Бобан Кнежевић

Црњи од олујне ноћи

Од Акула до Велуса има око двадесет пет километара. Налазио сам се негде на средини пута између та два града када је мој аутомобил стао. Био сам сâм, око мене киша што лије немилосрдно и ноћ која тек почиње. Недостаци електричних аутомобила најлакше се уочавају управо у оваквим, прекомерно влажним ситуацијама. Када се акумулатор испразни или откаже на некакав други начин, цело возило осте у мраку и све се зауставља. Мрак ме није толико бринуо колико оно друго што је лагано надирало: хладноћа.

Требало је да померим ауто са средине коловоза где се налазио, али при самој помисли на излазак обузимала ме је језа. Боравак напољу некако бих „преживео“, међутим, при отварању врата сва топлота унутрашњости неповратно би се утопила у бескрај ноћи. Топлота је и овако јењавала и само сам чекао тренутак када ћу почети да дрхтим.

Пут између Акула и Велуса прав је попут стреле, окружен травнатим пространством и тек понегде са ниским жбуњем. Сада нисам могао да видим ништа од свега тога. Само је киша падала, чуо сам је како удара по крову, по стаклу испред мене, по барама створеним на коловозу што су се мењале у својој неодређеном игри. Онда из даљине допре одсјај. Приближавало се некакво возило и ја тек угледавши његова светла која су се пружала према мени схватих каквом сам густом копреном влаге окружен. Но, нисам имао времена два посматрам то надируће врело светлости и стегнувши зубе, искочих из аутомобила што сам брже могао. Намеравао сам одмах да залупим врата за собом, али талас влажне хладноће који ме запљусну обузе ме у целости и неколико драгоцених тренутака остадох непомичан. После тога, док сам затварао врата, знао сам да је унутра подједнако топло као напољу.

Аутомобил који се приближавао будио је наду у мени, требало је да доспем до Акула или Велуса и преноћим до јутра, а затим пронађем механичаре који ће покушати да оспособе мој аутомобил за даљи пут. Уколико не успеју наставићу даље на други начин. У Одрон–пик морам стићи до сутра увече; у противном, неће бити нимало добро по мене.

Светлост снажних фарова муњевито се приближавала, али возач не обрати пажњу који сам махао као суманут, нити на заустављени аутомобил. Прогута га ноћ и све беше као пре: киша, тама и ја сам на пола пута између Акула и Велуса

Мало сам га псовао, а онда увидевши да тако нимало нећу поправити ситуацију у којој се налазим, одлучих да померим ауто до ивице пута. Пошто је владао потпуни мрак нисам знао где престаје коловоз и гурао сам возило у страну све док не осетих да то иде теже и одмах затим да газим по нечем житком.

Десетак минута касније небо нада мном поново поче блештати и ја, огрнувши кабаницу, изађох на пут. Овога пута, возило је пристизало из супротног смера и нервирало ме је то што немам никакву светиљку којом бих давао знаке о свом постојању. Стајао сам и махао. Када је аутомобил пројурио мимо мене и не успоривши, знао сам шта ми ваља чинити: пешачити. Наравно, могао сам остати у колима и целе ноћи покушавати да зауставим неког, али чинило ми се, на крају бих ипак могао да пешачим до Акула. Изабрао сам пут до тог града зато што сам тамо провео десетак дана и упознао неколико људи који ће сада моћи да ми помогну.

И кренух, испрва полако, затим све брже и брже како бих колико–толико потиснуо хладноћу која ме је прожимала. Знао сам да ће ме после свега овога ноге болети као никад досад, међутим, уколико у Одрон–пик не стигнем на време постаћу плен са само једним правом: правом на смрт.

Вода се сливала низ кабаницу, лице ми је било влажно и одело ми је било влажно, био сам мокар и изнутра и споља. Псовао сам све редом и ишао даље у ноћ, газећи невидљивим асфалтом, окружен невидљивим пољима У једном тренутку, изгубљен ходом по мраку на рубу коловоза и траве приметих сенку. Нешто црње од олујне ноћи налазило се на путу испред мене.

