Per Jacobsen

Омерпаша Латас – хроника, роман, фрагменти?

(Textologia et marginalia)

Фрагментарни карактер дела Омерпаша Латас, као и његова недовршеност – атипична за књижевни проседе Иве Андрића – изискивали су већ подуже време један критички приступ самом делу, пре свега текстолошки, а у циљу утврђивања историје текста и његовог аутентичног вида. У току истраживања, међутим, постало је јасно да није било могуће ограничити се искључиво на историју текста, односно на проучавање етапа настајања и коначног уобличавања дела које су приређивачи насловили Омерпаша Латас. Почев од основног Андрићевог концепта, па преко различитих варијаната поједних поглавља, а немајући увид у довршеност самог текста, искристалисале су се поједине теме и питања која су присутна и у осталим Андрићевим делима, али која, међутим, добијају на посебности управо у текстовима који круже по орбити званој Омерпаша Латас. Стога је очигледно да овакав приступ Андрићевом делу превазилази текстолошку анализу sensu strictu, и укључује у себе многе видове науке о књижевности, те залази често у психолошку или пак филозофску анализу самог дела. Те додатне, extra-филолошке, анализе Андрићевог текста, присутне пре свега у циљу истраживања историје текста и целокупног Андрићевог опуса, назвали смо маргиналијама. Надамо се да ће овакав текстолошки приступ, дакле, допуњен књижевним и ванкњижевним аспектима самог текста, допринети утврђивању аутентичности Андрићевог дела као и њеном завршном ступњу, тј. интерпретацији дела названог Омерпаша Латас.

Увод

1.0. Ниједно дело Иве Андрића није било праћено с толиким претходним интересовањем књижевне јавности као Омерпаша Латас који је као роман био објављен први пут у сабраним делима 1976[1], а други пут 1981. године[2]. У Напоменама уз Омерпашу Латаса односно у Белешци о овом издању, приређивачи[3] наводе, као неку врсту образложења за објављивање романа Омерпаша Латас, да поред романа о Вишеграду и Травнику, недостаје роман о Сарајеву, једном од три града “за која су везани Андрићево рођење, детињство и младост” (ОЛ, 1976, стр. 309; 1981, стр. 314), и настављају: “А судећи по бројним одломцима који су остали по новинама и часописима или у рукопису, он је намеравао да напише и неку врсту сарајевске хронике, као што је написао и вишеградску и травничку хронику.”(Исто). Ова намера је била још за Андрићева живота повод за велики број разговора и интервјуа о тзв. Сарајевској хроници: у њима се Андрићеви саговорници упорно распитују за овај фантомски роман, а Андрић исто толико упорно и вешто одбија да говори о том роману који наводно не постоји ни у његовим плановима. У разговору са новинаром “Нове Македоније”, Ристом Кузмановским, 26.6.1958, Андрић на питање: “Чује се у књижевним круговима да интензивно припремате Сарајевску хронику. Шта нам о томе можете рећи?”, одговара: “О томе не умем ни ја себи да кажем било шта, а камоли вама. И према томе, мислим да то што се чује и ја бих желео да је тако. Али није.”[4] С обзиром да је у време овог разговора већ било објављено осам одломака о Омерпаши Латасу, или његовој средини у разним новинама и часописима, можемо да претпоставимо да Андрић још није имао јасну представу о томе шта у ствари пише. А ни пар година касније није му изгледа било још увек јасно, пошто је у разговору са пионирима из Херцег-Новог 15.5.1961, на питање на чему сад ради, овако одговорио: “Пишем нешто из прошлости Босне. Нешто из периода од 1850. до 1860. године. Још не знам шта ће бити: можда роман, а можда дужа приповетка.”[5] У књизи Са Ивом Андрићем: 1968-1975[6] Ljубе Јандрића, више пута се говори о Омерпаши Латасу. Када Јандрић подсећа Андрића на рукопис о Омерпаши Латасу, “није ли то можда дио трилогије којим би се – заједно са Травничком хроником и На Дрини ћупријом – затворио круг повијести о Босни”, Андрић каже следеће: “И јесте и није[…]. Ја вам нисам човек који ради са унапред утврђеним планом. Ја сам често почињао насумице, па шта испадне[…].”[7]

1.2. Радован Вучковић је указао на то да је Андрић по свој прилици одустао од историјске хронике о Омерпаши Латасу, и даље закључио да је Андрић поступио на сличан начин као кад је писао Проклету авлију, тј. да је 250 страница бележака оставио по страни тако да је од свега остало тек стотину страница. Јер ако Андрић сâм каже: “Нисам имао намеру да пишем роман.”[8], поставља се онда питање какво је у суштини Андрићево поимање романа, и ако је осим тога Вучковићев закључак тачан, поставља се исто тако нужно и питање: “шта је Омерпаша Латас”? (Још не знам шта ће бити: можда роман, а можда дужа приповетка). Можемо стога закључити да Андрићеве намере у вези са Сарајевском хроником или са романом о сераскеру Омерпаши Латасу нису биле тако јасне како су биле међутим виђене и очекиване у књижевним круговима. У сваком случају неоспорно је да је, после дугогодишњег занимања личношћу Омерпаше Латаса и после објављивања већег броја фрагмената, Андрић оставио сложеног и противречног Омерпашу, тако да започето дело није у суштини никад ни реализовано[9].

2.0. Чињеница, међутим, да је Андрић у току 17 година објавио само 14 кратких фрагмената о комплексу Омерпаша Латас, кад је за четири године могао да напише три велика и у потпуности обрађена и довршена романа, На Дрини ћуприју, Травничку хронику и Госпођицу, говори о томе да фрагменти и рукописи о Омерпаши Латасу нису Андрићу били подесна подлога за интензиван рад на роману као заокруженој тематској или временској целини. Додуше, не само као званичној личности послератног периода, него и као писцу великог броја приповедака и чланака у време када се позабавио Омерпашом, Андрићу није, изгледа, остајало много времена за сложену личност сераскера, те за писање књиге чије су обликовање и разрада представљали велики проблем[10]. Од укупних 19 глава објављених у другом издању Андрићевих сабраних дела, девет је штампано према раније објављеним текстовима, пет је проширено у односу на објављене фрагменте и штампано према текстовима у заоставштини, а пет глава које раније нису биле објављене такође су штампане према текстовима у заоставштини.

