Владимир Копицл

Досије песник, врста – човек

Важно је да се створи, а путеви
до корисника су различити.
- Андреј Тишма

Ко у руке узме неку од књига Андреја Живора, латио се уједно једног од изазовнијих случајева актуелног ауторског говора уопште, и то не само из једног јединог разлога. Има их наравно више, јер им тумач иначе и не би био потребан. А с овом књигом у руци одмах су неизоставна бар два. Први – поетички и песнички, који се тиче апартне позиције самог говорног/текстуалног бића названог Андреј Живор и онога што Живор у стиховима пише. И други – што говорећи о Живору тек начињемо изузетно сложен ауторски досије, да не кажемо баш комплекс, чији су поједини сегменти на врло завидном месту тренутне (алтер)глобалне светске арт-хијерархије, пратимо ли бар узорне и поуздане светске изворе, колекције, архиве, базе података, сајтове и све оно што данашњи свет уметности чини живим, моћним и привидно стабилним.

Да бисмо размотрили први од наведених разлога утрошићемо већински број страна овог уводног критичког реферата. А да бисмо одмах ударили у сред среде онога што наш други разлог најављује, те пригодно избегли атрибут индискреције с позиције привилеговано обавештеног субјекта, поћи ћемо од извора документарног, колико наизглед и кумулативног.

Двоброј 157-158 зрењанинског часописа за културу, уметност и друштвена питања „Улазница“ двадесетак страница, примерено рубрички насловљених „Осветљавања“, посвећује стваралаштву Андреја Тишме/Андреја Живора, и ту сазнајемо да је друго дато име литерарни псеудоним првог, које се – као и његов телесни носилац – бави ликовном уметношћу у транс-модерном распону овог појма од конкретне поезије, мејл арта, фотографије, перформанса, електрографике до видео арта, као што из приложене биографије Тишме/Живора сазнајемо да је у питању такође и ликовни критичар и есејиста те књижевни антологичар заинтересован за еко-феноменолошки сектор наше поезије итд. Такође сазнајемо да је Живор уз шест овде публикованих књига поезије чак три објавио у иностранству, да је аутор и две књиге прозе. Наравно, нешто битно је и пропуштено, а то је узорита, махом потоња Тишмина каријера угледног светског веб-артисте, која је 1998. године, када је овај часописни мини-омаж (употпуњен и изводима из критика о Тишми/Живору) објављен, још увек била у повоју.

Лепо, рекло би се, а помало би се могло сматрати и (за)компликованим, кад не би било истинито, или бар чињенично тачно – што јесте, па га заобићи не можемо: не само истине ради, већ и ради потпунијег схватања природе онога што ћемо говорити или подразумевати пишући о Живоровој поезији, чији квалитативни супстрат доноси ово разложно издање.

А да би том говору ударили какав-такав темељ, ударићемо одмах и по једном критичком суду изреченом о Живоровој поезији (управо у поменутом темату/омажу) који по мишљењу овде делегираног предговорника савршено погрешно описује интенционално/поетичко поље Живоровог поетског писма, баш као што испушта суштину онога што то писмо већински исписује, носи у значењу и форми, што дакле умало декларативно – поручује (!) исписујући свој смисао заправо као провокативно у речи заоденут људски ангажман умало перформативног смера, коме је до солипсистичких порука у боци дарованих самом себи отприлике стало као и овогодишњем Снешку Белићу до лањског или преклањског снега.

Његове песме су попут посланица упућених на властиту адресу – каже тај суд са којим се баш никако не можемо сложити, а верујемо – ни Андреј Живор, ни његове песме. Но, пођимо сада с другог краја, од тзв. почетка.

***

Прва Живорова комплетнија литерарна објава - занемаримо ли неколико година пре тога спорадично објављивану прозу и поезију у периодици - пада у годину 1980. и у питању је књига песама „Документ“, омалено по обиму и формату издање едиције Прва књига Матице српске. Прва ауторска књига, дакле не пресудна, али по правилу индикативна, бар за оне песничке случајеве који трају, а какав је недвосмислено и Живоров. И шта нам она носи, тј. нуди као литерарни, заправо текстуални еминент у помало раздешеном, тежњом ка иновирању начетом контексту тадашњег нашег песништва и као литерарни организам по себи – да употребимо бар нешто из најфреквентнијег критичког вокабулара управо тог времена?

