Реч жирија поводом Награде друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици 2007.
Награда друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици додељује се као знак признања остварењима и дугорочним делатностима појединаца и/или група. Такође, ово признање има и племениту улогу да одрази и подсети на непролазну важност фантастике и у данашњој српској култури, не само традиционалној.
Друштво „Лазар Комарчић“ је у претходних четврт века свог постојања само једном доделило ову врсту награде за општи допринос, и то 1997. др. Зорану Живковићу и издавачком атељеу „Поларис“. Сазревањем нашег удружења и домаће фантастичке сцене током протекле деценије, наметнула се потреба за једним трајним признањем које вреднује општи допринос, па од ове године награда постаје традиционална.
У ужем овогодишњем избору за лауреата, била су имена која имају велику тежину у нашој фантастици, њеним уметностима и наукама, а то су, по азбучном редоследу:
- Радмило Анђелковић,
- Жика Богдановић,
- Владимир Весовић,
- Здравко Зупан,
- Ђорђе Кадијевић,
- Бобан Кнежевић
- Александар Б. Недељковић и
- Милорад Павић
Као ствараоци, историографи, истраживачи, активисти, педагози, издавачи, уредници и мислиоци, сваки од њих је на свој начин непроцењиво допринео култури наше фантастике, па и општој култури.
Ипак како је то већ ред са свим признањима – и ово признање је морало да сведочи не само о снази награђеног дела, него да одслика и историју и делатност установе која га додељује. У том смислу је овогодишњи лауреат испунио ону културну, стваралачку, педагошку и фандомску равнотежу у опусу, баш онакву какву је жири прижељкивао као идеалну.
Због тога се
Награда друштва „Лазар Комарчић“
за допринос српској фантастици 2007.
додељује
РАДМИЛУ АНЂЕЛКОВИЋУ
У Београду, 15. децембра 2007.
ЖИРИ:
Споменка Стефановић-Пулулу (председница),
Владимир Лазовић,
Миодраг Миловановић,
Зоран Стефановић (секретар)
Образложење
Писац, сценариста, глумац, културни активиста и педагог, Радмило Анђелковић рођен је на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, у Београду.
У уметностима је активно још од детињства — учествовањем 1949. у кратком играном филму „Један дан у Зоолошком врту“ и уласком у Дечју радио групу „Никола Тесла“, затим глумом у Дечјем позоришту „Бошко Буха“, па поново у радијском позоришту, као и следећим филмским улогама попут оне у филму „Ципелице на асфалту“.
Преломна је била 1957. године и сусрет са штампаним медијумом преко чувеног дечјег листа „Пионири“, чији је постао сарадник у 15. години, пењући се са самог дна професионалне лествице, од (по његовим сопственим речима) „потрчка“ до каснијег писца и сценаристе. У периоду 1957-1959. Анђелковић сарађује са једним од највећих српских стрипара и ликовних уметника свих времена, Александром Хецлом, пишући за њега и сценарије за позната дела „Винету“ и „Баф, вођа каравана“. (Ово признање се тиме поклапа и са 50. годишњицом Анђелковићевог професионалног писања.)
Паралелно са сценаристиком и новинарством, Анђелковић је и даље гајио љубав према драмским уметностима кроз трупе „Универзитетска експериментална сцена“ и МАСКА. Круна тог периода је било стварање трупе Театар ЛЕВО у КУД „Иво Лола Рибар“ где је Анђелковић играо у прве две представе („Ћелава певачица“ Јонеска и „Хиљаду корњача под сунчаним небом Андалузије“).
Нови период је почео дипломирањем на Технолошком факултету 1967. и запошљавањем у технолошко-истраживачкој струци. У њој је радио — већином у Војно-техничком институту — све до пензионисања 1994. Научно-истраживачка делатност је очигледно пружала здраво тло за тзв. „тврду научну фантастику“ (научну спекулацију), која је била доминантни тренд и у попкултури нашег времена и у каснијем Анђелковићевом опусу.
Ауторово враћање писаној речи је појачано оснивањем друштва „Лазар Комарчић“ 1981/1982, где је Анђелковићева улога била једна од кључних. Био је први председник, предавач, организатор и један од уредника „Емитора“, фанзина који је у свом развоју овенчан и славом најбољег у Европи. Поред књижевности, Анђелковић се у том периоду опет бавио стрип-сценаристиком („Рамболд“ са А. Поповићем и дечји серијали по Хана-Барбериним лиценцама).
По речима средње и млађе генерације: Анђелковићеве приче, новеле и романи представљају један од брендова савремене српске научне фантастике још од 1980-их, када је она почела поново да добија свој глас.
Четири књиге и 30-ак прича представљају онај део опуса који је до сада објављен и награђиван еснафским наградама, а који се и три пута нашао у изборима најбољих међународних остварења.[1] Али тај опус је истовремено још у свом развоју, способан да изненади читаоце-љубитеље-поштоваоце.