3.0. Ово неуобичајено стање ствари изискује двојак приступ тексту. С једне стране имамо као чињеницу дело са 19 поглавља у редоследу који је резултат настојања приређивача да реконструишу роман онако како су сматрали да га је Андрић планирао. Полазећи од става да је Омерпаша Латас роман или роман-хроника за њих су важни елементи били plot и временска димензија. С друге стране имамо 14 одломака које је аутор објавио између 1950. и 1967. у сасвим другом редоследу, које са гледишта тумачења ставља нагласак на одређене елементе садржаја у тексту. Мислимо да је важно скренути пажњу на чињеницу да два прва објављена одломка, Сликање и Лето (1950. и 1951.) која су садржајно тесно повезана, у роману заједно сачињавају поглавља. Осим тога, То што се зове сликар јесте најобимније поглавље романа. Склони смо да верујемо да је у ова два одломка/поглавља Андрић уложио њему најважније теме у вези са Омерпашом. Штавише, сматрамо да су та два поглавља стожер око којег се окреће читава тематика Омерпаше Латаса, и да су сва друга поглавља варијације на те теме. Ово важи и за пет одломака које није објављено за ауторова живота, него је остало у заоставштини.

3.1. Главе Долазак и Одлазак представљају природни почетак и крај романа и између њих су приређивачи, тамо где је било могуће, сврстали остала поглавља хронолошки, чиме је испоштован принцип редоследа догађаја у хроници, који је доследно изведен у роману На Дрини ћуприја. Али упркос овом покушају да се створи унутарња повезаност између појединих делова књиге, фрагментарни карактер дела је и даље очевидан, и види се између осталог и по томе што се поглавља могу у већини случајева читати по било ком редоследу, управо онако како су их читаоци првобитно, односно у периоду између 1950. и 1967. године, и читали.

3.2. Ти одломци, објављени први пут у новинама и по часописима, и то по свему судећи случајним редоследом, јесу следећи: Сликање (“Република”, Загреб, 1950), Лето (“Борба”, Београд, 1951), Код сјеновитог хана (“Народна армија”, Београд, 1953), Младић у поворци (“Живот”, Сарајево, 1954), На ланцу (“Политика”, Београд, 1956), Муртад-табор (“НИН”, Београд, 1957), Ветар (“Политика”, Београд, 1957), Часови цртања (“Борба”, Београд, 1958), Лаж (“Политика”, Београд, 1958), У вечерњим часовима (“Република”, Загреб, 1960), Сватови (“Политика”, Београд, 1961), После (“Политика”, Београд, 1963), Слика (“Комунист”, Београд, 1966), Жилавка (“Народна армија”, Београд, 1967). Остале четири главе – Аудијенција, Историја Саида-хануме, Мухсин-ефендија и Никола, Одлазак – објављене су први пут у Сабраним делима 1976. године, а глава под насловом Фебруар месец у Сарајеву тек је изашла у Сабранима дјелима из 1981. године.

3.3. Одломцима Сликање, Младић у поворци, Муртад-табор, Часови цртања и Жилавка су у Сабраним делима промењени наслови у То што се зове сликар, Долазак, Војска, Саида и Карас и Вино звано Жилавка.

 

Lectio et marginalia

1.0.0. Прво поглавље: Долазак.

У дактилокопији у Задужбини Иве Андрића стоје два наслова:

1) “Улазак О.” – Андрићев рукопис, обичном оловком;

2) “Долазак” (“Улазак Омерпаше у Сарајево”) – оба наслова написана руком Вере Стојић, хемијском оловком.

1.0.1. Један део овог поглавља под насловом Младић у поворци је објављен као Андрићев четврти одломак о Омерпаши у часопису “Живот”, Сарајево, 1954; други део поглавља објављен је касније у часопису “Форум”, Загреб, 1962. године под насловом Долазак. Поглавље Долазак представља знатно проширен текст у поређењу са два одломка о којима је реч.

1.2.0. С обзиром да је ово поглавље састављено од два одломка, објављена у размаку од осам година, и да је недатирани рукопис из заоставштине – према коме је то поглавље објављено – целовит, поставља се питање, на које нажалост не можемо добити одговор, да ли је Андрић стварно написао ово поглавље одједном па га је само објавио у два дела, или је тек касније написао други одломак и објавио га 1962. године? Испитивање евентуалних водених знакова у рукопису у заоставштини би могло да расветли то питање.

1.2.1. Не можемо, међутим, са сигурношћу да установимо – а то важи за сва поглавља која се састоје од два одломка – да ли је текст у заоставштини од почетка био само један, или да ли је Андрић написао пак поједине одломке и објавио их тек пошто их је завршио.

1.3.0. Марг. (а): Било како било, два одломка, уз још нека проширења, сачињавају заједничко поглавље Долазак, у коме војска служи као контрапункт лудом младићу и његовој љубавној несрећи, тако да је дихотомија Марс-Ерос одједном постала главна тематска структура поглавља.

Марг. (б): Из очигледних разлога прича о несрећном младићу Осману заузима значајно место у одломку Младић у поворци. Улазак Омерпаше Латаса и његове војске у Сарајево је овде само наговештен али са јасним тежиштем на раскош и сјај параде, која је одударала од убого одевеног и огладнелог света пред којим се кретала. Чини се дакле да је овај опис послужио као позадина за лудујућу моћ љубави, једну од тема којом Андрићево дело обилује. У одломку у “Форуму” прича о Осману је потпуно изостављена, што и објашњава промену наслова. У одломку Долазак сераскер и његова војска заузимају стога сав простор. Сераскер је дошао са већим царским овлашћењима него иједан везир пре њега, а његова војска је и по броју и по опреми већа и моћнија него што је икад виђено. Као седиште вршиоца царске воље, сераскеров је Конак сада приказан као центар моћи и силе. Док је војска у Младићу у поворци виђена са тачке гледишта Сарајлија у свем својем сјају, у одломку Долазак је јасно да је та војска једна опасна и моћна сила, и да не слути на добро. На крају поглавља је из уста самог сераскера дато образложење за његов долазак у Босну. “Износио је како се султановој спасоносној реформи покорила, нешто милом нешто силом, цела Турска Царевина, само Босна и Херцеговина још нису. – Е, сад је дошао дан да се и то сврши, и да буде оно што бити мора.” (ОЛ, 1981, стр. 29).

2.0.0. Друго поглавље: Војска.

- на кошуљици у којој се чува дактилокопија у Задужбини наслов је написала Вера Стојић;

- исти наслов је откуцан на почетку поглавља.

2.0.1. Штампано према тексту из заоставштине.

2.0.2. Објављено је, као седми одломак, делимично под насловом Муртад-табор у недељнику “НИН”, Београд, 1957.