Не говори нам много, а не пева нимало. У питању је, уместо јасно изабраног места у датој биполарној поетичкој политици назначене врсте, очигледна књига-пројекат, нешто већ увелико мање од ексцесног на књижевној сцени тадашње Југославије, а уз то наизглед исписана из манира конкретистичко-реистичке редукције света и језика која је увелико узела маха и тих година већ није представљала ништа изузетно, ново, нити откривалачко. А опет је то било по нечему, или много чему, свеједно, сасвим самосвојно делце, сачињено као елементарни, скоро каталошки преглед базичног, приземног, предметног и виртуелно-предметног света у коме смо се нашли те подједнако елементарних исказа, процедура, језичко-текстуалних и иних медијских техника којима се у њега уписујемо, или се пак тај свет, не по огледалском већ по печатном принципу уписује/утискује у нас. Сагласно томе, једна од привилегованих „стваралачких“ идеографија односно фактура Живоровог писма у овој збирци је редимејд (ready made) техника преузимања већ датог, готовог, компонованог, семантички и формално структурисаног записа као текстуалног објекта, који се неизмењен уводи у нови арт (кон)текст или се, пак, на њему интервенише минималистички сабрано, умало неприметно, очигледно без жеље да крајњи учинак буде у линији класично схваћеног естетског доживљаја. Као да је у питању известан ( у оба смисла те речи) не баш случајно изабран каталошки тлоцрт слабо видљивих а очигледних, конкретних по својој нужности – сусрета нашег биолошког бића и његових хуманих пројекција са њиховим објектним, медијским, производним, маркетиншким итд. партнерима-фантомима, дат из не сасвим јасне већ донекле и упитне алтер-алијенацијске перспективе која и јесте критичка али и – помодно речено – унапред уписује недвосмислен колико и неодређен моменат кохабитацијске нужности, ако већ не и исхода.

Као да је, рецимо, на најједноставнијем, али не површном нивоу, Живор желео да нам коански сувопарно предочи да свет нам није дом (што рече онај колега) али да и то документовано бездомно стање јесте стварна, увелико текућа, самим тим и нужна па у тој нужности и узбудљива (не)ограничавајућа кондиција и нас и света у којој се са што мање ентропије некако морамо разабрати, препознати и узајамно прихватити. Умало, дакле, транспарентно ангажовано, што за конкретизам није баш типично, али што за писање Андреја Живора од самог његовог почетка постаје преломно битно. И то не само као интенционално искорачење из самоизабране поетичке стилеме писма којим се служи, већ и као једна од посвемашњих разликовних категорија његовог писаног бића чије етичко „можда“ убрзо постаје његова преломна естетска извесност.

Шта се тиме хоће рећи донекле можемо појаснити и на учеван, парафилозофичан начин, ако у помоћ привремено позовемо већ помињани перформатив и нешто познатије аналитичаре, попут Остина, јер он се бавио говорним чиновима, а у Живоровој поезији има много тога од неуобичајеног текстуалног геста који као да рачуна са неком пост-позицијом исписаног, тј. свог говора, и то умало са неким ангажовано/еманацијским пост-ом. Тачније речено, дакле научно, Живорово поетско писање и његова поетика као да се одвијају у развојном луку од тзв. констатива који описује, утврђује чињенице, обавештава о њима и слично ка тзв. перформативу који сабира исказе што нити описују, нити утврђују, већ исказивањем делују, врше одређену радњу. А његов поетички/ поетски идеал могао би бити – па канда и јесте – тзв. перлокуцијски исказ, онај где сам говорни чин има и своје јасне последице, дакле оне које би се могле детектовати (и то не само као естетске).

Не можда баш да пишући помера брда и планине, јер то и није његов наум, али укупно Живорово писање као да јасно тежи неком алтер-глобалном спољном учинку од самих својих почетака, при чему његова прва књига углавном има функцију излагања у којој је доминантан констативни елемент (да не кажемо баш „Документ“), те делује као већ речени тлоцрт са кога надолазеће нове књиге нашег аутора запаженије освајају свој перформативни, па илокуцијски смер ( у коме се у исказивању већ врши и нека радња) итд. - све до жуђене перлокуције с ауром активног фидбека написаном, о којој ће овде можда још бити речи.

Засад о томе толико, а сада мало конкретније о самим текстовима које сажима „Документ“.

