Per Jacobsen

Сублимација ероса Андрићеве ГОСПОЂИЦЕ

Кад је реч о мотиву новца у словенским, и уже гледано, јужнословенским књижевностима, намећу се одмах пажњи два прозна дела српске књижевности која имају за тему тврдичлук и тврдице, или боље речено, контраст шкртост : расипност представља главни тематски контрапункт, те као бинарна опозиција чини осу књижевног проседеа: једно је комедија Кир Јања Јована Стерије Поповића из 1837. године, у којој аутор посматра свог јунака из локалне перспективе. Његов Кир Јања, трагикомични „психички монструм“[1], типична је појава у српско-војвођанској средини у првој половини 19. века[2]. Друго дело је роман Госпођица Иве Андрића, писан 1943-1944. године (а објављен 1945). Место и време радње овог романа је Сарајево пре и за време Првог светског рата, а затим Београд, главни град новостворене краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у првим хаотичним годинама после рата, а све гледано у ретроспективи и кроз присећање главне личности романа, тврдице Рајке Радаковић, једног дана фебруара месеца 1935. године.

Лик тврдице није нов, и богатством елемената које са собом носи привлачио је током времена писце као што су Шекспир, Молијер, Дикенс, Балзак, и многе друге. Може се рећи да је лик тврдице, не само у комедиографској литератури, постао стереотип са низом одређених и сталних особина. Тврдице штеде на најосновнијим потребама, на храни и огреву, тиранишу своју породицу, и у неминовној су завади са суседима јер у свом тврдичлуку не штеде ни себе ни друге. Све те особине поседује и главна личност Госпођице. Али за разлику од других дела која имају за главног јунака тврдицу, Андрићев роман не садржи моралне поруке или сатиричне црте, него расветљује скоро клиничку шкртост Рајке Радаковић, не као њену иманентну карактерну особину, него као нешто дословно наметнуто са стране. Њен случај је без сумње патолошки, и превазилази границе свега што је локално и регионално. Иако у роману има веома живих, и историјски тачних описа из времена аустријске анексије Босне и Херцеговине, и ратних прилика до бурних првих година нове југословенске државе, хроничарски делови Госпођице, који се донекле надовезују на последње странице романа На Дрини ћуприја, представљају тек позадину и амбијент у којем Рајкина шкртост јасно добија на снази. Тумачењем овог Андрићевог дела нешто другачије него што је до сада било уобичајено, настојимо да у случају Рајке Радаковић уочимо скривено испољавање личности самог аутора.

Ако се има у виду да је роман Госпођица настао крајем Другог светског рата, отприлике у исто време кад и романи На Дрини ћуприја и Травничка хроника, разумљиво је да су многи критичари и истраживачи, у својим приказима и анализама Андрићевог стваралаштва, током времена сасвим природно упоредили три романа о којима је реч, и махом закључили да је Госпођица, и поред свих жанровских и садржајних разлика, „слабије“ дело од Андрићевих монументалних хроника о Босни и њеним људима. Аутор, наводно, није у психолошком случају главног лика, госпођице Рајке Радаковић, успео да нађе своју ’праву’ тему, као у случају кад је писао о животу босанског света кроз време. То је очигледно условило приличну ’запостављеност’ Госпођице од стране тумача Андрићевог књижевног дела, односно, како наводи Тихомир Брајовић, „[...] тог можда понајмање ишчитаваног међу Андрићевим романима[...].“[3]

У погледу наративног проседеа, мора се већ на почетку истаћи да у Госпођици свакако има елемената хронике, у првом реду београдске хронике између два светска рата, а и сарајевске хронике пре и за време првог светског рата; поређење са другим Андрићевим романима, међутим, наводи неизбежно на закључак да ово дело у суштини не припада истој жанровској категорији као романи На Дрини ћуприја и Травничка хроника, и то пре свега због своје усредсређености на патолошки случај главне личности. Па иако бива најчешће дефинисан као „психолошки роман“, значење Госпођице није на овој разини, већ у дубинској структури романа која, по нашем мишљењу, открива личност аутора.

Већ дужи низ година занимање за личност Иве Андрића, односно за оно иза Андрићевог књижевног опуса, је повећано, о чему сведочи низ стручних публикација у којима се нескривено манифестује интересовање за психологију Иве Андрића[4]. Једно од објашњења за ту заинтересованост у проучавању Андрићевог опуса је евидентна чињеница да Андрић у многим својим делима пише у суштини о себи. Наиме, у третирању и описивању психологије једне личности, Андрић, отворено или скривено, излаже управо о себи[5]. Отворено у раним записима Ex Ponto и Немири, скривено нарочито у Госпођици и Омерпаши Латасу, делима која су по нашем мишљењу без сумње кључна за разумевање његове личности. А делимично се то може рећи и за Андрићеве есејистичке и критичке списе у којима се осврће на домаће и стране писце и уметнике.