2.1.0. Марг. (а): Наслов Муртад-табор се односи на један део Омерпашине војске сачињен од официра који су, као и сâм сераскер, из ко зна којих разлога и побуда побегли из разних европских, хришћанских земаља у Турску, те да би опстали прешли на ислам. Однос босанских Турака према овом одреду је јасан:

Међу страхотама које су се причале о сераскеру Омерпаши и његовој војсци била је вест о читавом једном одреду странаца, хришћана или Јевреја, који носе низамске униформе и имају муслиманска имена, али су неверници и подмукли непријатељи свега што је муслиманско. Тај страначки одред назван је муртад-табор (стр. 38).

Марг. (б): Реч муртад ушла је у турски језик из арапског murtädd, и значи “издајица” или “отпадник од вере”. Тако је у самом наслову овог одломка Андрић третирао по нашем мишљењу најзначајнију тему књиге о Омерпаши Латасу: ренегатство[11], тему коју обрађује и варира у низу других одломака и поглавља. Велики број људи у Конаку су на један или други начин ренегати, отпадници. Не само Омерпаша и његов муртад-табор, него и брат му Никола, као и Омерпашина жена Саида-ханума те Костаке Ненишану, а свакоме од њих је намењено по једно поглавље. Тема ренегатство, затим, има и свој контрапункт у драматичном сусрету између Омерпаше и доследног и верног српског кнеза Богдана Зимоњића у поглављу Аудијенција. Ренегатство је очигледно психолошко објашњење сераскеровог понашања и саставни део његове личности, а у муртад-табору, међу тих тридесет до четрдесет официра од којих се састоји, ренегатство води до тешких психичких криза, алкохолизма и вечитог али безнадежног сна о бекству. И с обзиром да се Андрић у одломцима односно поглављима Војска, Код Сјеновитог хана, У вечерњим часовима, Вино звано Жилавка, Аудијенција, Историја Саида-Хануме, Костаке Ненишану и Мухсин-ефендија и Никола мање-више темељно бавио ренегатством, то указује на чињеницу да је та психолошка категорија главна тема књиге.

Марг. (ц): Муртад-табор сачињава само први део поглавља Војска. А преостали део, који није раније објављен, говори наравно и даље о војсци, али не о појединцима и њиховим егзистенцијалним и психичким проблемима, него о војсци као маси лопова и отимача, “хиљаде очију и хиљаде руку”, војска која “[…] се креће и шири оскудном земљом као лепљив полип чији поједини пипци, невидљиво повезани, живе сваки за себе. Жедна и гладна, али нарочито жељна жена” (стр. 49). Поглавље се завршава масовним силовањем једне младе и беспомоћне Циганке.

3.0.0. Треће поглавље: Код Сјеновитог хана.

3.0.1. Носи исти наслов и идентично је са треће објављеним одломком у листу “Народна армија”, Београд, 1953.

3.1.0. Марг.: Текст би, и поред свог епизодног карактера, могао да буде наставак поглавља Војска, а истовремено и дискретан повратак на Муртад-табор и на сан ренегата о бекству. Пред мртвацем млади капетан Реуфбег, избеглица из мађарске револуције 1848, увиђа болно и јасно “да из овог кланца треба само једно: изићи” (стр. 56).

4.0.0. Четврто поглавље: У вечерњим часовима.

4.0.1. Штампано је, као десети одломак, према тексту објављеном у часопису “Република”, Загреб, 1960.

4.0.2. Поглавље које носи исти наслов као и одломак је идентично са тим одломком изузев једног мањег пасуса на стр. 61 којег нема у одломку, а где се реченица “И музика и ракија казују исто,[…]” завршава речима “[…] а друго тамну, безнадну.” У поглављу се, међутим, одломак наставља на следећи начин:

[…] док се не склопе оба крила диптиха као даске на поклопцу мртвачког ковчега над човеком и његовом жељом за бежањем.

Сутрадан ће опет да се настави разговор о одласку, напуштању Турске, са новим варијацијама.

А у разговору са друговима, па и на рапорту пред самим сераскером један глас у њима говори: побећи, отићи, отићи.

4.1.0. Марг. (а): Овде је опет смрт спојена са бежањем и његовим корелатом ренегатством. Останак је вечна мука, повратак је смрт.

Марг. (б): Ово је поглавље даља елаборација на тему Конака као центра моћи и силе. Сарајевском свету, огорченом али беспомоћном, остаје, као људима у сваком репресивном друштву, само један начин отпора: “оговарањем, измишљањем и шапутањем” (стр. 59). А у самом Конаку, у вечерњим часовима разговарају и маштају официри из муртад-табора о бекству, “па ма погинуо у бекству, па ма умро од глади тамо негде у тој другој земљи.” (стр. 60).

5.0.0. Пето поглавље: На ланцу.

5.0.1. Представља пети одломак, а који је објављен у дневнику “Политика”, Београд, 1956. године.

5.0.2. Поглавље је штампано према тексту из заоставштине.

5.1.0. Марг.: Ово је поглавље значајно по томе што је то једини пут у књизи да је директно приказан терор Омерпаше Латаса. Главни лик поглавља је Мујага Телалагић који се истакао као противник свих реформи и новог политичког поретка. Као окорели догматичар и опасна политичка личност био је на списку Омерпашине полиције те је ухапшен и окован заједно са групом истомишљеника који су, “још до неки дан свесни свога имена и положаја и сваке своје речи” (стр. 67), били отерани на бесконачан марш смрти према Цариграду где се не зна каква их судбина чека. Слично савременој тајној обавештајној служби, Омерпашина полиција води списак политички сумњивих лица, и у стању је без великих припрема да их ухапси. У поглављу о коме је реч, на најконкретнији начин је приказан сукоб између реформиста (без обзира на њихове поступке) и догматичара и фундаменталиста. Пад моћника Мујаге Телалагића, као и мука и бол тих отпадника уливају се у сазнање сваког правоверника и догматичара: “Остаће само страшна прича о сераскеру муртатину и његовим злоделима и насиљима, као историја и опомена потомству.” (стр. 69).

6.0.0. Шесто поглавље: Вино звано Жилавка.

6.0.1. Објављено је као одломак под називом Жилавка у листу “Народна армија”, Београд, 1967. године.

6.0.2. Поглавље је штампано према тексту из заоставштине. То је четрнаести и последњи одломак који је Андрић објавио за свог живота.

6.1.0. Марг. (а): Овим се одломком Андрић такорећи поздравио са сераскером и са темом ренегатства и дејства алкохола као неке врсте лека против психичких последица ренегатства.