  ***

Речено је већ, па и понављано, шта текстови „Документа“ тематизују: стварни свет али и његове постварене медијске, артистичке и друге препознатљиве изданке, рачунајући и хумане - у нехијерархично датом саодносу. Нехијерархичан је и избор мотива, с амблематиком рекламе, упутстава за употребу, производа рото-издаваштва, филма, прехрамбене и дискографске индустрије, саобраћаја, актуелних појмовних мрежа моде, кулинарства, потрошачког спектакла... А нехијерархична је и схема моделативних поступака којима Живор у игру уноси већ готов текстуални предложак-објекат организујући га као песму или уписујући песму, тј. финални текстуални производ преко њега. Што би се рекло - све је у игри, од неке врсте улаза, преко минималистичке обраде, до излаза када углавном редимејд техником преузет писани/говорни материјал своју већ једном довршену, статичну прошлост као да размењује за неку нову динамичку садашњост, не значајно семантички другачију од изворног облика али зато семантички отворенију, вишеслојну у новом задатом тоталитету, макар тај тоталитет и не прелазио опсег од десетак редова, и мање. А како се то постиже? Па махом елементарним средствима из азбуке поезије: графичким преломом линеарног текстуалног низа, његовом преритмизацијом, увођењем или наглашавањем риме тамо где се сама не открива, семантичким појачавањем детаља, спајањем и довођењем у везу неистоврсних фрактала, али и мање фреквентним техникама као што је, рецимо, комбиновање асемантичких и семантичких јединица у тексту који настаје као препис звучног записа дешавања из стварности/околине, инсистирање на употреби бројева итд.

Када је овај предговорник пре пуних четврт века писао о „Документу“ солидно се снашао, а два фрагмента из тог критичког приказа и данас се могу употребити да понешто дорекнемо овде већ исписаном о истом предмету. И ево их:

л) Већ својом првом збирком песама Андреј Живор је јасно назначио контуре свог донекле јединственог песничког интересовања и става у чијој се основи налази истинска и не само поетичка приврженост стварном свету, његовим чистим лицима и облицима које Живор на велика врата језичке и стилске непосредности, нехијерархичности у избору тема и мотива уводи у простор песме без знатнијих оптерећења на плану поетске транспозиције, организације материјала, избора формалних образаца и свих других по дефиницији незаобилазних песничких поступака који песму пре чине блиском само поезији, него стварном свету.

То је био уводни монстр-пасус овог давног приказа, а ево и завршног, делимично:

„Документ“ је књига проблемски усмерена...мада се може учинити да је највећим својим делом окренута површинском плану појавности света, његовом очитавању и реплицирању. Ипак, основна, успешно изведена намера њеног аутора је да се свет захвати у садашњем тренутку, у свој његовој пуноћи, па макар и преко изабраних амблема и свакодневних општих места његове опредмећености и то изван сваке позе, великих речи и песничке афектације.

И то би углавном било то, документом по „Документу“. Па да видимо шта је даље било са нашим песником и његовим делом.

***

пишем песме навелико
желим да постанем славан
међу поколењима која долазе
 - А. Живор, „Понашање“, стр. 46

Заправо – делима, јер већ наредне године, 1981, Живор објављује нову збирку песама „Понашање“ у иришко-новосадској Едицији „Стражилово“, нову не само нумеричко-датумски него и по поетичкој суми разлике коју она доноси у односу на вишеструко елементарни „Документ“. Шта се, дакле, збило са нашим песником и његовим певањем? Прилично неосетљив на критику, како позитивну тако и негативну – а било их је свакојаких – наш аутор, донекле парадоксално чак ободрен понеком оштром реакцијом коју је изазвао својим апартним конкретистичким не-певањем, тера по своме. Види се то већ у првој, уводној песми нове збирке, насловљеној „Идила“, а исписаној овако:

Гледамо у звезду
лежим на обореном стаблу
ти до мог крила
и милујеш ми уд

Без тачке, без зазора према логици традиционалне слике/песме која као да би у непарним стиховима да се успостави, усправи – да би је парни стихови семантички провоцирали и рушили. Први стих – попут типског идилично/романтичног пролога, други – са обореним стаблом уједно као назнаком рушења устаљеног поретка природе и устаљених вредности хуманистичког певања уопште, трећи – као одсечак патријархалног идеала бивања удвоје, а последњи, четврти – као већ огољена деструкција песмом најављене представе од које као да ништа не преостаје. Преостају, врло јасно, међутим, бар два момента убудуће веома важна у Живоровом писању: мотив нарушене природе и мотив огољеног ероса (заправо секса), које ћемо даље сретати у врло индикативним комбинацијама или као издвојене, донекле повлашћене тематске фокусе.

Песнику, дакле, очигледно није стало да испише песму која је цела лепа, нити је поставља тако да уопште тежи нечему сличном. Одустајући и од наслова, сем инцидентно, текстови у овој књизи као да и не желе да носе ореол песме, мада их песник ипак тако назива, бар у тренуцима програмске слабости. А то су управо и неки од аутопоетичких тренутака ове фазе Живоровог писања, као на стр. 55, где стоји следећа песма: Од када сам почео/ писати песме/ сматрам себе песником./ Нисам мислио да то/ треба и доказивати./ Понекад пожелим/ да пишем сетне песме,/ оне пуне атмосфере,/ осећаја незадовољства/ и напуштености./ То је зато што тада/ запостављам свој програм/ да треба писати песме о/ понашању.