Узимајући дакле у обзир овакву врсту заинтересованости за Андрића и интерпретације његове личности, могуће је уочити да се позитивно усмерена тумачења очитавају свакако у чињеници којом се истиче да писац (Андрић) алтруистички и идеалистички ставља себе у службу напредних идеја и виших циљева. Тако сматра, на пример, Иванка Удовички када истиче:

По Андрићевом уверењу највећи ствараоци немају свог личног живота будући да својим животом хране своје дело и јер се подређују прогресивним потребама свога колектива и људској заједници уопште. Сходно том уверењу Андрић је знао благо кривотворити детаље у понекој биографији највећих и њему драгих стваралаца јер је највише писао о аскези њиховој, о њиховој служби човеку и напретку.[6]

Наравно опште је место да сваки писац такорећи фалсификује стварност, и заташкава бројне елементе који би могли евентуално да интерферирају у причи, да би што успешније обликовао своје књижевно дело. У низу приповедака објављених у годинама после Другог светског рата, на пример, јасно је да је Андрић стварно стављао себе у службу такозваних напредних идеја; има међутим случајева где смо мишљења да се писац прилично вешто крије иза многих изјава и понашања и речи својих фиктивних јунака. Убеђени смо, дакле, за разлику од можда већине тумачења Андрићева дела, да је он у фрагментима о Омерпаши Латасу и његовом конаку, као и о госпођици Радаковић, писао у суштини о себи, али овога пута не идеализовано и у служби „прогресивних потреба свога колектива“, већ је пре свега исписао личну исповест, и да је он, управо као Омерпаша Латас, болно увидео „[...] несклад између унутрашњег, скривеног лика ја-за-себе и спољашњега лица које се показује свету да би било виђено и упамћено (ја-за-другог), иако је то лице заправо маска, својеврстан облик мимикрије“[7], како је то приметио Предраг Палавестра.

Разоткривање ове мимикрије претпоставља упознавање са узроцима који од Рајке Радаковић стварају „Госпођицу“, бездушну и круту тврдицу и лихвара. Кад је Рајки петнаест година њен отац, Обрен Радаковић, богати сарајевски трговац банкротира, убрзо потом се разболи, и пред смрт говори кћери како треба да уреди свој живот, и како штедња у будућности мора постати „виши циљ“ њеног живота. Свемоћни и свеприсутни отац покреће тако конце живота своје ћерке, и у девојчици усађује убеђење да „се пред њом отвара још магловита али целокупна тајна човековог живљења у друштву“.[8] Њена штедња сасвим природно прераста у шкртост, тако да петнаестогодишња девојчица по налогу свог оца постаје тврдица, са свим одликама класичних тврдица, које знамо из светске књижевности: скоро апстрахована из простора и времена, из своје средине и свог доба, као слика једне од општељудских психолошких категорија. Лик Рајке Радаковић се представља као посебан психолошки случај чије образложење убеђује само ако га тумацимо као њену послушност наметнутим конвенцијама.

Кредо Рајкиног оца, који ће у стварности управљати целокупним њеним животом, противи се свим хуманим и човекољубивим идејама и мислима. Од тог тренутка, од тог ’залога’ од кога ће Рајка начинити сврху свог живљења, њеним ће животом владати егоизам, аскеза, неповерење у друге људе, чак презир према људским мотивацијама. Иако Рајкин отац не искључује брак као каснију могућност, ипак Рајка, доследна свом неповерењу у друге људе, искључује сваки приснији однос са другим људима, да не говоримо о љубавној вези с мушкарцима. Али Рајка је у ствари у детињству имала неку врсту везе са једним мушкарцем, која је на невин начин личила на љубав; та се веза, међутим, није могла развијати нормално, јер су очева смрт и његов аманет претворили њено обожавање и њену нежност, ако не и пубертетску заљубљеност, у однос у коме су то обожавање и нежност помешани са одбојношћу. Та њена прва ’љубав’, тај први мушкарац у њеном животу био је њен ујак, „дајџа-Владо“, само четири године старији од ње; поред свог шарма и привлачности, „дајџа-Владо“, који умире у својој двадесет трећој години од туберкулозе, представљен је као расипник. Сећање, међутим, на стару и невину љубав из детињства Рајку никад није напустило. И када као стара и шкрта уседелица Рајка седи у својој хладној соби, и крпи чарапе, и размишља о свом већ прошлом животу, и тада јој „искрсава “дајџа-Владо” и то као увек, ни тужан ни несрећан, какав би требало да је, него диван, радосно и доброћудно насмејан, несебичан, пуст и порочан.“ (стр. 30). Другим речима, њена наклоност овом човеку је ефективно табуизирана због притиска споља.

