Љубомир Дамњановић

Хауард Филис Лавкрафт, „У планинама лудила“

(приказ романа, Perpetuum mobile бр. 3, Београд)

Страх је за Лавкрафта најстарија и најјача емоција; емоција којој је посветио свој живот, пишући о њој и покушавајући да на страницама прича зароби тренутак страха од древног и непознатог зла које се мота око људи. Он се трудио да докучи механизме који би натерали читаоце да на трен задрхте и схвате да живе у суровом, непознатом свету за који наивно верују да га познају и контролишу.

Човек који је жудео за тим да покрене људе на откривање страхова, и био у сталном очајничком грчу да нађе публику за своје идеје, сусрео се са сличном судбином. Било му је суђено да објављује само у часопису Weird Tales и аматерским публикацијама које су једине пристајале да објављују његове есеје и поезију. Shadow over Innsmouth, објављена 1937. године, била је једина књига коју је за живота објавио и то у минорном тиражу. Умро је годину дана касније, исмејан и проглашен лудаком. Иза њега су остали рукописи и приче које су морале да сачекају још пар година да крену у поход који ће од несхваћеног писца морбидних ужаса начинити највећег писца натприродног после Едгара Алана Поа.

Две године после његове смрти излази књига која покреће лавину: The Outsider and Others. Убрзо почиње потрага за његовим причама; прекопавају се преживели примерци аматерских часописа у потрази за његовим есејима и сакупља преписка коју је неуморно водио са свима онима који су били спремни да га саслушају и којима је нештедимице пружао делове света који је стварао. Међу писцима постаје питање престижа ко ће, користећи се наговештајима прича из писама и забелешки, исплести причу најближу његовом духу и атмосфери.

А стварао је свет у коме је човечанство само епизода која тек што је започела на нашем свету. Његови ликови непрестано се сусрећу са сазнањем да је овај свет далеко суровији него што то људи мисле. Из далеке прошлости немилосрдно се пробијају некадашњи господари који људима делују као богови или демони. Једино што човек може да учини је да их остави на миру и покуша да све то заборави, пошто се сваки исход погубно завршава по људске учеснике драме.

Лавкрафт стрпљиво и филигрански плете такав свет, који се кроз приче провлачи као наговештај нечег већег што спаја просторе и времена у једну стравичну целину, што његови јунаци нису спремни да прихвате. За њих су и посредна сведочења до којих долазе сувише страшна, а они ретки који су се сами сусрели са стварним поретком ствари недоступни су за нормалну комуникацију.

Наговештаје таквог света Лавкрафт је први пут систематизовао и уобличио у прегледну целину у кратком роману У планинама лудила и у причама о Рандолфу Картеру. Пуних 50 година Лавкрафт је нашем читаоцу био потпуна непознаница, а онда су нас издавачи засули изборима из његовог опуса, али су ипак успели да избегну понављања, тако да се у четири књиге које су код нас издате може наћи практично све оно што је од Лавкрафта учинило нови мит међу писцима. На располагању су нам приче, кратки романи и есеј о литератури којој се посветио.

У роману У планинама лудила, Лавкрафт, уз дискретан наклон Поу, шаље геолошку експедицију на Антарктик која тамо проналази много више него што је очекивала. Потрага за фосилима који би требало да пруже наговештаје древне историје завршава се откривањем стварне историје Света и сила које су владале њима. Неопрезни истраживачи буде те силе и доживљавају заслужену казну. Једини преживели покушава да својим усамљеним апелом заустави оне који се спремају на још једну посету планинама које крију остатке прошлости.

Научна фантастика, хорор и митологија се мешају у јединствену целину из које бљешти Лавкрафтов таленат да онеобичава стварност и да спаја наизглед неспојиве ствари. Спајати SF и натприродно у то време био је храбар експеримент, који је у овом случају савршено успео. Деценије ће проћи пре него што се неко буде прихватио таквог покушаја.

Приче о Рандолфу Картеру су још један експеримент у који се Лавкрафт упустио. Иако свака може да стоји засебно, тек спајањем у целину добијамо још један документ о свету у коме је наша стварност и њено време тек набор на много широј слици поретка ствари. Картер, усамљеник у непрекидној потрази за нечим неопипљивим, прототип је јунака са којим се Лавкрафт најлакше идентификује и у кога уноси највише својих особина. У првој је то тек изјава човека који је на трен дошао у додир са нечим бизарним и страшним. У другој, која има један од најбољих почетака који сам прочитао до сада, Картер израста у романтичног усамљеника у потрази за светом снова и који руши границе времена и утапа се у њега. У трећој он постаје уклетник који, у потрази за истином о свету, губи и своју људскост и време у коме живи, и на крају и сам постаје део мита.

Лавкрафт, уклети писац, заблистао је још једном у пуном сјају и ово је избор који је најмање изгубио у борби са временом које нас дели од тренутка првог појављивања тих прича.