Марг. (б): Фрагментарни карактер Андрићевих текстова о Омерпаши Латасу се види у једном детаљу овог поглавља, наиме у презентацији домаћина теревенке, пуковника Арифбега. Он је представљен речима: “Тај Арифбег у ствари је Сигисмунд Еринг, избеглица из Пољске” (стр. 71), а исти је већ у претходном поглављу, На ланцу, споменут као “потурчени пољски емигрант Еринг” (стр. 65).

Марг. (ц): Одломак На ланцу објављен је додуше дванаест година раније у односу на одломак Вино звано Жилавка. Ако се с једне стране претпоставља да је романописац Андрић, како се сматра, имао роман у мислима, изгледа да је ипак тада, у 50им и 60им годинама, писао не поглавља него фрагменте. Иначе не би представио један исти лик два пута. Са друге стране, пак, неоспорно је и очигледно да се у овом случају држао утврђеног инвентара личности, што показује консистентност у односу на грађу.

7.0.0. Седмо поглавље,: Аудијенција.

- наслов је написан руком Иве Андрића, оловком;

- испод тога исти наслов написан руком Вере Стојић, хемијском оловком.

7.0.1. То је прво поглавље које није било претходно објављено, и према томе штампано је према тексту из заоставштине. Објављено је први пут у сабраним делима 1976. године.

7.1.0. Марг. (а): По тематици, ово поглавље припада кругу о Омерпашиној дволичности и о нескладу између његовог унутрашњег и спољашњег живота, и најдиректније открива сераскеров опортунизам и његове животне лажи.

Марг. (б): Драматична је истовремено и конфронтација ренегата Омерпаше Латаса са верношћу и постојаношћу српског кнеза Богдана Зимоњића. Две супротне личности, или можда два принципа су присутна у овом поглављу: лажни и причљиви ренегат, и ћутљиви, часни народски човек који прозире сва сераскерова убеђивања и лицемерну љубазност. Та два човека су дискретно окарактерисана у слици: “[…] у даљини, на другој страни града, беле куће и ретки стаклени прозори, а сасвим близу витка камена мунара и уз њу висок, танак и пожутео јаблан.” (стр. 92)[12]. И ренегат се оправдава: ”Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља” (стр. 93). Ове Омерпашине речи буде у Богдану сећање на догађај од годину дана раније, кад је турски силеџија Дерво Смајевић изненада насрнуо на њега. ”И сад, тако ухваћен у коштац са неким невидљивим противником, као једно тело, пада непрестано низа страну, дуго, страшно дуго, у неку вртачу која нема дна.” (стр. 94). У сусрету са психологијом ренегата, Богданова чврста слика света и поимање да постоје ”ми” и ”они”, се руше. Кулминација сераскеровог претварања су његове речи: ”Е онда знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе.” (стр. 94), те у моменту када скида фес и крсти се пред запрепашћеним Богданом.

Марг. (ц): Није то једини пут да Андрић упечатљиво представља дихотомију ликова и друштва: тако је, на пример, у Проклетој авлији описао однос Исток-Запад кроз слику ”понеког вршка непознате џамије или џиновског кипариса”[13].

Марг. (д): Ово седмо поглавље је истовремено једно вешто и лукаво политичко убеђивање, чији садржај није више специфичан само за Омерпашино време. То није тек политички програм Омерпаше и Високе Порте, већ представља програме свих ´напредних´ политичких покрета:

Уопште, дошло је време да се прилике у Босни и Херцеговини измене. Изградиће се путеви, отвориће се пошта и телеграф, прорадиће трговина са суседним земљама живље и слободније него до сада, на европски начин, без уцена и неправедних намета. То ће бити пут да се сав народ, крст и некрст, отме од ове сиротиње[...].” (стр. 91)

8.0.0. Осмо поглавље: То што се зове сликар.

- наслов написан на посебном листу Андрићевом руком, оловком;

- исти наслов је откуцан на почетку поглавља.

8.0.1. Поглавље је штампано према тексту из заоставштине.

8.0.2. У часопису „Република“ (Загреб, 1950) одломак носи наслов Сликање. Отприлике једна страна овог поглавља, од самог почетка на стр. 96 до другог пасуса на стр. 97 ("Многима је та ствар[…].”) је идентична са једним делом одломка Лето, објављеним 1951. године.

8.1.0. Марг. (а): Већ својим обимом ово поглавље заузима посебно место у Омерпаши Латасу. Поглавље се састоји од четири дела: на првом месту је биографија пропалог сликара Караса. Карасово понашање и његова уметност дају повод догматским тумачењима муле-Шаћира. Следи затим прича о Ахметаги, тачније речено његова биографија, која међутим није у вези са главном темом поглавља. Пре би се рекло да се аутор тим делом интратекстуално позива на опис „музеја чудовишта“ Конака у Травничкој хроници и истовремено на приступ књижевном жанру хронике. Није искључено да је Андрић имао намеру да напише хронику о Омерпаши и његовом времену. Трећи део (стр. 123-135) се односи на сам чин сликања, и идентичан је са првим објављеним одломком Сликање. Последњи део јесте у суштини Омерпашина биографија. По нашем мишљењу, четири дела овог поглавља представљају полазну тачку бављења Иве Андрића Омерпашом Латасом.

Марг. (б): Одломак Сликање се налази у поглављу на стр. 123-135, што чини само дванаест страна од укупно 62 стране целог поглавља. С обзиром да је прва страна овог поглавља објављена у одломку Лето само годину дана касније, можемо да претпоставимо да је цело поглавље конципирано у исто време, и да је Андрић из непознатих разлога одлучио да објави одломак Сликање засебно. Један детаљ говори у прилог овој нашој претпоставци: на стр. 99-100, тј. у делу текста који није ушао у одломак Сликање, пише следеће: „Грех, то што се зове грех, треба да објасни страдања за која људи не умеју да нађу право објашњење. Тако је невини и убоги загребачки сликар, који је као изгубљен лутао сарајевским улицама, био у очима многог грађанина оличење ружног и тајанственог греха.“ (курзив П. Ј.) Види се према томе, по нашем мишљењу, да је Андрић имао идеју о једној већој целини под насловом То што се зове сликар.