Детињство Рајке Радаковић до петнаесте године, тј. доба које иде до смрти њеног оца, „[...] за њу није ни постојало. То је у њеној свести празно и безбојно место. Њен живот је почео негде у петнаестој години“ (стр. 20). И заиста, тек са очевом смрћу започиње „прави“ живот Рајке Радаковић. Сећање на дајџа-Владу, и поимање његове личности почиње тек у тренутку кад јој он са својом расипношћу постаје одбојан. Тек кад је Рајка у стању да увиди расцеп између своје заљубљености у њега, и његове праве природе која искључује сва нежна осећања, дајџа-Владо постаје целовити објект њеног потискивања. Невина и нежна љубав из претходног доба њеног живота, из пубертетских година, када су јој емоције још биле природне и непатворене, бива тада заборављена. Ако бисмо се користили терминологијом психологије, могли бисмо рећи да то што се са Рајком дешава представља (Рајкину) потиснуту меморију, јер шкртост и штедња – у том одлучујућем тренутку када њена осећања долазе у сукоб са њеним новооткривеним конвенцијама – преузимају и замењују у потпуности њен емотивни живот. Уместо нормалног емотивног живота, Рајка дефинитивно изналази свој „виши циљ“ живљења. У овом смислу је незаобилазан Фројдов диктум по коме сва култура има своје полазиште у гушењу полног нагона, као и његова теорија којом се тврди да сублимација представља душеван механизам по којем човек запоставља незадовољене нагоне и жеље, и замењује их другим, „вишим“ циљевима. По тој линији писци, и уопште уметници стварају своја (велика или мала) дела; по тој линији се Рајка Радаковић одриче свих осећања, да би се посветила својој штедњи и свом тврдичлуку. Одговор, односно реакција Рајке Радаковић и на дајџа-Владу и на другог мушкарца њеног живота јесте – шкртост и штедња. Рајка Радаковић у штедњи и лихварству тражи уточиште од еротских искушења.

Тај други мушкарац у Рајкином животу, Ратко Ратковић, играће исту улогу као и њен ујак. Постаје њено ново и фатално искушење. Она га упознаје у Београду петнаест година после очеве смрти. Са својих тридесет година, Рајка је већ зрела жена, а можда и није, јер је њен „прави“ живот почео тек откад „ради и стиче“ (стр. 169), тако да сусрет и веза са Ратком представљају понављање њеног односа са ујаком. Тачније, Рајкин живот почиње изнова у тридесетој години, па се прича такорећи представља наново, односно као да је реч о Рајкином поновном рођењу, и као да Рајка поново има петнаест година: „У ствари, Гопођица га није добро ни видела ни чула, јер је код првог погледа у њој блеснула и остала само једна мисао: дајџа-Владо!“ (стр. 160). И док је с једне стране привлаче његов шарм и мушкост, и професионална озбиљност, с друге стране је њено разочарање у њега веће од одбојности коју је осећала према дајџа-Влади. Упркос свим својим принципима она му верује, даје му новац за његове економске трансакције, али плаћа скупо своју слабост, јер Ратко није само расипник него и варалица, и Рајка губи оно што јој је постало најдрагоценије у животу: новац. Пошто на драматичан начин открива да ју је Ратко коначно и дефинитивно изневерио, он јој постаје сасвим туђ и одвратан. „Никакве везе није могла да нађе између овог досадног младог човека и свог сећања на дајџа-Владу, које је остало у њој нетакнуто, живо и драго какво је увек било.“ (стр. 189).

Отприлике у исто време када Рајки отац оставља у аманет оно што ће је касније начинити тврдицом, и кад започиње њен нови живот, упознајемо се са новом фацетом сложеног емотивног система Рајке Радаковић. Наиме на више места је речено како Госпођица личи пре на мушкарца него на жену: “Што је њена ношња била више заостала и убога и њено држање мање женствено и привлачно, ту су све више расле симпатије лепих и дотераних другарица према њој.” (стр. 27); “Сви су добро познавали ту мршаву девојку, са жарким, црним очима и жутим лицем, сиротињски одевену, без икакве везе са модом и женском потребом за кићењем и улепшавањем.” (стр. 33); “[...] и не личи на девојку из грађанске куће него на пољског Чифутина.” (стр. 71). У тој светлости њена осећања за дајџа-Владу, и касније за Ратка Ратковића показују се још више у нескладу са оним што се дефинише “нормални емотивни живот”.