Покушао сам да ослушнем, но, киша је лила и чула се само вода. То „нешто“ било је удаљено од мене двадесетак корака и стајало је напола изван коловоза, као заустављени аутомобил. Било ми је једноставно непојмљиво да успевам да разаберем обрисе нечега у оваквом мраку. Нисам знао шта да чиним и нисам се мицао.

Онда приметих светлост на њему. Кружни извори повећавали су свој сјај, а и као да је унутар њега постојало светлије. Стајао сам на путу осветљен снажним фаровима и када се „то“ померило према мени увидех да јесте аутомобил.

Као пробуђен из сна кретао се према мени лагано и бешумно и ја се почех повлачити у страну, јер сам му се налазио на путу. Нисам га могао довољно јасно видети, али по величини унутрашњости и размаку фарова процењивао сам да је огроман.

Када је доспео до мене зауставио се. Унутрашњост му је била осветљена плавкастом неупадљивом светлошћу која је стварала мутан утисак о свему. Назирао сам обрисе возача и то беше све. Нада и страх преплитали су се у мени, ово друго као да је односило превагу. Наједном сам чак пожелео да се окренем и побегнем у поља, али нисам имао снаге за такав подухват. И стајао сам даље поред тог чудног аутомобила, чекао и надао се.

Покрет. Врата су се лагано отварала према мени, као да падају, и остадоше тако. Гледао сам непомичну фигуру возача који ме је примао у кола, али нешто тајанствено и страно држало ме је у месту. Врта су зјапила отворена и топлота је истицала у ноћ. Но, возач као да није обраћао пажњу на то, није гледао чак ни мене. Једноставно, позивао ме је унутра и чинило се да га ништа изван тога не занима.

Стекао сам утисак да немам избора и опрезно сам пришао. Док сам улазио унутра поглед ми је био прикован за командну таблу која је личила на компјутерски центар у малом: светла, показивачи, бројеви, и поново светла, много блештавих светлосно–сигналних ствари од којих за већину нисам могао одредити намену.

Лагано сам урањао у удобну столицу и опуштао се. Када ми телом проструја први талас задовољства погледах возача. И он је гледао мене. Тада не приметих ништа.

„Ја сам Гортан“, рече он тихо.

Ћутао сам и аутомобил се покрену напред путем, који су осветљавали моћи фарови у дужини од најмање пола километра.

„Куда?“ питао је.

„Шта куда?“ коначно и ја проговорих, откривши да ми се вилица готово потпуно укочила од хладноће.

„Куда желиш да те возим?“ понављао је Гортан, попут одјека.

„Онуда куда је вама успут“, говорио сам полако, несигуран у његове намере, „до неког града, у принципу.“ Нисам имао храбрости да му кажем да желим назад у Акул. Но, њему ништа није промицало.

„Пешачио си према Акулу. Станујеш тамо?“

„Не. Кола су ми се покварила недалеко одавде, па сам кренуо по помоћ.“

„Дешава се то када немаш довољно добар аутомобил.“

Оћутао сам на ову примедбу.

„Иначе, куда путујеш?“ упита ме он после краће паузе.

„Далеко“.

„Када имаш добар ауто, ништа не може бити довољно далеко да би било недостижно.“

Насмејао сам се, први пут те ноћи.

„Идем чак до океана, у Одрон–пик.“

Било је до тамо више од пет стотина километара.

„Добро, идемо у Одрон–пик, никада нисам био тамо.“

Аутомобил крену брже. Пријатно је осећање када те нагло убрзање које траје дуго силовито пријања за наслон седишта.

„Кола су ми на путу. Ено их тамо“, готово повиках када светлост фарова додирну плави аутомобил што је стајао поред коловоза.

Гортан заустави своје возило тик уз паркирани аутомобил и ја, у његовим покретима, подсвесно наслутих да нешто није уобичајено.

„Узми из њега све што ти је потребно“, говорио је лагано, „једнога дана вратићеш се по остатак, ако тада уопште будеш и желео да се враћаш.“

У мени поново блесну узнемиреност. Речи које је управо изговорио деловале су ми необично; не као претња, више као закључак.