Марг. (ц): Поистовећивање сликара и сликања са грехом јесте нека врста увертире велике андрићевске теме која се развија у овом обимном и значајном поглављу. На личном плану се сусрећу славољубивост, сујета и охолост, оличене у лику сераскера Омерпаше који жели да буде овековечен, и скромност сликара Караса који прозире свој модел (на исти начин је сераскера прозирао и кнез Богдан Зимоњић). И још значајније: уочава се конфликт у самом Омерпаши, „[...] несклад између унутрашњег, скривеног лика ја-за-себе и спољашњега лица које се показује свету да би било виђено и упамћено (ја-за-другог), иако је то лице заправо маска, својеврстан облик мимикрије.“[14] На цивилизацијском плану видљив је несклад хрватског сликара Караса, који из мителевропске и италијанске културе игром случаја бива бачен у турску Босну, егзотичну и затворену земљу чији становници, у оквиру свог догматског гледишта које подстрекују идеолози, презиру његову уметност као богохулну. У истом тренутку када први пут сусретне сераскеров поглед, Карас је свестан презира према њему као пропалом сликару, тог истог презира који је осетио на себи у Турској, али и у Европи. Но читаоцу је јасно да није то само Омерпашин презир, већ и његова охолост и сујета: у сераскеровим маштањима његов портрет, на коме неће бити приказан у турској униформи већ у униформи аустријског фелдмаршала, не виси „негде у Сарајеву или Цариграду, не у Турској, него у царској галерији усред Беча“ (стр. 133).

Марг. (д): На оба ова плана, пак, стоји ренегат Мићо Латас из села Јање Горе, који није успео да постане Feldmarschall Michael Lattas von Castel Grab, и који, и поред европских ордења и одликовања, није ништа друго него „личка потурица, некадашњи аустријски подофицир, бегунац и слуга, а сада сераскер и ”сабља у султановој руци“.“ (стр. 272). С обзиром да је Андрић 1950. и 1951. одломцима Сликање и Лето такорећи отворио цео циклус о Омерпаши Латасу, претпостављамо да су теме и личности овог поглавља нарочито важне. У центру пажње је (наравно) лик Омерпаше: његов пад и стид, његова осветољубивост, те његова сујета и дволичност. Андрићево поимање супротности Омерпашиног ја-за-себе и ја-за-другог – основна тема – је драматично насликано у Омерпашиним конвертитским мукама и његовом позирању сликару:

Тај предео попаљених мостова, умртвљених успомена и пустих година почињао је за Омерпашу код оне оне сумпорасте светлосне завесе првог свитања на турској граници. Ту се и он, као толики стварни и легендарни пребези и потурчењаци пре њега, напио оне „воде заборавне“ која човека одржава у животу, ослобађајући га за неко време неподношљивих сећања. Ту је почело време лутања, понижења, али и очајничке решености и спорог и тешког успона. И није мало трајало. Седам, готово осам година. И каквих година! (стр. 152-153).

9.0.0. Девето поглавље: Слика.

- откуцано, а испод написан исти наслов Андрићевом руком, обичном оловком.

9.0.1. Поглавље је прилично кратко и идентично са истоименим одломком из 1966. године.

9.1.0. Марг. (а): Фрагментарни карактер одломка је јасан. Представљен је Хајрудинпаша који нам је из историјских извора познат као цивилни гувернер Босне за време Омерпашиног боравка у Сарајеву[15]. Споменут је у првом поглављу (стр. 26), али по имену Хафизпаша.

Марг. (б): На површинском плану у поглављу је реч о мукама сликара Караса да ствара слике у својој „унутарњој галерији“, то су муке које „га ноћу буде, не дају му да спава и нагоне га да води са њима дуге и замршене разговоре о људима и њиховим радостима или мукама, о прошлости или о садашњости, или о будућим данима и годинама, и облицима живота које оне носе са собом.“ (стр. 181); нису то муке сликара, него је то, по нашем мишљењу, приказ суочавања писца са проблемом обликовања дела о Омерпаши Латасу. Поглавље је објављено само годину дана пре него што ће Андрић дефинитивно изрећи своју последњу реч у вези са овим великим пројектом, и када је већ увидео односно решио се да га не приведе крају.

10.0.0. Десето поглавље: Саида и Карас.

- на дактилокопији у архиву Задужбине, руком Вере Стојић на кошуљици;

- изнад текста написан исти наслов Андрићевом руком, обичном оловком;

- испод тога исти наслов написан руком Вере Стојић, хемијском оловком.

10.0.1. Објављено први пут као осми одломак под насловом Часови цртања 1958. године, али штампано према тексту из заоштавштине.

10.0.2. Ово поглавље сачињава целину заједно са следећим поглављем које је насловљено Историја Саида-хануме; објављени су као десето и једанаесто поглавље у Сабраним дјелима. За разлику од Саиде и Караса, међутим, које је као поглавље већ било објављено, Историја Саида-хануме није била претходно објављена, и штампана је према тексту из заоставштине.

10.1.0. Марг. (а): Тема ероса, која је већ рано у Андрићевом бављењу Омерпашом била присутна у одломку Младић у поворци, овде је још даље, додатно разрађена и чини главну тему не само у два споменута поглавља, него и у дванаестом и тринаестом поглављу. Тако да ова четири поглавља заједно представљају један тематски блок. Андрићево схватање ероса је очигледно у складу са Сократовим уверењем да је ерос лудило (mania)[16], који води човека у странпутице и на крају га уништава. Има у Андрићевим делима толико примера оваквог поимања ероса, да се може рећи да представља један од Андрићевих стереотипа.

Марг. (б): Омерпашина жена, Саида ханума, била је већ представљена у поглављу Саида и Карас, па би, у ствари, било логичније да је редослед поглавља обрнут. Као и велики број ликова у књизи, Саида ханума је стицајем околности смештена у њој потпуно страном, муслиманском амбијенту. С једне стране је тражила уточиште од насртаја похлепних и сладострасних мушкараца у браку с Омером, с друге, пак, сада се, као високо образована пијанисткиња, нашла на крајњој периферији отоманског царства. Њена је заробљеност двострука: у браку са Омерпашом, и тиме што живи у туђој средини. У њеном лику је најјасније приказано да се налазимо на граници Европе и Истока: „Кад је први пут уведен у пашин харем, у Саида-ханумино одељење, сликар је био изненађен. Ту је преовладавао европски намештај у коме су бакрене тепсије и оријенталне тканине изгледале више као успомене са неког путовања по Истоку.“ (стр. 163).

11.0.0. Дванаесто поглавље: Костаке Ненишану.

- наслов написан Андрићевом руком на кошуљици.

- изнад текста поглавља исти наслов је написан руком Вере Стојић, хемијском оловком.

11.0.1. Одломак је објављен под насловом Сватови у новогодишњем броју дневника „Политике“, Београд, 1961. године.

