Радмило Анђелковић

Поруке збирке „Јесен Скупљача“

(Илија Бакић, Јесен Скупљача, „Тардис“, Београд, 2007)

На једном месту сам прочитао да се главнотоковска и жанровска литература разликују по томе што прву коментаришу професионални критичари, а другу – пријатељи. У недоумици да ли је значајније што је Илија Бакић однедавно члан Српског књижевног друштва или што сам му ја пријатељ, а то може да утиче на однос читалаца према садржини збирке приповедака „Јесен Скупљача“, у издању едиције Тардис, 2007. године, определио сам се да стручност оставим по страни.

Илија Бакић је писац који читаву своју списатељску каријеру гради на супротностима књижевних токова и спремно плаћа цену својих амбивалентних склоности. Његова поезија и проза се прожимају у потпуности, без остатка, тако да ћемо се кад је он у питању тешко определити између песника и прозаисте. Његова повезаност са сигнализмом и нешто краћом стваралачком формом као што су романи „Пренатални живот“ или дисперзивни „Вавилон“, у мом недовољно поетски дефинисаном техничком уму, указује да му је поезија ближа, а опет, приврженост прозним просторима фантастичног чини га припадником жанра. Укупно, оно што га недвосмислено одређује је сјајан књижевни израз и склоност експериментисању у својим делима без икакве границе.

Бакићева збирка „Јесен Скупљача“, будући да је у питању 25-годишњи пресек стваралаштва, добра је прилика да се упознамо са свим поменутим особеностима овог писца. У опсежном временском току све време је приметан континуирани литерарни експеримент књижевним изразом и посматраним садржајима, овога пута фантастичним, научно-фантастичним и повремено горким, дискретним хорором. Због тога га без много двоумљења можемо сматрати најзначајнијом појавом у домаћој фантастици, ако љубитељи смеју присвојити право да ово дело виде као евиденцију трансформација у српској фантастици. Ако је Бакићева збирка својеврстан преглед тока једног књижевног експеримента, онда смо добили материју на којој би могли да се обучавају они који не могу да пронађу свој књижевни израз, а то и даље покушавају.

Лично, у овој збирци видим готово све тенденције у фантастици у последњој четврти двадесетог века. Као да ме неко подсећа на теме које су нас опседале временом и у њима видим сопствене ставове и покушаје, некад успешне, а некад неуспешне. Можда најстарија прича у овој збирци „Рам Томаса Мора“ враћа ме у време када је постављено питање да ли је, осим за Платона, тема утопије књижевно занимљива. Неко је тада рекао да је дистопија – тема, а да је утопија по дефиницији досадна. Мој експеримент је тада била прича „Акваријум за златног караша“. Можда су ове две приче потврдиле тадашњу тезу, али је чињеница да су написане и објављене то оповргла.

Друга тема која је годинама привлачила нашу пажњу повезана је са ставом да научна фантастика по карактеру мора да буде антианторпоморфна уколико желимо да сагледамо друге светове који су могући у нашем универзуму. Том темом нас је замајавао др Зоран Живковић у време када је бескомпромисно заступао литературу Артура Кларка. У овој збирци се налазе две приче којима Илија Бакић на свој осебујан начин проверава литерарне могућности исте. Прва је „Јесен Скупљача“ по којој је и збирка добила име. Ова прича је за мене боља од ичега што је Кларк на ту тему написао. Бакић визију борбе за опстанак слепих мишева, значи антиантропоморфно, али не и неземаљски, приказује кроз лик коме је спартанска обавеза да уклони несавршене јединке своје врсте и лик који ће се у наредним искушењима за своју врсту жртвовати као спољна заштита врсте у време искушења. Друга прича је већ спој те теме и теме која се појавила у SF литератури као фрагментарни исказ трајања као искушења коме је подвргнута јединка у свом бивствовању. „Више од 90 фрагмената повратка“ се чита без даха иако од почетка до краја не схватамо потпуно о каквом се бићу ради. Ми не знамо ко је Хвак, али то није важно, јер проблеми са којима се то биће суочава нису одвојени од наших проблема, а наше разумевање указује да је емпатија једино дејство којим се додирујемо са туђим невољама, уколико смо спремни за тај подвиг.

Следећа прича повезана са фрагментарним исказом је „Поштовани Сак: 71 портрет“. Очигледно је да је такво приповедање привукло Бакића за више од једне приче. Кроз животну причу Сака он показује да је и успешна каријера само једна испразна прича уколико не садржи више од пуког отаљавања живота.