Константно пригушивање либида мора неизбежно да има своју реперкусију, која се у случају Рајке Радаковић испољава управо у њеној шкртости, и то је по њеним речима „[...] вечита борба и заморно надмудривање са моћним, невидљивим непријатељем.“ (стр. 16). Тај невидљиви непријатељ представљају разна искушења, и стални ризик од тога да би могла да попусти, да се преда осећањима и следи свој либидо. Стара народна пословица „Крпеж и трпеж кућу држи“ постаје животни мото Андрићеве Госпођице. (стр. 16). А њена узвика „Крпеж! То је сласт.“ (стр. 16), и „Трпеж! И то је сласт“ (стр. 17) усмерава мисли на чулно уживање у штедњи и тврдичлуку, који замењују њене незадовољене нагоне.

У закључку рецимо следеће: два пута ће Рајка Радаковић у свом животу попустити, и њена ће се неминовна реакција оба пута, нарочито после афере са Ратковићем, очитовати у повећаној шкртости и штедњи као и у појачаној крутости према мајци и спољашњем свету. На крају, пошто јој мајка умире, и она остаје сасвим сама, Госпођица иступа свим својим бићем. Њена сублимација достиже врхунац. Победивши сва искушења, слободна је да се преда неограниченом тврдичлуку и штедњи. Либидо Рајке Радаковић је тиме потпуно сублимиран.

Тада је тек отпочео прави живот Рајкин, онај коме је несвесно одувек тежила а од кога ју је увек несто одвајало. Чак и њена мајка, поред све своје ропске послушности, задржала је до последњег дана у кући понеку ситницу, несто од старих навика које се нису дале искоренити. Сад је свега тога нестало. (стр. 203).

Госпођица повлачи сав свој новац из банака, да би га сакрила у кући. Од тада па на даље, живеће с појачаном опрезношћу, и у вечитој бојазни да ће неко открити њену тајну. Њен тврдичлук се сасвим логично и доследно претвара у фетишизам. Као фетишиста који се односи према објекту свог обожавања, као идолопоклоник према идолу, тако и Рајка Радаковић сваког дана вади своје благо и ужива у томе да то богатство гледа, јер оно је сад постало „њено друштво и лектира, њена вера и породица, њена храна и разонода.“ (стр. 210). Госпођица умире на крају од срчане капи, као последица страха да је дуго очекивани разбојник коначно ипак провалио у њену затворену и добро обезбеђену кућу, и открио њену тајну – тајну њене егзистенције. Разбојник кога се Рајка боји је, међутим, само привид, лажна слика њеног (и ауторовог) страха да буде откривена и обелодањена.

1. Х. Клајн, Стеријин хумор, у Јован Стерија Поповић, Београд, 1965, стр. 192.
2. Та је типичност Грке-Цинцарина Кир Јање толико изражена да је традиција изменила и сам наслов дела, и од Тврдице (како је Стерија и објавио своју комедију) направила Кир Јању.
3. Т. Брајовић, Гиноморфно друго и патријахално-паланачки модел света у Андрићевој „Госпођици“ и „Госпа Ноли“ Исидоре Секулић, у Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима. Зборник радова, ур. М. Матицки, Београд, 2006, стр. 286.
4. П. Палавестра, Скривени песник, Београд, 1981; M. Rizvić, Bosanski Muslimani u Andrićevu svijetu, Sarajevo, 1996; Д. Ристевски, Андрићева слепа публика, Београд, 2007; P. Jacobsen, Омерпаша Латас – Хроника, роман, фрагменти? (Textologia et marginalia), Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXVI, св. 24, септембар 2007, стр. 210-233.
5. Р. Војводић, Разговор са Ивом Андрићем, Београд, 1989, стр. 71-72.
6. И. Удовички, Критичко-есејистичко дело Иве Андрића, Београд, 1988, стр. 17.
7. П. Палавестра, Скривени песник, нав. дело, стр. 154.
8. Иво Андрић, Госпођица. Сабрана дјела Иве Андрића, књ. трећа, прир. Р. Вучковић, М. Первић, В. Стојић, П. Џаџић, Сарајево, 1981, стр. 24 (сви наведени цитати су из овог издања).

* Овај је текст под насловом Госпођица – страст за новцем или сублимирани ерос? прочитан на конференцији Wielkie tematy kultury w literaturach słowiańskich одржаној на вроцлавском универзитету 22. – 24. новембра 2007.