Покупио сам из кола материјале који су ми били неопходни, и неколико тренутака касније осетио сам поново како ме страховито убрзање једноставно урања у наслон седишта.

Опрезно сам бацао погледе на инструменте испред себе где се бројка показивача брзине муњевито приближавала стотки и чинило се да се ту неће зауставити. О боже, сто метара у секунди по влажном коловозу. Готово несвесно напипах појас и привезах се. Као опчињен посматрао сам бројчаник како показује брзину од сто дванаест метара у секунди. Демонска машина је још убрзавала.

Снага није било једино што је ово возило носило кроз ноћ. Подједнако важни били су: облик каросерије, амортизери, гуме. Речју, савршен аутомобил.

„До ђавола“, не издржах више, „каква су ово кола?“

Гортан није одмах одговорио. Ћутао је и ја сам га оставио на миру како би смислио начин којим ће ми то рећи. А да је у питању нешто неуобичајено било је јасно одмах.

„Можда си приметио, ја сам инвалид.“

Тачно то! Све време ми је био необичан начин којим он управља овим возилом и сада сам знао зашто никакве покрете осим његових руку нисам приметио. Но, ноге су му биле у тами и ни сада их нисам могао видети.

„Нема их“, рече Гортан мирно, „Одувек сам волео изазовно брзу вожњу, доживео сам саобраћајну несрећу и остао без обе ноге. После изласка из болнице био сам неспособан да без нечије помоћи обављам најосновније потребе како бих опстао. Падао сам све дубље у очај и вероватно не бих живео дуже од годину дана да се нису појавили представници КОЛ лабораторије са необичним предлогом. Рекли су ми да ме могу уградити у специјални аутомобил и омогућити ми да се непрекидно возим. Шта сам друго могао, пристао сам. Аутомобил је овај, а то се збило пре више од педесет година.“

„Педесет?!“ Чинило ми се да не може имати више од четрдесет.

„Имам осамдесет“, рекао је једноставно и ја сам му веровао. „Ако се све буде одвијало онако како су ми обећали живећу још толико. Сто тридесет година господар аутостраде, ноћни возач.“

„Не схватам зашто су они то урадили, и колико пута до сада?“

„Нема много оваквих аутомобила, педесетак на целом свету. Могао сам бити пилот свемирског брода, или, оно што готово сви бирају, хибернисан и пробуђен за сто или хиљаду година.“

„Али зашто они то раде?“

„Једно одељење КОЛ лабораторије смештено је на северу и бави се алтернативним истраживачким радом, углавном покушавајући да постигну бесмртност за човека. Потребни су им добровољци за експерименте, који нису нимало пријатни. После свега тога, као награду можеш бирати између неколико ствари. Ја сам, јасно, изабрао аутомобил.“

„Колико се то њима исплати?“

„Веома. Овакав аутомобил њих готово ништа не кошта, могу их саградити колико им је воља. На другој страни, неупоредиво је теже пронаћи добровољца за онакве експерименте, јер, неопходно је да учесник у експерименту заиста буде добровољац зато што све време мора да сарађује са научницима.“

„Какви су то експерименти?“

Гортаново вештачки младалачко лице се згрчи. Ни јаз дуг пола века није избрисао успомене на те, чинило се, нимало пријатне догађаје.

„Разноврсни“, проговорио је тихо, „понеко не издржи.“

Ћутали смо неко време. Испод нас коловоз промиче брзином од сто десет метара у секунди. Све ово је чудно, готово немогуће и помало нелогично.

„Како сада живиш?“ настављам са питањима, „чиме се храниш, шта покреће овај аутомобил, како ти све ово не досади?“

„Нераздвојиво сам спојен са аутомобилом. Заједно дишемо и живимо, заједно се крећемо и заједно ћемо и умрети када за то дође време.“

„Значи, ти си нека врста киборга?“ изустих опрезно.

Аутомобил прати светлост својих фарова што теже да досегну бескрај, а ја полако долазим себи.