Тако нешто тврди и наслов књиге, ако га узмемо озбиљно, али не треба узети здраво за готово да је ово тек књига-пројекат са понашањем као главном линијом изводницом песничке радње. Некако важнијим се ипак чини то што Живор као песник пуне доминације живота у први план текста све видније уноси и свест о својој улози у тој највишој вредности којом је апсолутно заокупљен, па уз минимум артифицијелних средстава којима у текст уписује свој предмет уједно почиње да контаминира песму и мета-поетском перспективом са неуобичајено доследним и ишчашено дисциплинованим извођењима свести о унутрашњим одређењима и ограничењима поетског чина. Сагласно таквој концептуализацији процеса писања, први циклус „Пре писања песме“ је прави трезор датости и доживљеног који се не транспонују у поетски низ интервенцијом неке јасне формализујуће стваралачке логике, надахнућа, нити тријумфом песничке технике, већ се дисциплиновано сублимирају у најнеопходнији језички корелат као нека врста чврстог поетског одливка стварности. То је оно што је претпоставка песме, што може постати њен садржај, али је већ и песма сама, а стално присутан амалгам концептуализованог и стварног бића песника је оно што заклања формативни процес, разбија поетизацију и књишкост, што ове песме чини живим и парадоксално истинитим – уместо само лепим, од чега се унапред одустало. Рецимо:

Песник једе.
Он се преједа.
Веома му је тешко од јела.
Службеник поште је тужан,
обузет осећањима.
 (Понашање, стр. 18)

Толико дакле о песнику као службенику своје поетике, не баш шаљиво речено, поготово не у поменутом циклусу песама. Но, већ наредни циклус песама „За време писања песме“ још доследније и фреквентније се открива као поетски простор уобличавања и разобличавања свести о самом процесу поетизације, писања, као простор исказа о самом поетском исказу и као простор експликације Живоровог иронијског и двоструко објективног/објективистичког става у односу на поезију као поезију и у односу на песму као о-певање нечега што у ствари не може бити ни песма ни певање, већ само један специфичан облик исказивања чисте објекције.

И завршни циклус „После писања песме“, по изгледу спационистички, са мало речи шкрто разбацаних по површини странице не би ли нападније, уочљивије, подржале песников наум да и свог читаоца укључи у ток песме као актанта, као нешто присутно и уписано у песму без простора за критичку дистанцу, икакво одстојање,

да би се та позиција односом између акта читања и отвореног значења прочитаног додатно провоцирала. Тако у Живоровој концептуализацији читалац постаје унапред задата и процесуално прогнозирана конституента песме далеко уочљивије/опипљивије него што је уобичајено – не, дакле, само као један од чинилаца који везују текст него и онај што уобличава укупност текста, довршава његов тоталитет деловања, понашања у оном перформативном смислу који смо већ разлагали. Па ко преживи, или шта.

***

Слободна је птица
на грани,
или је уморна?
Ја сам слободан
док пишем ову
песму.
- A. Живор, Рекламни панои, стр. 26

Живор је несумњиво преживео, не само што му име тако каже, већ што се релативно брзо, 1983. године, јавља са новом, по свему судећи најуспелијом својом књигом песама. Најуспелијом не само зато што је то можда најчитљивија и најдопадљивија од свих књига поезије које је наш аутор исписао, већ зато што је у њој, уједно, у највећој мери искористио могућности свог медијума, језика, да испише оно што је замислио. Најједноставније речено, аналитичар који за вас прави ову предговорну пречицу до избора из Живоровог стваралаштва мисли да од 44 наслова који чине ову књигу чак 5-10 имају све одлике онога што можемо сматрати антологијским остварењем, дакле релевантним за поезију која се на овом терену и нешто шире писала у последње две-три деценије прошлог века. Поменемо ли само неке од могућих критеријума – самосвојност, одмереност и значењску носивост исказа, формалну компетенцију у оквиру фразе која не тежи виртуозном, поетичку доследност уз провоцирање самопостављених лимита, па и епохалну тежину реченог без икакве пророчке позе – овај скоковити низ песама једно је од лепих чуда свога времена које се данас лакше уочава него у тренутку прве објаве. И зато ћемо поћи од навођења, као нужног.