11.1.0. Марг.: Ово поглавље припада истом тематском блоку као два претходна, али у односу на њих је различито на сижејном плану. Костаке Ненишану, личност опскурног порекла, пашин maître d’hôtel и Саида-ханумин штићеник, ушао је, као и Саида ханума, у муслимански свет из прорачуна, а не као други ренегати из нужде. Он се заљубљује у девојку која га неће, и на крају убија и њу и себе.

12.0.0. Тринаесто поглавље: После.

- наслов откуцан изнад текста.

12.0.1. Одломак под истим насловом објављен у новогодишњем броју дневника „Политике“, Београд, 1963, дакле две године после поглавља Костаке Ненишану чији је логични наставак.

12.0.2. Поглавље је штампано према тексту из заоставштине.

12.0.3. Не зна се да ли је одломак извађен из веће постојеће целине јер се састоји од краћих исечака поглавља, или да ли је проширен у већу целину. Чињеница је да се у овом поглављу налази велики број стилских исправки у односу на прво објављени одломак у „Политици“.

12.1.0. Марг. (а): Тежиште одломка је догматско тумачење догађаја где жртва постаје кривац.

Марг. (б): Већи део поглавља (око две трећине) је посвећен опису службеника у Конаку који ће да претресе Костаћево злодело, као и натезању између војних и цивилних власти о вођењу истраге: „[...] резултат истраге је унапред сигуран: ”У наступу умне поремећености... итд.““ (стр. 230). Цела ствар стога постаје политичка и „[...] треба одмах предузети нешто против причања и оговарања која ће свакако потећи овим градом у коме се и незнатнијим поводом грди и клевеће Конак и све што долази из њега.“ (Исто). Чудна политичка осетљивост која нам се чини анахроном.

13.0.0. Четрнаесто поглавље: Мухсин ефендија и Никола.

- наслов написан Андрићевом руком, обичном оловком;

- исти наслов написан руком Вере Стојић, хемијском оловком.

13.0.1. Поглавље није ни као одломак било објављено за Андрићева живота.

13.1.0 Марг.: На површини је прича о Мухсин-ефендији, једном од становника „музеја чудовишта“, и о Омерпашином брату, Николи-Мустајбегу, ренегату који пати од судбоносних последица свог ренегатства. Мухсин-ефендија, звани Евет-ефендија[17], је у овом поглављу као личност уведен први пут, и има посебну улогу у Конаку. Као и у сваком режиму, и овде моћник има своје слепе присталице које одобравају све његове потезе и заговарају његове мисли.

Углавном, његов је посао био да понавља и одобрава све што други кажу, нарочито кад су ти други старији и виши по свом положају, да повлађује свему што је званично, потврдно, повољно и похвално, а да сузбија и заташкава све што је непријатно и нескладно, противно општем владајућем мишљењу, свако порицање, сумњу, отпор, распру или обрачун.[...] А кад се деси, као што се дешава, да се горе на врху изненада промени мишљење, Мухсин-ефендија[...] окреће целу своју евет-апаратуру за сто и осамдесет степени и брзо је пушта у погон, са истом снагом, само у противном правцу. (стр. 255). (курзив П. Ј.)

Питање је, међутим, да ли се Андрићева иронија односи само на Омерпашин Конак из 1851. године? Израз „пушта у погон“ нас наводи на помисао на сасвим друга времена[18]. Не можемо а да не приметимо да ово четрнаесто поглавље није објављено за Андрићева живота. Ова два лика, Мухсин-ефендија и Никола-Мустајбег су симбиотично повезана. Судбина ренегата је таква да мора да пристане на све што му каже и наређује моћник. Ни Мухсин-ефендија ни Никола-Мустајбег немају више сопствену вољу, него морају ропски да следе господара – вероватно најтежа судбина ренегата.

14.0.0. Петнаесто поглавље: Лето.

14.0.1. Штампано је према истоименом одломку („Борба“, 26.8.1951).

14.0.2. Садржи не само главу Лето, него и почетак главе То што се зове сликар.

14.0.3. На фотокопији исечка из „Борбе“, која се налази у архиву Задужбине Иве Андрића, на месту где се завршава Лето и почиње Сликање, написано је руком Вере Стојић, хемијском оловком: „То што се зове сликар“.

14.0.4. Прелаз из једног у други део одломка чини реченица: „Чак је стигао да се слика.“

14.1.0. Марг.: У овом поглављу видимо посебан карактер Андрићевих одломака о Омерпаши Латасу: читамо опет како је „Омерпаша дошао са војском да у Босни и Херцеговини спроведе царске реформе, да уведе савременију управу, равноправност грађана без разлике вере, ред и сигурност, и да, као што је сам говорио, огњем и мачем покори и саломи све оне који се томе већ годинама, потајно или отворено на све могуће начине одупиру.“ (стр. 269).[19] Ово је прво од четири поглавља где је аустријски генерални конзул Атанацковић главни лик и где се његови западњачки погледи сукобљавају са крутим и немилосрдним режимом Омерпаше, где су сад робијаши бегови, бивши високи достојанственици.

15.0.0. Шеснаесто поглавље: Ветар.

15.0.1. Штампано је према одломку објављеном 1957. године у новогодишњем броју „Политике“.

15.1.0. Марг.: Сарајевски ветар буди сећања конзула Атанацковића из младости на једну страсну али неостварену љубав.

16.0.0. Седамнаесто поглавље: Лаж.

16.0.1. Објављено као одломак у „Борби“, у издању поводом Дана Републике 1958. године. Штампано према том тексту.

16.1.0. Марг.: Као што су састанци са турским везирима у Травничкој хроници повод француском конзулу Давилу за размишљања о турској политици и турском начину живота и понашања, тако Атанацковић после својих састанака са Омерпашом „по два дана није могао ништа друго да мисли“ (стр. 282). Поглавље је у ствари есеј о лажи као политичком средству у облику писма пријатељу, који не постоји.

Свуда свет лаже, по невољи или потреби, из пакости или навике, али ова левантинска лаж има још и нечег нарочито увредљивог. Ови османлијски достојанственици навикли су да говоре понајвише са нижима од себе, према којима не морају имати стида ни обзира ни толико, да би се бар из пристојности потрудили да својој лажи дају неки изглед истине. А овај лички потурчењак додаје томе још и неку индискретну и силовиту злурадост које код правих Турака нема. (стр. 284)

Као сваки ренегат, и Омерпаша потенцира, претеривањем у политичким средствима, психологију ренегата.

17.0.0. Осамнаесто поглавље: Фебруар месец у Сарајеву.

17.0.1. Објављено први пут.

17.0.2. Штампано према тексту из заоставштине.

