Брана Димитријевић
Болест и грех
Грех се испашта и на овом свету. Болест је заживотна казна. Према том веома древном, распрострањеном схватању – и данас, иако у не баш лако размрсивим облицима испољавања – хијерархија грехова усклађена је с тежином и дуготрајношћу боловања, врстом привремене, неподношљиве бесмртности, када излечења и нема, али када су исповест и покајање кораци ка ослобађајућој смрти, и можда, спасу душе. Тематика заступљена и у српској десетерачкој усменој баштини. Једна од таквих песама је и „Ко зло чини нека се добру не нада” из збирке Вука Караџића.
Разбољева се хајдучки харамбаша Вук Нушковић; нит живи нит умире. Моли мајку да га однесе на „вишу планину”, не би ли га звери тамо растргле. Не помаже. Неће га звери. Носе га, потом, „мору на обалу, не би ли га рибе прождерале.” Неће га ни оне.
Опис болести Вука Нушковића, који следи већ после првог нуђења мајци природи, заправо смрти: „кроз кости му трава проникнула, а по њој се џилитају гује”, указује на тежину кривице. Ницању траве кроз кости у другим песмама додаје се ницање горке чемерике кроз уста, пролијетање мува кроз уши, или кроз главу. У песми „Гријеси Вида Жеравице” од оболелог отпада месо, „од њега су браћа одбјегнула, остала му самохрана мајка.” Телесна немоћ али при сачуваној свести.
Разумевши да га звери а ни морске немани неће, Вук Нушковић моли мајку да га носе „Филендару цркви”. У ствари, наређује. Стижу; али се пред оболелим врата цркве затварају сама. Грех је превелик. Игуман му на то предлаже, не баш благим тоном, исповест. Но, некадашњи харамбаша покушава неку врсту лупешке нагодбе, не би да призна све. Изненадио их је, прича, њега и дружину, мраз у планини, уочи Митрова данка. Нигде дрвцета, ни воље да се оно пронађе; те он чети наређује да се макар на часак огреју огњем од кундака. („На пушкама цијеп'о кундаке” После те окрепе долазе до забаченог манастира, у којој су тридесет калуђера и четрдесет ђака и момака, који им указују гостопримство. Огрејаше се хајдуци, нахранише и напојише, почеше и о јунаштву, те заметнуше игру свакојаку, бацање камена с рамена, скок у даљ. Али… Све те хајдуке, крваве јунаке, надмашује ђаче самоуче.
Ни потоњи мотив није редак. У песми „Гријеси Вида Жеравице”, као победилац јуначких надметања појављује се калуђер Павле. („Ја какав је, родила га мајка! Чим се баци, одма ми пребаци, Три пут ме је укопао, мајко, Скочио је скока јуначкога, Три пут ме је, мајко, одскочио…” И број калуђера и дијеце ђакончади, у овој другој песми је исти; тридесет и четрдесет. Расрђен, Вук Нушковић, онда, надбацује ђаче самоуче, скаче даље од њега. Али га потом убија; што је знак за дивљачки покољ и похару. Игуман овим није задовољан; трага даље. Вук Нушковић наставља да се ценка. Признаје да је сватовима, неком приликом, скудио девојку; начинивши по хијерархији грехова један од најтежих. Игуман му, све и када би хтео, такав грех не може да опрости. Осим тога, већ га је прозрео; увиђа да грешник неће, не може, да се исповеди до краја. Саветује га, зато, да добави товар барута „који пали топе и кумбаре и узима земље и градове”; даје грешнику време да размисли.
Вук извршава што му је наложено, доноси велику количину барута на поље широко; али се црква ни тада пред њим не отвара. Није рекао све. Те некадашњи харамбаша довршава причу о покољу и похари цркве у Дервенти. Острвљен, лично он, топузином разбија и позлаћена врата на олтару. Застаје пред златним сандуком са светим моштима; разваљује га. Но, уместо „блага готовине” у сандуку су божји праведници: Света Петка и Света Неђеља. Тад га Света Неђеља прокуне: да ће се разболети, и да ће боловати седам година; биће ни жив ни мртав, узалуд ће по свету тражити лека, излечиће се тек осме године у Хиландару.
Исповест је довршена. Вук Нушковић улази у цркву, она му се више не затвара. Целива крсте, иконе, и ћивоте. Одлази, али тек потом, да легне на коначну своју постељу, гомилу барута. Потпаљује га. Страховита експлозија: „Диже Вука небу под облаке…”. Ипак, његова десна рука пада под бијелу цркву; „Та рука се посветила, кажу.”
Већ делимична исповест грешникова имала је дејства. После признања да је, осим покоља, похаре, кршења указаног гостопримства, још сватовима скудио ђевојку, игуман му наређује да устане на ноге високе, оде у нову чаршију, купи барут. Ова наоко нереалистична заповест да оболели треба и може да оде и купи барут, наговештава у ком правцу ће се одвијати даља збивања: немогуће је ка излечењу, али јесте ка укидању неподношљиве бесмртности. Вуков одлазак у нову чаршију, куповање барута, прављење самртне постеље, садржи дубљи реализам. Постигнуто је привремено побољшање (ремисија; грешник је изложен блажим патњама. Спас је на видику; а то је смрт. Грешник се исповеда, али до краја. Црква га прима; изопштеност се укида. Све то подсећа на помоћ у умирању. Допушта се самоубиство. Грешниково тело биће разнето. Нема укопа, ни мучног питања где? Остатака неће ни бити. Ипак, сачувана је рука; окончане су недоумице канонске и земаљске. Преображај, сличан васкрсењу, је постигнут.
