ново иконоборство – мрежоборство?

Јесу ли Отелотворења[2] схватила шта се дешава? Јесу ли оне сада упале у екстатично стање медведа Јогија? Појавила се нова река, препуна риба. Награбили су пуна наручја, али рибе и даље скачу около. Хоће ли почети да бацају то што већ имају како би награбили још?

Интернет није као нафта, он је глобално енергетско поље. Интернет је потпуно детериторијализован. То и јесте у складу с Новим светским поретком. Али дијалектика поретка је таква – Интернет сада већ у великој мери угрожава једну огромну индустрију – индустрију забаве! Али не само њу...

Један од првих контраудара НСП-а је продужење важења копирајта. Да не бисмо могли да бесплатно читамо ауторе који су напустили овај свет пре 50 година. Сада је та граница 70 година. Ово је прави почетак мрежоборства. Ово је бацање здравих јабука, јер гладни немају новца да плате – па нека зато цркну.

Постоји већ један табу – водени мотор. Сви то знају, нико не сме да га направи. У области софтвера, превладао је најгори ОС. Али и он сада трпи од Интернета и брзо ће му доћи крај.

Имаћемо боље ОС на Интернету, нећемо више зависити од „једних Прозора“. Имаћемо „Убик“[3] уместо „облик“.

Знање је сила, знање је моћ – ово нису празне речи. Ова фраза има дубинско, вишеслојно значење. Монопол на знање пропада у океану Интернета. Отелотворења можда и могу да заштите своја издања вредних аутора, али има толико вредних аутора који нису под Уговором с Ђаволом. Они слободно објављују знање истог квалитета. Знање долази од Духа, из њега се слободно захвата.

Улога уметности у овој акцији је од непроцењиве важности. Производи уметности зраче енергију и тај извор се не може потрошити. Неће се једна књига потрошити чим је неко прочита. Неће једна слика потамнети зато што је неко видео. Уметност је неуништива. И покушаји колективног ума да од потрошних производа произведу потрошну „уметност“ пропали су.

А та пропаст значи само једно – уметност чува од пропадања људе – „потрошаче“. Људи се неће потрошити ако „конзумирају“ уметност, а хоће ако конзумирају „забаву“.

Уметност је Убик.

Интернет је уметничко средство – чиста, непотрошна енергија.

Интернет представља римејк мита о Еросу и Психе. Интернет је Ерос који не спава. А Психе никад не тоне у мрак.

О Растку и сигнализму

Пројекат Растко и сигнализам су остварили фузију током јесени 2007. Велики број сигналистичких дела, од теоретских до уметничких, нашао је своје место на Растку.[4] Квалитет је привукао квалитет. Оваква фузија је супротстављена односу „различитих полова“ чије спајање производи „страст“ – потрошњу. Фузијом сигнализма и Растка увећана је количина енергије, и обе „стране“ су оствариле корист – отворен је један нови ток инспирације.

И овде је, као код великог Његоша, јасно да мања река у вишу не увире. Тај хијерархијски концепт пропада у области енергетског поља. И сигнализам и Растко схватају сâм увор као Океан. Већ на том месту нестају разликовања.

Мрежа – Вавилон – ресурекција мита

Интернет у потпуности одражава стање човечанства – знање је расуто и сада се тражи модус да се то знање оваплоти у сваком појединцу. Опет се суочавамо с једним митом, а ово је мит о Кули Вавилонској.

Хоће ли богови, бхагаве, мали ђаволци, поново засести на Арђунино раме и наговарати га да побије родбину и пријатеље?

Може ли се Мрежа срушити као Кула?

У овој Мрежи сваки чвор има потенцијал да надрасте Мрежу око њега.

Питање се може поставити и као онтолошко – није ли Мрежа бесконачни модус слободног крета Духа?

И песнички – није ли Мрежа већ срушена Кула Вавилонска, која тек тако срушена реализује идеју дистрибуције знања у свакој тачки?

И заиста, дијалектика је очигледна. НСП јури ка својој антиидеји, он жуди том сусрету.

Сада је „крај историје“ и ми не можемо више да се учимо од историје. Оно што ће се дешавати, неће бити историја. Оно што се дешава сада није историја.

Сада је врење зрелог воћа, сада се пече шпирит, амброзија.

---

[1] Ова идеја је изложена у америчком серијалу „Звездане стазе“ (“Star Trek”).

[2] Корпорације.

[3] Према Филипу К. Дику, роман „Убик“.

[4] http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam/index.php#_rastko