17.1.0. Марг. (а): Омерпашино присуство у Сарајеву и његова виолентна настојања да изврши царски ферман и да уведе друштвене реформе у Босни и Херцеговини довела су до тешких последица по становништво. Мртвило, оскудица, опште расуло и пећински живот су исход Омерпашиног смиривања побуне на периферији отоманског царства. Такозвана „Сераскерова зима“ (стр. 291), како су људи говорили. Али сераскер је на врхунцу своје моћи.

Док је у претходном поглављу описана лаж као политичко средство, поглавље Фебруар месец у Сарајеву је демонстрација угрожености моћника и борбе за превласт у аутократским режимима. Као сви успешни ликови на врхунцу моћи, и Омерпаша је изложен клеветама, оптужбама и сплеткама; све што се иначе сматра нормалним у понашању једног моћника сад се окреће против њега: грабљивост и разврат, вођење живота недостојног једног правог муслимана. И не само то. Оно што је урадио тумачи се као велеиздаја, као настојање да отцепи Босну и Херцеговину од отоманског царства и да се „прогласи краљем[...]. Наравно хришћанским краљем, а под заштитом Аустрије.“ (стр. 293) А Омерпашине противмере су предвидљиве. Он јача верске захтеве према кругу својих најближих, оних који су у муртад-табору и који морају бар наизглед да поштују све верске прописе и обреде. Тако да им је забрањено, јавно барем, да пију вино. Сераскера је „изненадила“ чињеница да неки официри из муртад-табора нису обрезани: „Њихов број је незнатан, каже се, али то је узбудило сераскера који у свему бди над строгим вршењем верских прописа, и он је наредио да се хитно и на свечан начин исправи тај неразумљиви пропуст оних који су у своје време извршили превођење поменутих официра у ислам. Итд.“ (стр. 295).

Марг. (б): Муртад-табор, симбол ренегатства, јесте у Сабраним дјелима последњи актер у фрагментима о Омерпаши. У последњој теревенки муртад-табора сусрећемо се опет са капетаном Реуфом и тек сад сазнајемо да његово име значи „мушкарац који не може да изађе накрај са женама.“ (стр. 298). И тако је циклус о Омерпаши завршен са две његове најзначајније теме: ренегатством и еросом.

Марг. (ц): Фебруар месец у Сарајеву је, као што је већ речено, први пут објављен у Сабраним делима. Не знамо када га је Андрић написао, али не можемо да се одупремо мисли да постоји (можда случајан?) паралелизам између догађаја 1851. године у Босни и Херцеговини и прилика 1948. године кад се Југославија отцепила од великог социјалистичког царства, „наравно“ под заштитом Запада. Омерпашина верска мобилизација личи на идеолошко јачање у Југославији у годинама после 1948. године.

18.0.0. Деветнаесто поглавље: Одлазак.

18.0.1. Штампано према тексту из заоставштине.

18.1.0. Марг.: Ово кратко поглавље има две варијанте које се међусобно знатно разликују: прва је очледни крај Омерпашиног боравка у Сарајеву. Приповедач овде по први пут у делу користи прво лице једнине и тиме се идентификује са Сарајлијама:

Главно је да они оду, да се изгубе и нестану, бар из наше земље, а ми да останемо на своме, да трајемо, да и свој и њихов век векујемо, да и њихов хлеб једемо заједно са својим. И да се на овом сунцу, које је и њихово било, грејемо. То је једина победа за коју смо способни. А право је да ми победимо. (стр. 302).

Другом варијантом као да се поред приче о испраћају сераскера и његове војске отвара нова прича о досад непознатом ренегату, пијандури, диригенту фон Билек-Рокхаузену, Бечлији са истим пијаним илузијама као остали ренегати.

На основу прве варијанте може се закључити да је Андрић привео причу о Омерпаши Латасу до краја, и тиме заокружио целину. Судећи по другој варијанти, међутим, могућност наставка приче – о Сарајеву – (с обзиром да је фон Билек-Рокхаузен остао у Сарајеву са једним делом војске) остала је отворена.

Закључне напомене

Радован Вучковић је с правом приметио како је Омерпаша Латас за разлику од Госпођице роман ликова и портрета[20]. Ми бисмо додали да су и На Дрини ћуприја и Травничка хроника и Проклета авлија романи ликова и портрета, али да је више него иједно друго Андрићево веће прозно дело Омерпаша Латас дело темâ. Зна се да се Андрићеве прве забелешке о Омерпаши јављају истовремено са оним о Џем-султану већ од 1928 године[21]. И тек се у 1950им годинама вратио и Џем-султану и Омерпаши. Али док је Проклета авлија остварена и објављена као роман 1954, пројекат Омерпаша је само делимично остварен и то, како знамо, у одломцима током 50их и 60их година. А та два дела немају по нашем мишљењу много заједничког. Проклета авлија је мит, Андрићев назор о дуалистичком свету. Дуализам је такође присутан у фрагментима о Омерпаши, али више као књижевни проседе, као садржајни контрапункт него као дубљи назор света[22]. А Омерпаша Латас је (недовршено) дело са одређеним темама.

Најзначајнија тема је очигледно ренегатство, и скоро да нема поглавља у коме та тема није на неки начин дотакнута. Ренегатство, које није обавезно верска категорија, у циклусу о Омерпаши више је национално него верски обојено, али као појам има много шире фацете. У сновима и маштањима деветогодишњег дечака Миће Латаса да се одвоји од села и сиромаштва, у његовом бежању „од нижег ка вишем“ (стр. 139) лежи већ клица ренегатства. Његов прелаз у аустријску војну школу је прво отуђење, прва издаја националне припадности. А кад његова нада да постане Feldmarschall Michael Lattas von Castel Grab бива осујећена, бежи у Турску, где је његов прелаз у ислам споменут само једном реченицом, као успут, и нигде Омерпаша није представљен као фанатичан муслиман или бранилац чисте вере, што је иначе најчешћа одлика ренегата. Верски прописи му постају важни тек када се, у поглављу Фебруар месец у Сарајеву, из политичких и тактичких разлога и из бриге „о строгом одржавању верских прописа и обреда“ (стр. 294), осећа приморан да тера неке од несунећених официра из муртад-табора на обрезање. А да је у првом реду реч о његовој националној издаји сведочи нам његов сусрет са српским кнезом Богданом Зимоњићем. Ту је ренегатство снажно и драматично конфронтисано са својом супротношћу, верношћу и постојаношћу. Развој српског дечака Миће из Јање Горе у сераскера и турског моћника Омерпашу Латаса није верски условљен, него представља неизбежни пут амбициозног и сујетног опортунисте, чије најтеже искушење и најдубља патња јесте унутарњи конфликт између ја-за-себе и ја-за-другог.