„На одређени начин јесам, у ствари не знам… Сви путеви су моји и све ноћи. Исто тако знам да сам најбржи и најснажнији на аутостради.“

И аутомобил поче убрзавати, али не задуго. Показивач брзине заустави се на бројци сто двадесет четири. Више него непојмљиво. При тој брзини свака избочина или неравнина на путу може бити кобна.

„Да“, потврди Гортан, као да ми је чито мисли, „али ово није обичан аутомобил, баш као што ни ја нисам обичан возач. На потпуно глаткој писти без проблема може да развије брзину од сто четрдесет метара у секунди, што сам и постизао неколико пута.“

„Које гориво троши?“

„Воду обичну, воду кишницу, изворску воду, дестилисану воду воду у било ком облику. Управо сада, док траје овај пљусак резервоари се пуне и убрзо ће бити довољно за наредних десет хиљада километара.“

Нисам имао шта да кажем. Све је помало личило на сан, а понајвише на бајку. Како је могуће да неко ко познаје начин да на релативно скученом простору из најобичније воде добије толико енергије то нигде не објави? Како је могуће да Гортаново тело годинама остане неизмењено? Како је, до ђавола, могуће све ово?“

„Две ствари ме занимају“, почео сам опрезно. „Прво ако су они толико моћни, зашто ти нису омогућили да поново проходаш; и друго: како ти све ово не досади?“

„Они испуњавају само једну жељу, а ја сам пре несреће трећину живота провео у аутомобилу. Да сам изабрао да поново проходам, и даље бих готово непрестано возио кола, с том разликом што бих до сада већ умро од старости. Овако, живећу још пола века. То је јасно, надам се. Мени вожња никада не може да досади, посебно не у оваквој ситуацији.“

Замишљено сам климнуо главом. Ако буде наставио овом брзином, а није било разлога да тако не буде, убрзо ћемо стићи у Одрон–пик и највише ми је било жао што не могу да позовем Гортана са собом, до куће у којој станујем. Али њему то није било потребно. И све што бих му ја могао дати за њега нема никакву вредност. Он има свој пут којим може напред и само напред.

„Ови фарови“, говорио је, „нису ми потребни. Аутомобил региструје готово целокупни спектар електромагнетног зрачења омогућавајући ми тако да се крећем и у потпуном одсуству видљиве светлости.“

„Тако си се кретао пре но што сам ја наишао?“

„Не, стајао сам. Свиђа ми се да стојим окружен потпуним мраком и да посматрам свет око себе у неком уском издвојеном таласном подручју, а понекад возим ноћу без икаквих светлосних обележја на себи, као тамна сенка смрти.“

Прошли смо поред Тилипа и то је значило да нас до мог пребивалишта дели свега педесетак километара. Терен је постајао валовит а пут кривудав тако да је Гортан био принуђен да успори до четрдесет метара у секунди што је и даље представљало фантастичну брзину.

„Они људи који бирају хибернацију греше. Једино што добијају јесте да виде будућност. Не могу да живе тамо јер је знање које поседују готово ништавно у поређењу са нашим далеким потомцима. Греше и они који крећу у свемир, добијају празну вечност. Аутомобил је право решење, имаш осећај да си заиста жив, да се крећеш, да можеш нешто да мењаш, ишто је најважније, да можеш стићи куд год да пођеш.“

Док сам слушао ове речи поче ме испуњавати немир. Зашто ми он прича све ово? Је ли то само исповест једног несрећног бића или говор који има некакав други циљ?

И најзад, Гортан изрече оно од чега сам страховао:

„Да ли би ти пристао да постанеш возач оваквог аутомобила?“

„Глупост“, одговорио сам брзо, и учини ми се да га таквим тоном могу повредити, те наставих: „Немам потребе да се доживотно вежем за аутомобил.“

„Пази, не доживотно, још сто година више.“

„Ако су године битне онда је боље кренути у свемир, тамо би ми живот трајао хиљадама година.“

„Само привидно. У свемиру твој живот упоређује се са животом звезда и остаје безначајан. У аутомобилу окружен си обичним временом.“