То навођење ће остати лишено атрактивних наслова, макар да смо наслове помињали уз ове песме, јер насловљене су нумерички. Дакле: 9, 11, 16, 18, 25, 29, 30, 39, 41, 42, 43 – то би био тај антологијски избор, а читалац нека провери и упореди са осећањем света, поезије и текста које је стицао последњих деценија. Ако је стекао ишта? А ако није – сам испада из расправе, а ми да наставимо.

Сад – већ уз подршку савезника, јер у расправу у овој Живоровој књизи (Рекламни панои, Матица српска, 1983) ажурно су се укључили тада релевантни критичари, и то са врло добрим опаскама које нећемо занемарити. Рецимо, Селимир Радуловић: „Модел књиге-пројекта остварио је Андреј Живор у Рекламним паноима подешавајући своју поетску апаратуру ка једном исјечку тзв. индустрије свијести која у приличној мјери усмјерава друштвеноекономски развој позноиндустријских друштава.“ Па опет он: „...испод помало емфатичне (узев у обзир згуснуте низове исписаних 'паноа') и једнообразне фасаде, испод наизглед површног и свагдањег комуникацијског декора и медијског вриска, разастиру се примјерно организовани симболички скупови трајнијег важења.“

Тако Радуловић. А Предраг Марковић сматра да „Рекламни панои представљају збирку 'антипоетских' текстова у којима се, у духу претходних Живорових песничких књига...огледа духовно пауперизовано, потрошачко, манипулативно, речју 'отуђено' доба савремене цивилизације“ те да песник „инсистира на техницистичком речнику и квазисоциолошкој фразеологији, доследно лишеној осећајности и у оним деловима текста у којима песнички субјект парафразира индивидуално искуство.“

Помешамо ли мало ова два „извора“, а без злочестог бркања, радо бисмо додали да своју понешто зачудну а убедљиву доследну лишеност осећајности у речнику и фразеологији Живор на макроплану књиге делимично постиже сталним наизменичним коришћењем ја, ти, ми форме и инфинитивне те још безличнијих форми и перспектива субјекта/објекта песме, као што на микроплану појединачних текстова симболичке скупове трајнијег важења знатним делом постиже управо упорним контаминирањем универзалних (да не баш кажемо васељенских или друштвеноекономскоразвојних) тема наизглед ситним примерима наизглед ситног инвентара сопствене, тј. индивидуалне свакодневице и провокативно свакодневних, мисли, понекад обичних до губљења јасне границе њихове елементарности, ексклузивности и општости.

Чини се, чак, да је за Живора, у овој па и другим књигама, донекле круцијална недихотомијска перспектива ове врсте, као кад истовремено патетично, вулгарно, тачно, профетски, тривијално, упечатљиво и економично констатује: Ма где били, ма шта јели/ бићете човек, врста-човек/ ма колико патили/ или се уљуљкивали пријатношћу/ човек сте, врста-човек. И то је цела песма, не можда цела лепа али некако цела истинита, јер то је њено интенционално поље, уједно и поетско. Помало језовито, али и релаксирајуће – зар не? Па још о сличном, сада мало развијеније: Као бог на машини, често/ се човек појављује у свакодневици./.../ Он је реклама бесмртности,/ непролазности. Он је као идеалан детерџент,/ као да и није човек. (По)етички речено: Бити истинит/ значи упражњавати малверзације и/ подвале,/ сазнати истину значи/ схватити живот као борбу подлаца/ и не учествовати у њој, док ноетички (мислеће или сазнајно) гледано: У свемиру смо/ беспомоћни,/ а ни ми не можемо/помоћи свемиру./ Остаје да гравитирамо, мали око великих,/ не очекујући помоћ.

Толико о свагдањем, симболичком, осећајном и индивидуалном моменту у „Рекламним паноима“ и у већ зрелог Живора који овом својом књигом пробија извесно поетички и стиховно јасно декларисано интенционално ограничење претходних, јер овде зарад поетике понашања не избегава песме пуне атмосфере нити атмосферу сете, незадовољства и напуштености човека - тј. врсте којој припада и њеног природног амбијента - коју пуни разноликим техницистичко-поетским атмосферским кључевима и лаконски испипава на различитим медијским нивоима писма/говора који имитира плошност појавног света уједно иронијски пропитујући и понуду друге природе која нам куца на наша понешто већ извитоперена језичка и друга врата, укључујући и предметна.