Тема, мотиви ове песме су грех, испаштање, исповест, покајање, спас. Ма колико обесан, силан био, човек је, упозорава песник, ништаван спрам Бога, његових заповести и закона. Још ништавнији је ако у својој обести устрајава, јер је свеколики морални поредак подржан Божјом силом. Она је огромна, али није ни заслепљена. Циљ Божје казне није освета већ преображај.
У песмама са сличном тематиком, грешник се, барем у првом кораку, исповеда мајци. Вук Нушковић ни то не чини. Уверен је да ће га звери растргнути; да он и даље господари. Очекује да ће у том по њега ослобађајућем крају учествовати и – јелени!? Они ће својим роговима растурити носила; а затим ће га вуци ласно растргнути. Ни код једног од балканских народа, међутим, јелен није представљен као човеков непријатељ; увек је човеков пријатељ; па и по томе се види обест некадашњег харамбаше. Јелени га, наравно, не дирају, али ни вуци. Не да му се да умире од глади или жеђи. Не успева му та врста самопомоћи, дословна али паганска. Све силе природе су у власти Бога. Клетва мора да се испуни. Вук Нушковић одбија да то схвати. Покушава с морским неманима. Али и те још паганскије силе су у власти Бога. Тек по истеку осме године, досећа се да је уз проклетство дато и упутство за спас, мада још не разуме праву природу покајања; те приступа игуману као представнику земаљске а не васељенске правде.
Траје питање: зашто Вук Нушковић упорно покушава баш оно што је немогуће – јер Бог све види и све зна – заваравајући ценкањем и самог себе? Најзад, хоће ли земља да га прими? И то питање мучи искусног игумана; то је и разлог понуђене паузе, времена за размишљање; ремисије. Болест попушта. Болесник је устао, отишао је, вратио се с товаром барута. Само да доврши исповест; и – нестане. Тек тада грешник, после прихватања исповести, али исповести до краја, као да ступа у дијалог са самим Богом. И болест и игуман, па и Филиндар црква били су посредници; саопштили су шта су имали, помогли колико се могло. Отуда грешник, упркос својој последњој жељи да од њега, његовог тела, живота, непочинстава, ни трага не остане, не може нестати сасвим. Остаће, упркос силинама нове разорне материје, која је парадигма материје уопште, његова десна рука да се посвети.
У књизи „Моје успомене” (1906 др Михајило Марковић износи ово своје искуство из српско–турског рата 1876.:
„6,7,8 и 9–VIII у Ивањици. У једној болници видео сам врло интересантан случај суве гангрене. У медицинско–хируршкој литератури нисам нигде нашао сличан. Рањеник је лежао у засебној собици сам, одвојен од осталих рањеника и болесника. Неговала га је нека милосрдна сестра – Рускиња. Она скиде покривач с рањеника. На чистом чаршаву, у краткој кошуљи, лежао је рањеник на леђима. Могао је имати 28–30 година. Беше прилично ухрањен, али му кожа лица имађаше жуто бледу боју, а очи му дубоко упале. На левој нози до изнад горње трећине бутине, ни трага од мускулатуре и ткања (ткива). Остале су само кости, и суве сене. Кости стопала, голењаче, лисњаче, чашица (колено) и 2/3 бутњаче, тако су чисте, да их не би умео препарирати лепше ни један анатом! На заосталој засушеној мумифицираној мускулатури бутњаче, гмизало је стотинама жућкасто белих црва, дугачких 3 до 4 милиметара. Црви су живо гамизали, и журно ждерали мумифицирану мускулатуру, а кад би се заситили, шеткали су уз и низ голе кости! Рањеник је са резигнацијом посматрао, како га црви једу жива![1]
Милосрдна сестра ми рече, да овог рањеника не обилазе више ни руски, ни наши лекари! Љути су на њега, што није дозволио ампутацију. Ја га, вели, сама надгледам. Сваког јутра износим чаршав са црвима напоље, а подметнем чист. Код овог рањеника температура је увек нормална. При добром је апетиту, добро спава.
Приметих да су лекари били дужни да ампутацију изврше, упркос опирању рањениковом. (Али) она ми даде знак очима да о томе (више) не говорим. Кад смо изишли из рањеникове собе исприча следеће: „Грешите господине докторе што бацате кривицу на лекаре. На њиховом месту не би ни ви извршили ампутацију када би сте знали за грехе овог рањеника! И руски и српски лекари чинили су све, да га приволе на операцију, али он није нипошто хтео да пристане. Пре неколико дана ми се исповедио. Он је грешник, велики грешник! Из освете запалио је кућу рођеном брату. Нико није могао ни помислити, да је он извршио паљевину. Полиција осумњичи њиховог комшију, и судови га осудише ни крива ни дужна на неколико година робије. Рањеник сматра своје стање за казну Божју, те неће ни да чује о лекарској помоћи!“
„Препоручих милосрдној сестри,” завршава Марковић, „да рањеникову исповест саопшти одмах полицији, те да се неправедно осуђени пусти с робије.“
Напомена: Текст је у „Задужбини” објављен под насловом Посветила се грешна десница. (Бр. 69, децембар 2004, год. 15)
[1] Што је само и само утисак. Црви се хране већ изумрлим ткивом.
Датум последње измене: 2008-01-29 10:34:41