„Какав је то живот? Возити, возити и непрекидно возити.“

„Имам осећај сасвим супротан од онога за који верујеш да ме испуњава. Наиме, нимало нисам спутан. Слободан сам онолико колико ми је потребно.“

„Мени би досадило.“

„Чини ти се. Када би постао као ја, све би ти изгледало другачије. Испуњен сам апсолутном смиреношћу и ништа ме не може пореметити. Живот без икаквих проблема.“

„Може ли се тако живети?“

„Као што видиш, може. Реци ми, какав ти живот водиш?“

„Ја сам привремено у затвору.“

„Не делујеш ми као затвореник Јеси ли у бекству?“

Да ли ми се причуло, или је заиста постојао призвук наде у његовим речима.

„Не“, одговорио сам хладно, „то је алтернативни затвор, изум седме деценије. Радим на метеоролошко–астрономској опсерваторији као техничар.“

„Причај ми о томе.“

„Врло је једноставно, у суштини. За привредне и саобраћајне преступе не добија се више строги затвор, већ овакав. Живим тамо са још двадесетак сличних себи и неколицином правих научника. Шест година већ. За четири године бићу слободан, а ово је један од два „одмора“ која могу користити за то време. Шест година никуд нисам мрднуо са ове планине. Али подноси се лако. Нема велике контроле, нема дисциплине, свако ради свој посао и чека да његово време истекне“

„Не схватам. Ти си могао да се не вратиш.“

„Нисам могао да се не вратим. Куда да идем? Бекство из алтернативног затвора, значи смрт. Пронађу те врло брзо и одмах убијају. Није ми познат случај да је ико ризиковао.“

„Добро смишљено, мада постоји начин да их изиграш.“

„Ако мислиш на КОЛ лабораторије, радије не.“

„Добро. Интересује ме како теби допаде опсерваторија?“

„Сâм сам изабрао, волим тај посао, звездано небо заокупља ме одувек.“

„Гледаш у звезде, тражиш смисао животу у њима; гледаш у облаке, очекујеш кишу.“

„Посматрам и изучавам звезде. То је врхунска обавеза свих нас. Решење се налази у њима.“

„Јасно је мени то и немам ништа против тога да се та најузвишенија тајна открије, али какав је твој допринос у свему томе?“

„Мали, врло мали, али не и незнатан. Посматрања се сабирају вековима и само сва заједно имају одређени смисао.“

„Астрономија може без тебе и без твојих открића.“

„Није ми астрономија све што имам. Могао бих да се вежем за аутомобил неко време, годину–две највише, мислим да бих касније полудео.“ Ухватио сам себе како се браним, или, што је било још неповољније, како се правдам.

„Стани овде, даље не можеш, нема пута до горе“, рекох и аутомобил се заустави, готово у месту.

Требало је да кажем „хвала“, отворим врата и изађем у ноћ која је још трајала. Киша готово да је престала, али пет стотина метара дуг пут до опсерваторије био је стрм и блатњав, самим тим крајње неповољан за пешачење Требало је да изађем и одем, ипак, седео сам. Тада ми није било јасно шта радим, а схватио сам то много касније: чекао сам.

„Пођи са мном“, рече Гортан мирно. Није звучало ни као питање, ни као предлог, ни као наређење, већ као решење.

Одмахнуо сам главом избегавајући поглед према њему. Знао сам да је искрен, да заиста мисли да би ми било боље и утолико теже сам исказивао своју одлуку

„Имаћеш јединствен свет, бићеш господар променљивих ствари за разлику од изучавања непроменљивости.“

„Не, не, не долази у обзир. Живим одређеним животом, свестан сам да то није најбоље решење, међутим, не налазим се у ситуацији да бирам. Уколико се у року од двадесет часова не појавим горе, започеће лов на моју главу. Сем тога, не привлачи ме превише помисао да неко експериментише мојим телом и да се после тога вежем за једно место.“

„Ја нисам везан за једно место.“

„Да, али рецимо, ти сада не можеш са мном до мог дома.“

„Ни ти такав какав си не можеш са мном до мог дома.“

Ово ме намах збуни. Зауставих да га упитам какав му је то дом, али не учиних то.