Друга важна новина, сем овог управо поменутог песничко-еманципацијског-ретро-геста са напредним исходом, у „Рекламним паноима“ је прва значајнија појава Живоровог песничког говора са видљивом резонанцом у лектири, што би рекли – интертекстуалне везе и везице. Наиме, писани репери за Живорове песме овде у рангу скачу са нивоа техником редимејда преузетих фрактала поп-културе и пресних комада исписане стварности на домен писаног мишљења у писму највишег литерарног кода, поглавито поезије, а смер референци сеже до Војислава Деспотова и Вилијама Батлера Јејтса, што сведочи и о добром укусу нашег писца. Перспектива је примерно полемичка имамо ли у виду „дијалог“ , макар и не био постмодеран, а у питању су песме 6 (стр. 10) и 7 (стр. 11) које се гледају са две суседне стране, што ствар чини додатно занимљивом. Истина, из песме 6 у игри је само последњи стих – Ванчулна сазнања још нису дошла у моду - као референца на временски синхрони Деспотовљев доста рабљени топос, док је у песми 7 у игри цео њен други, донекле и закључни део од чак 11 стихова, који је ритмички, структурално и значењски нека врста веристичко-лудистичке парафразе мајестетичне конклузије Јејтсове славне песме Меру. И да одмах завршимо с ризичним открићима ове врсте, чинећи истовремено прогресистички салто-мортале ка следећем одељку текућег предговора: још један овакав пример Живоровог избора по (не)сродности назиремо у наредној Живоровој књизи „Апаурин“. Ту, на странама 38-39, у песми опет нумерички насловљеној, сада римским бројем XXVIII, Живор подражава стратегију и структуру сјајне песме 3:16 и по Чарлса Буковског, играјући се помало и са њеном семантичком основом па и понеким детаљем, да би индикативно завршио са оним чега у Буковског баш никако нема, а могао би бити живоровски аутокоментар. Та четири стиха гласе: Све је већ навика,/ манир, ничег новог,/ само са чекањем никако/ да се сродим. А код Буковског песму затвара дистих: ах, она има тако прекрасно дупе!/ ах, она има тако прекрасну душу! – што некако подземно подсећа на оно Деспотовљево славно дупе душе.

Ето нас сад већ у сфери постмодерне, или бар зрелог заната, како хоћете.

Уз напомену да је ту песму Буковског за наше читаоце/писце (и то правовремено, да поређење ове врсте буде могуће) превео нико други до ваш предговорник В. К., који све ово сад премијерно открива, што целу ствар чини понешто оксиморонском, мада не мање заводљивом.

Па да се мало смиримо, пређимо на Живоров „Апаурин“.

***

људи као да су лутке у транспорту
за неко далеко афричко острво – сад их видимо
и никада више.
- А. Живор, Апаурин, стр. 29

Пратећи ово излагање о неизложивом, верни читалац већ можда стиче погрешан утисак да овај што то излагање излаже његовој трудољубивој пажњи схвата поезију као нешто где треба штреберски тумачити књигу за књигом, као што слепац чини корак за кораком. Не, наравно, већ напросто такво излагање намеће сам песников хипер-поступак, његово опредељење да сваком новом књигом шири унапред задат тематски, идеографски итд. круг, при чему се укупни односи међу тим књигама мултипликују, поштујући репетитивни принцип, утврђивање основног градива, али уз незанемарљиве искораке од већ донекле установљеног хоризонта очекивања.

Оно што датумски следи, бар по датуму објављивања у класичној форми књиге песама, збирка је „Апаурин“, издање Заједнице књижевника Панчева из 1996. године, коју њен рецензент Васа Павковић чита као „дводелну поему у XXXIX чланака“, где први низ чланака, Ка додиру, како Павковић тачно констатује, „испитује могућности додира између људи, варијације могућег остваривања контакта“, док је у другом чланковитом низу, Апаурин, Живорова поезија „парадоксално, уроњена у дехуманизован универзум 'глобалног села“'.

Лепо и тачно, поготово ако Павковићевим речима додамо да први део првог дела поеме готово гестуално опипљиво, инструктивно, заоштрава перформативни предложак, исказ значењски сведен на пара-патетично, алтер-хуманистичко позивање немог дијалошког парњака на блискост, унисоно деловање, пропитивање његових реалних основа и граница, да би уследила све упитнија па резигнацијска перспектива иницијално задате могућности/жеље што пледира за неко прегледно и активно заједништво међу људима. Тако речени иницијални занос колабира већ у чланку XX, да би преостало било само његово додатно осипање у коме Људи су себична/ изолована и досадна бића (XXII) што трају остављајући за собом паралелне трагове (XXIII), да би се лирски субјекат у неправилној љубавној, магистралној, тј. завршној песми овог циклуса (XXVI) огласио и с мало „говора мржње“, из упитне позиције модног детаља на твоме жакету.