Зато нам се и чини да наслови попут „Амалгам зона“, „Легија Ида“, „Светови Ида“ (Worlds of Id), „Светови с оне стране“ (Worlds Beyond), „Сећања на светове“ (HomeoWorlds)... замамно одзвањају и позивају своје будуће читаоце на нову духовну пустоловину.
Такође, свему наведеном треба додати и једну дискретну али важну чињеницу, којом се мери сваки општи допринос при додели оваквих признања: Анђелковић је одувек био, а и сада је, неуморни педагог и инструктор, било кроз књижевне радионице било кроз појединачне сарадње. И ова делатност је несумњиво допринела једном важном континуитету и развоју савремене српске фантастике коју опажамо скоро свакодневно.
Због целокупне делатности и опуса, као и због изразитог континуитета у доприношењу савременој фантастици, жири је одлучио да лауреат признања награда друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици буде Радмило Анђелковић.
Радмило Анђелковић – прозна библиографија 1984-2002.
У загради су напомене, број страна и година писања.
Књиге:
1. Галактички тунел (псеудоним Р. Ангелакис, 180, 1986.), Дневник, Нови Сад, 1986.
2. Земља за добре људе (у наставцима, 108, 1986.) Експрес Политика, Београд, 1986, (као двороман са С. Ћурчићем, Врисак звезда), Зороастер, Београд, 1987.
3. Сва вучја деца („Очи Световида: Фалус“, 62, 1994, „Рашани“, 120, 1988, „Сва вучја деца“, 39, 1993, „Дан Митре“, 56, 1993, „Нема места за свилене бубе“, 41, 1993), БМГ, Београд, 1998.
4. „Грбовник“ (коаутор Данијел Рељић, 320, 2001.), Mono & Manana Pres, Београд, 2002.
Приче:
1. Мозаик од сто коцкица (коаутор Александар Манић, 14, 1984.), Сириус, Загреб, 1984.
2. Приближавање (11, 1985.), Сириус, Загреб, 1985.
3. Лептирова лутка (5, 1985.), РС Магазин, Загреб, 1985.
4. Intermezzo за контакт (21, 1986.), Сириус, Загреб, 1986.
5. Мана, мана (15, 1986.), Сириус, Загреб, 1986.
6. Варница (18, 1986.), Најбоље светске приче, Просвета, Кентаур, Београд, 1986. Superpip, Љубљана, 1987. В тени сфинкса, Зборник научно-фантастичних дела, Мир, Москва, 1987.
7. Драж лебдења (7, 1986.), РС Магазин, Загреб, 1986.
8. Затвор за смртне (24, 1987.), Сириус, Загреб, 1987.
9. Планина у међуречју (16, 1987.), АЛЕФ, Нови Сад, 1987.
10. Ђокондине очи (4, 1987.), РС Магазин, Загреб, 1987.
11. Поглед са стране (4, 1987.), Вечерњи лист, Загреб, 1987.
12. Гинекоид за Циганина (18, 1987.), Најбоље светске приче, ПРОСВЕТА, Кентаур, Београд, 1987.
13. Признање (4, 1987.), Политикин Забавник, Београд, 1987.
14. Достојно галактике (4, 1988.), Политикин Забавник, Београд, 1988.
15. Зунзара у уху (9, 1988.), РС Магазин, Загреб, 1988.
16. Акваријум за златног караша (25, 1982.), Суперпип, Љубљана, 1988.
17. Огледалац (4, 1985.), Суперпип, Љубљана, 1988.
18. Корак у страну (6, 1985.), Лист ДИТ Србије, Београд, 1988.
19. Спиридонова потера за неухватљивим (36, 1989.), Сириус, Загреб, 1989.
20. Летећи тањири не слећу у Лајковац (4, 1990.), Политикин Забавник, Београд, 1990.
21. Франко испорука (60, 1990.), Монолит 6, Београд, 1990.
22. Дан Митре (56, 1993.), Тамни вилајет 2, Београд, 1993. Нова (алтернативна) српска фантастика, СИЦ, Београд, 1994.
23. Сва вучја деца (39, 1993.), Знак Сагите 3, Београд, 1993. Тамни вилајет 3, Београд, 1994.
24. Нема места за свилене бубе (41, 1993.), Монолит 8, Београд, 1993.
25. Паралилуле (3, 2000.), Кикиндске, Кикинда, 2000.
[1] „Варница“, Најбоље светске приче, Београд, 1986; „Гинекоид за Циганина“, Најбоље светске приче, Београд, 1987, и „Нема места за свилене бубе“, Монолит 8, Београд, 1993.
Датум последње измене: 2008-01-10 15:35:03