Отворио сам врата и припремао се да изађем у ноћ из које је надирала влага и хладноћа.

„Размисли“, говорио је Гортан, „доћи ћу сутра пред поноћ на исто ово место. Уколико се тада не појавиш, видећеш ме у исто време прекосутра и тако редом. Чекаћу те. На мојој страни су вечност и стрпљење. И запамти: када будеш гледао одозго са своје опсерваторије према мени бићеш или радостан због нечега или тужан, задовољан или мрзовољан, нервозан или љут, али никад не заборави да ћу ја тада као сада и увек имати потпуни душевни мир, и да ћу те чекати.“

„Збогом“, изустих и искочих напоље. Продрма ме краткотрајна језа, затим кренух полако узбрдо. Већ на првом кораку уверио сам се да ће ми клизав терен бити највећа препрека до дома, и видео сам себе како каљавих колена и блатњавих дланова улазим у стамбене просторије

Окренух се за собом, таман на време да видим како Гортанов аутомобил трне сва светла на себи. За тренутак ми се чинило да ничега нема, онда запазих тамну покретну сенку.

Био је црњи од ноћи у којој се губио.

Гортан је одржао своје обећање. И још га држи. Сваки пут када се приближи поноћ он ненадано израња из таме, без икаквих светлосних обележја на себи и неко време остаје на свом месту. Примећивао сам га само по томе што је био тамнији од свега осталог. Чекао је с упорношћу која је превазилазила све људске оквире.

А ја, прихватио сам игру. За ведрих ноћи када смо вршили астрономска осматрања, имао сам времена да га гледам, понекад врло дуго. Величанствен у свом миру, остајао је неухватљив за мене. Никада не бих запазио тренутак када одлази, ма колико сам се трудио да то постигнем. Понекад ми се чинило да он никуда и не одлази, да је увек ту, поред мене и са мном.

Када ноћи нису биле ведре никада нисам лежао у кревет пре но што на путу не сагледам његову сенку. И онда бих мирно заспао са осећањем као да имам некога ко ме никада неће изневерити.

А изнад свега, желео сам да видим како тај аутомобил изгледа дању. Никако нисам могао да га замислим као одређени чврст облик, већ као тамну лелујаву сену што титра напуштеним путевима, неухватљиву обичном људском оку.

Чудно је било и то што га нико од преосталих чланова опсерваторија није запазио. Као да је он само мој сан, чудовишна уобразиља, тежња ка измени. Одговор је лежао на путу, чекао је неограниченим стрпљењем.

Временом, место где је Гортан долазио ноћу постало је за мене светиња. Кришом сам га гледао преко дана, али никада му се нисам приближио ближе од стотињак метра. Плашио сам се тог места, свог боравка поред њега, плашио сам се своје жеље да прихватим Гортанов позив, плашио сам се промене којој сам тежио.

Када сам окончао трећи циклус посматрања РС Змаја који је био идентичан са претходна два, схватио сам да ми звезде неће пружити промену ни за милион година. Наравно, нисам могао чекати ни много мање времена. Звезде којима сам посветио цео живот подсмевале су ми се, својим миром, својом непроменљивошћу, својом недокучивошћу. Постадоше ми мрске.

Следеће вечери падала је киша и био сам задовољан што их не видим. Уједно, умор који се све ово време прикупљао у мени благо је избијао у први план и ломио ме. Сан ми је био неопходан. Ипак, нисам могао да заспим. Било би ми то први пут да заспим пре но што угледам Гортана. Са приметним немиром у себи лежао сам у кревету љут на себе што ми Гортан и све оно што он носи са собом значи више од других ствари до којих сам увек држао.

Колеге метеоролози нису предвидели ову кишу, мемљиву, лепљиву. Није било грмљавине, једино се могло чути равномерно добовање кише по крововима зграда, Немир у мени није јењавао, и као се ближила поноћ постајао сам све напетији и нервознији. Као да сам предосећао нешто несвакидашње и још много пре но што су прецизни астрономски инструменти објавили нови дан заузео сам место крај прозора.