Што рече Живор нешто даље, у чланку XXX, не случајно тако симетричном: Песници би хтели/ да свет буде онакав каквим га/ њихова реч представља:/ ...// Но стварност је нешто друго, она говори својим језиком...

Парадоксално, дакле, песник је био сагласан (своме) свету док га је конкретистички констатовао, остензивно дефинисао чврстим, елементарним комадима готовог, довршеног језика. А док је дошао до његове хумане компоненте већ ју је спознао у испражњеном миљеу постхуманистичког окружења, где сврха живота је – одржавати га (Рекламни панои, стр. 37) и где је уметник рекламер другачијег живљења (Рекламни панои, стр. 48), баш као и слабо запажени лик/херој Брондогвас из истоимене Живорове поетске плакете (Развигор, Пожега, 1987). И шта нам дефинитивно поручује актер и поетски посредник оваквог стања света, има ли нечег што преостаје? Можда неки нови исход/излаз за њега и нас? Песнички или трансматеријални? Или нешто овако јасно али и безизлазно досетљиво, да не кажемо досеткашки, алудирајући на једну већ давну поетику:

Појео сам све из тепсије,
све што је постојало
и било ми остављено.
Морам сада прећи
на духовну храну:
маштање о салати од
печених паприка, шницлама итд.

(XXXI, Апаурин, стр. 42).

***

Јео сам пасуља,
Меса, хлеба, салату
И колаче. Пио сам
Сок од бресака.
Нисам био у природи.
- А. Живор, Сви у природу, стр. 12

У сличном стилу наставља Живор и у својој привидно последњој збирци песама „Сви у природу“, где у жив дијалошки диспут 34 песме које следе једна за другом, сада ободрене и насловима, наизменично сплиће хуманистичко и песничко – дакле рекламно залагање за очување још живе нам околине те једну од мрачнијих визија онога што њој и нама следује. Као објективистички стожер сред наивистички конструисане значењске копрене ових радова оштро се издваја песма „О бићима“ са хладном прогностиком пада сваког бића и продора неживог, док супротни пол снаге живог света понешто парадоксално најбоље заступа песма „Фатаморгана“ са именовањем природе човека и Велике природе као нечега ипак склоног лажима и преварама. Предмет (не и наратив, мада и тог има) већине преосталих песама заправо почива на људском хедонистичко-практицистичком преформатирању самог себе из позиције субјекта у позицију партнера/објекта сопствених предметних протеза, уз пуко фингирање сопственог учешћа у комплексу природе и природног, а много шта ново и нема да се дода – сем напомене да процес писања ове књиге, по свему судећи, претходи писању „Апаурина“.

***

 ...Природа ми говори
крештањем вране.
- А. Живор, Мртво лишће

Има у „Апаурину“ једна песма, обележена нумерички упечатљивим „насловом“ XXXIII, која почиње: Патка погледа зрелим,/ одважним погледом,/ па се пусти у воду а завршава се овако: Пред њом је будућност,/ извесно је – биће то борба/ за храну и сан. Храни је, иначе, дато доста лексичког, текстуалног и симболичког простора у Живоровом песничком опусу, док је перспектива сна, сновног уопште, у њему релативно оскудна, сходно готово ултимативном опредељењу песника за реално, опипљиво, видљиво, мерљиво. Тако и у датом примеру сан није нека неопипљива, онострана алтернатива стварном животу већ више физикални, елементарни чинилац, неопходна процедура прикупљања органске силе нужне за учешће у њему. Погледамо ли, међутим, нове, у књигама још необјављене песме Андреја Живора, у можда кључној од њих, Мртво лишће, изнова наилазимо на употребу ових двају појмова (храна, сан), и то готово истоветну већ наведеном а да при том ствар (или бар перспектива из које песник види свет, тј. пише) стоји сасвим другачије. Очима пса - шта је свет? , пита се, дакле, наш песник те одговара: Мало костију, воде, сна. Место/ где расте раскошно дрвеће, али ту је и наставак, ширење задате перспективе, што гласи: А нама људима у део падају/ жеље и машта,/ којима никад не досежемо/ једноставност природних закона,/ осим у тренутку смрти.

Звучи као известан, готово дефинитиван расцеп са оном Живоровом монистичком или квазимонистичком, заправо – рекламномонистичком тежњом да се стварни свет сагледа као јединство свега постојећег, за живот функционалног – укључујући и предметну те медијску околину човека. Уместо тога, сада као да назиремо наговештај неке нове фокусне тачке гледања и виђења, готово о-певања, при чему песме што следе Мртвом лишћу евоцирају умало средњовековни макабристички (им)пулс. Ништа ту није баш сасвим ново у значењу присетимо ли се стихова из претходних књига:

Смрт није нимало пријатна,
она је врло непријатна.
Она је најгора пиздарија која
може човеку да се деси.
...
Мртво тело не може никад
постати живо.