У једном времену, крајем другог миленијума, археологија је посесивно привукла већину аутора фантастике. Дотаћи прошлост, замислити шта су ти материјални остаци значили онима који су били део те прошлости, није привукла само Бакића. Прича „Нечије руке“ је самосвојна, али је, по мом мишљењу, само дотицање нечега чему ће се Бакић враћати до тренутка када ће га неки нови подстицаји увући у нову авантуру.

У прочитаном у збирци незаобилазно место чини и утицај који је на све нас имао Борхес. Његова литература је крајем двадесетог века учинила да неке од наших прича незаобилазно личе на његову игру са вероватним, могућим и измишљеним. Лепоту те литературе препознао сам у причама „Свод“ и „Гледање“. „Свод“ је прича о недокучивости простора око нас. Испод нас и изнад нас постоје простори који су нам недохватни. На другој страни, за мене можда најбоља прича у збирци „Гледање“ подсетила ме је на једну Борхесову причу о човеку који је толико детаљно видео догађаје око себе да је на крају живео само један тренутак. „Гледање“ је танко секцирање наводног догађаја са Кастром, који је упркос детаљизацији показао да је суштина недокучива или неважна. Врхунац представља равно четрнаест почетака приче којима сам аутор демантује вредност. Причу завршава реченицом: „И ова прича је таква. Коме је потребна и каква корист од ње? Зашто сте је уопште читали?“ Сјајно!

Дуг љубитељима хорора Бакић надокнађује причом „Гној“. Ова прича је црна, „црња од олујне ноћи“ да парафразирам Бобана Кнежевића, другог писца фантастике. То је тешка тема потакнута приповедањима о румунским гастарбајтерима крајем другог миленијума. Бакић није наклоњен препричавању. Њега догађаји потакну, а онда се рађа самосвојна прича која само овлаш додирује стварност.

Најбољи доказ како нешто, што понекад само промакне крај нас, може да веже пажњу писца и да из тога настане незаборавна прича јесте „Јато“. Читајући ту причу на једном од интерних конкурса фантастике Бобана Кнежевића нисам могао да се отмем утиску да ту причу, али некако другачију, познајем већ неко време. А онда сам се досетио једне епске епизоде „Националне географије“ у којој су малим моторним једрилицама водили јато младих гусака у селидби ка одредишту незаписаном у њиховом виртуелном инстинктивном сећању. Између те епизоде и приче „Јато“ постоји веза, али самосвојна, Бакићева, он је искористио потицај да напише своју причу, са својим ликовима. Ако неко може на сопственом примеру да укаже како се повлачи идејни стваралачки ороз и из доброг наговештаја ствара добро књижевно дело, онда је то Бакић постигао овом причом.

О причама „Сликовница“, „Кошава“ и „Колевка“ рећи ћу само да су то добре приче у очекиваном маниру, а да је прича „Осмех господина В. Ж.“ залутала у ову збирку, без обзира шта је писца потакло да је напише.

На крају, више ћу се задржати на првој, временски најновијој причи „Међу динама“. Иако је то једна од најбољих у збирци, наслов је сигурно погрешно одабран, не додирује причу и можда наводи читаоца на странпутицу. Уживао сам читајући, пошто сам потиснуо недоумицу због наслова. Тешко да се може написати убедљивија парабола о добром гласу који се далеко чује и рђавом који се чује још даље.

Могуће је да би добар књижевни критичар другачије приказао Бакићеву збирку, али тиме се само доказује да је књижевна критика субјективна и да представља појединачно виђење једног дела и потицај да се књига прочита било из разлога што је пристрасно позитивна или „објективно“ негативна. Читалац тако и треба да схвати овај приказ, као потицај, а суд о прочитаном ће морати да донесе сам. Коначан суд о овој збирци и о писцу Илији Бакићу биће донет када се талог свих појединачних судова о њој сложи и никако раније, тако је овај приказ само траг у песку. Ипак, доводећи речено у јединствену раван добили смо, као љубитељи фантастике, једну врсну збирку прича, само десетак дана пре него што је Илија Бакић постао прихваћен од стране СКД. Има и других домаћих главнотоковских писаца који су се окушавали у жанровској литератури, али то је било кокетирање с њом, док је Бакић све време био и „наш“ писац. Као и већина домаћих писаца који су своје текстове „загадили“ научном фантастиком и фантастиком уопште, он је опстао упркос чињеници да је све време био прикраћен за издавача, књижевну критику и афирмацију. Уосталом, та веза му је и једина мана.