Непомичан, чекао сам.

Дубоко доле, кроз кишу и мрак назирао сам део пута где се Гортан увек појављивао. Било је тамно, изузетно тамно, али не и довољно. Два сата касније, када је киша готово престала схватио сам: Гортан није дошао.

Значи, нешто му се десило. Досад је показао толико упорности да ми је изгледало невероватно да напрасно одустане, осим ако на некакав начин није спречен. А шта њега може да спречи? Квар? Судар? Смрт?

Покушао сам све те мисли да одагнам од себе, покушао сам да се приморам на лежање у кревету и сан који ће ми. надао сам се, донети заборав Зашто се бавим стварима које никакве везе немају са мном? Зашто сам толико везан за Гортана? Зашто не осећам олакшање сада када је престао да долази? Ово друштво дало ми је шансу, мада ничим није било обавезно на то, чак су ми оставили и могућност да сам изаберем; не смем прокоцкати сигурну будућност која је преда мном, не смем још једном доспети на дно. То су биле речи разума који се лагано развејавао у тами.

Нервоза ме је гонила у ноћ и убрзо потом ходао сам кроз влагу, по блатњавом терену, силазио надоле, према „светом“ мету. Први пут, после скоро две године, дошао сам ту где сам последњи пут изашао из његових кола, и где је он долазио сваке ноћи од тада осим овога пута.

Киша као да се играла са мном, поново је постала снажнија и гушћа, за трен ме потпуно сквасивши. Било је хладно, ветар је померао влажан ваздух, увлачио се у сваку пору, стезао ми плућа и одузимао дах. Назирао сам нешто тамно у готово потпуном мраку. Задрхтах од прилива нових осећања у себи.

Зауставио се десетак метара од мене и остао тако. Ништа се није мицало, ништа чуло. Само киша и ветар. Стајао сам пред њим погнуте главе као кривац ухваћен у крађи за коју је знао да ће му бити опроштено. Да ли је ово мој крај? Предаје ли се моје људско тело? Предајем ли се ја цео овом металном монструму? Желео сам да приђем и одем, једновремено, са подједнаким жаром и болом што не бирам оно друго.

Кренуо сам према њему, опрезно, као први пут. Шта ће ми рећи када уђем, хоћу ли сагледати тријумф у његовим очима, хоће ли бити једнако старији од онда као ја?

Нешто у мени је вриштало и кидало ме. Не у ропство, не у такву вечност! Било ми је вруће у овој леденој ноћи, и дланови су ми се знојили, у грудима сам осећао стезање и нервозу, и дрхтање из стомака што се лагано преноси на цело тело. Нагло сам се окренуо и удаљим са пута, према брду и опсерваторији. Требало је побећи одавде, у таму и заборав, требало је отићи што даље

Начинио сам неколико корака, оклизнуо се. Док се будем успињао највише непријатности задаваће ми клизав терен, и већ сам видео себе како каљавих колена и блатњавих дланова улазим у стамбене просторије.

Одакле ми је познато све ово? Ја клизећи бауљам уз брдо, ноћ и киша, Гортан се стапа са мраком и нестаје. Хоћу ли следеће ноћи и сваке наредне долазити до прозора и гледати ка овом месту? Хоћу ли поново имати бесане часове док се не појави и миран сан када буде ту? Хоћу ли једнога дана поново стајати на путу пред њим погнуте главе док се свет и подсвест у мени буду борили? Хоћу ли се икада ослободити проклетства које ме је обузело? Немам куда да побегнем, немам где да живим, дато ми је ово место и ова опсерваторија, дат ми је овакав живот и ова судбина.

Заустављам се у свом спором невољном успињању и окрећем се. Гортан се померио напред стотињак метара и стоји стопљен са тамом, али свиће и надолазећа светлост га одаје. Силазим према њему, врата као да падају ка мени и улазим брзо. Кришом бацам погледе према њему и видим да је миран и нимало измењен од пре. Осећам како ме убрзање лепи за наслон седишта и то траје, траје, траје