„Рекламни панои“, стр. 43,

или

Живо биће је сензибилно,
емотивно, у развоју.
Оно је подложно разарању,
губитку течности, умирању.
...
Неживо (небиће) је трајно, хладнокрвно,
практично и употребљиво.
Продорно.

„Сви у природу“, стр. 30,

али оно што поред значења у поезији ради производи у новијем датом примеру и сасвим нову врсту доживљаја, па и смисла – онога на шта нас фактура песме неопипљиво усмерава. Сада, дакле, у игри нису ритмизовани аналитички каталози, шок који доносе дефиниције логички поређане по правилима ове или оне , + или - интенционалне логике/поетике саодносне задатом ауторском предмету/пројекту. У игри је заправо нека врста либертинског, отвореног писања раније свесно самооктроисаног аутора чији је пројекат, онакав каквог је градио, природно дошао до свог краја са све природом – при чему се ни сам аутор од свог природног краја, природно, није удаљио, чега је свестан.

И шта да ради, тј. пише, него да пише даље, пишући о томе, што види и осећа, али и по ономе чега се из своје преостале природне и неприродне околине још сећа или не либи.

Тако уз поменуту макабралну ноту овде срећемо и тематизацију постојања на неколико за Живора већ карактеристичних нивоа, од простора еротске жеље и преплитања нивоа појавног света (сан/јава, природа/техника, реификација људског/хуманизација предметног...) до опуштене мотивске алеаторике па и препуштања порнографској репетитивној детаљистици.

Говорећи, пак, о форми ових песама, тешко да бисмо могли рећи шта ново. За Живора форма никад и није била питање са неком већом, арбитрарном тежином, а сада кад је релаксиран од мегаформе пројекта и његове тенденције третира је сасвим опуштено, од случаја до случаја. А оно што наликује могућем искораку у другачије или ново понајпре је низ минималистичких записа Опсервације са нескривеним односом ка традицији хаикуа и ренге, такође са одговарајућом склоношћу ка упису непосредности, тзв. прве мисли или не-мисли, у оно што је плошни исказ али и довршени тоталитет песме. И то не без ефекта.

***

А сада мало закључивања, тј. закључавања ове уводне али ипак секундарне пара-гнозе изведене на једном од не баш читалачки лагодних колико јасно вредних опуса који се опире критичарском архивирању, чак и међу релативно растегљиве матрице овдашње нео-/пост-авангарде и постмодерне, ма шта то значило, где му је негде већ осигурано неко лепо, рубно, тј. високо издвојено место, које ће с временом само добијати на значају.

Јер колико год у његовом случају аксиолошка и типолошка наклапања била засад преурањена, или не, Живор је од оних сасвим малобројних аутора који се ни једној од ових нео-/пост-парадигми (и њихових многобројних варијетета) ни декларативно ни суштински није сасвим прикључио, мада је истовремено парадоксално активно лавирао у сијасет њихових побочних стратегија и мрежа, задржавајући свој говор завидно независним од свих стратегија и мена дана, деценије и епохе, које је радије трошио као материјал свог писања него у смислу неке песничке techne или поетичке обавезе.

Уз то, у Живоровом песничком случају као да је већ све речено, али не и написано. Биће тога још, верујемо, као што верујемо да ће ово издање, тј. песме које оно доноси у правом тренутку и обиму, дефинитивно Живора открити као једног од артикулисанијих наших писаца с краја прошлог и почетка овог века. Као писца, дакле, који је наша нова планетарна, дистопијска искуства песнички уписао у своје текстове људски свесно, савесно и одговорно – не умирући у лепоти већ радећи за њу – онда кад многи од нас таква искуства још нису умели ни да дијагностицирају, сем на свакодневном апауринском нивоу.

А то је можда и кључно на макроплану Живоровог песничког писања, као што је за овај предговор кључно да је већ исписан и довољно готов да реч препусти ауторском говору због кога је и подешен.

Ево и малог песничког увода, тј. опроштаја, да се не растанемо уз пуку констатацију.

Овде нема Месеца,
нема реке ни пољупца,
нема канцеларија, бирократије,
нема глади, несташица, несрећа.
У овој песми нема живота –
ово је песма о животу.

- A. Живор, О животу

Уз Живора, живели!