И официри муртад-табора, којима је главна и заједничка одлика ренегатства, пате, али на други начин. Без нарочите моћи и друштвеног угледа у новој средини, они се осећају заробљенима и сањају искључиво о бекству. Друштвене реформе, светлија будућност за све народе у мултинационалној Босни, које бар за Омерпашу служе као (спољашно) морално образложење за његово присуство и деловање, немају за њих никакав значај. Њихове побуде за бег у Турску су или опортунистичке или принуђене, а у оба случаја се они осећају заробљени у клопци, из које излаза нема.

У великој галерији личности у циклусу о Омерпаши Латасу присутна као важна тема догматизам. Угледни учени „књижевни човек“, мула Шаћир Софра догматски прописује својим слушаоцима коректно схватање уметности (стр. 98), као што тумачи и моралне импликације Костаћевог злочина. (стр. 250). А и други искоришћавају убиство за своје сврхе: Имам Јакубовић, човек строгог морала, који из свог конзервативног, доматског гледишта баца кривицу на странце и на главаре од којих долазе сви ти зли обичаји и навике. И католички жупник који са свог католичког, мизогиног становишта излаже жену као шугаву овцу која је предестинирана да води мушкарца у грех и пропаст. Православни парох и јеврејски рабин мудро ћуте.

У том истом поглављу (После) описана је и судска и извршна моћ која је у рукама тријумвирата мајора Сабита, шефа сераскерове полиције, који ’вреба' свако одступање од закона и прописа и постојећег реда ствари (стр. 228), кадије Јунус-ефендије, перфектног бирократе, човека који „не разуме и не прихвата шалу“, идеалног догматичара и вође одељења за идеолошка питања (стр. 231), и Идрис-ефендије преко кога Сабит, сâм сакривен, води своје случаје.

Из свега што смо навели о многим јасним манифестацијама ренегатства као психолошкој појави и о догматизму и политичкој моћи, произлази по нашем мишљењу да је циклус о Омерпаши Латасу, отворен за тумачења ауторових погледа, односно реакција на време и окружење у коме је живео. Читали смо роман Омерпаша Латас као скривени одговор на ауторов положај као poeta laureatus и као апологију за све те соцреалистичке приповетке које је објављивао у време када га је мучио лик Омерпаше Латаса. Читани на тај начин, сви објављени и необјављени текстови о Омерпаши су по нашем мишљењу најјача исповедна књижевност 50их и 60их година прошлог века, и представљају богато подручје за нова тумачења и испитивања.

 

1. Сабрана дела Иве Андрића, Београд, књ. 16.
2. Сабрана дјела Иве Андрића, Сарајево, књ. 15.
3. Вера Стојић, Петар Џаџић, Мухарем Первић, Радован Вучковић.
4. Иво Андрић. Писац говори својим делом, прир. Р. Вучковић, Београд, 1994, стр. 58.
5. Исто, стр. 84.
6. Београд, 1977.
7. Иво Андрић. Писац говори својим делом, нав. дело, стр. 262.
8. Р. Вучковић, Историјски оквири Андрићевог романа “Омер-паша Латас”, Свеске Задужбине Иве Андрића, 12/1996, стр. 145; Исти, Историјски оквири романа “Омер-паша Латас”, у Андрић. Историја и личност, Београд, 2002, стр. 93.
9. Вида Тарановски-Johnson је с правом скренула пажњу на чињеницу да је Андрић за свог живота објављивао фрагменте о Омерпаши Латасу између 1950. и 1967, е не између 1950. и 1973, “као што се често тврди”. В.: Омерпаша Латас. Историја једног незавршеног романа, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1/1982, стр. 320.
10. В.: Библиографија првих издања дела Иве Андрића, Сабрана дјела Иве Андрића, књ. 17, стр. 345.
11. В.: М. Rizvić, Bosanski Muslimani u Andrićevu svijetu, Sarajevo , 1996.
12. Мунар је јасан симбол ислама, а јаблан, по старом српском веровању, представља симбол мушкости, младог и здравог момка, јунака. В.: П. Софрић Нишевљанин, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, Београд, 1990 (фототипско издање), стр. 107-108; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд, 1994, стр. 92.
13. В.: P. Jacobsen, The Mosque and the Cypress Behind the Wall, u We and They, København, 1984, стр. 197-203.
14. П. Палавестра, Скривени песник, Београд, 1981, стр. 154
15. В.: Р. Вучковић, Историјски оквири Андрићевог романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 148; Исти, Историјски оквири романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 98
16. У Федру Платон учи ослобађање од чулне, земаљске, овостране егзистенције, па ће Сократ у Првој беседи рећи: “Ако ли нас пожуда неразложно увлачи у насладе, и ако је у нама задобила власт, та се власт назива разврат. А разврат је многоимен, јер има много делова и много облика.” (Федар, XIV). Сократ потом објашњава да је занос, тј. маника, добродошао само ако долази од бога, а “муку[…] људи називају Еротом” (Федар, XXXII). Уп.: Д. М. Јеремић, Иво Андрић као моралиста, у Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Београд, 1981, стр. 571.
17. Реч evet на турском значи да.
18. Уп.: “Рођендан ... друга Тита ... радници[су] прославили пуштањем у погон великог комбината свиле” Пол. 1950. Речник Матице српске, Нови Сад, 1971, књ. IV, стр. 529.
19. В. поглавља Долазак, стр. 29-32; Аудијенција, стр. 91.
20. В.: Р. Вучковић, Историјски оквири Андрићевог романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 149; Исти, Историјски оквири романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 99.
21. В.: Р. Вучковић, Историјски оквири Андрићевог романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 149; Исти, Историјски оквири романа “Омер-паша Латас”, нав. дело, стр. 98.
22. Трагови библијског мита у роману “Омер-паша Латас”, у Андрић. Историја и личност, нав. дело, стр. 199-219. Радован Вучковић паралелизује супротности између Омера и Караса, Омера и Зимоњића као примере библијског дуализма, и то је без сумње тачно, али по нашем мишљену је то мотив који није само библијског порекла, него је заједничко европско мисаоно добро, које је већ од Платона утицало на европску културу.

P. Jacobsen: Омерпаша Латас – Хроника, роман, фрагменти? (Textologia et marginalia), Свеске Задужбине Иве Андрића, Београд, год. XXVI, 2007, св. 24, стр. 210-233.