Брана Димитријевић

Истине др Лазе Илића

Др Илић спада у оне карактере наше прошлости који су нам данас једва разумљиви. По речима Јаше Продановића, беше сталоженог темперамента, толерантан, питом. Говорио је разложно, убедљиво али без говорничког дара. Као грађанин и лекар није имао ни једне мрље.

Рођен у Зајечару 1852, промовисан за доктора опште медицине у Бечу 1876, службовао је као лекар (физикус) у Прокупљу, Чачку, Алексинцу; највише у Зајечару и Брестовачкој Бањи. Припадао је првој генерацији интелектуалаца следбеника идеја Светозара Марковића, с којим је био у личној преписци. За Илића је наука  била пут ка истини, али истини у метафизичком њеном значењу.

Није зачудно, што је Илић Белешке једног медицинара из 1876. и 1877, објављивао, у наставцима, у часопису „Побратимство“ 1881 (забрањен после годину дана излажења), гласилу великошколаца; (1) У коме се и расправљало се о истинама, патриотизму, просвећености са становишта достигнућа модерне науке. Поздрављен је, примера ради, пад војводе романтизма Виктора Игоа, у корист новог реализма Емила Золе.

„Ја сам бригадни лекар II класе (2).“ сведочи др Лаза Илић. „У бригади има пет батаљона, мало коњаника, млого коморџија, комесара и беспослених писара. Бригада је подерана, људи су и без шињела иако су платили. Наоружани су предњачама, а само неколицина острагушама, ал’ без муниције… Ако ко прочита ове моје белешчице наћи ће забележен млоги истински податак из кога ће се видети зашто се наш народ овако бори. Од срца ћу да прибележим, да изнесем свуда само моје просто и незванично мњење не казујући нигде ни по бабу ни по стричевима, већ голу истину… 1875. и у почетку 1876. по свим српским земљама разлегао се глас сад ил' никад, рат с Турском, брату брат, а Турчину рат! Са свију страна радило се живо само на томе, да Србија ступи у акцију за слободу своје браће. Све Словенство, не изузев ни Хрвате, позваше Србију да изврши свој позив. На српско-турској граници загрмеше топови, заорише се пушке и посукаше се сабље, да се браћи помогне.“ Па шта би? „По свим српским крајевима јунаци од пера весели умочише перо и опеваше и записаше дан и сат, кад започе један од најжалоснијих бојева у српској историји, бој за ослобођење и уједињење Срба… Доста беше тих хроничара или протоколиста, журналиста и још неких назови књижевника који су телеграме фабрицирали, и по свим новинама шарабатали да само Србија устане, па ће букнути устанак у целој Турској а остали Словени ће нам у гомилама у помоћ притећи…“ Ништа од тога. „Само браћи Русима хвала на њиховој симпатији и новцу, али им велико нехвала на толиким и таквим својевољцима… Али и то као да нам не би тешко пало, да су бар Срби устали листом. Међутим погле наше чете: сиротиња, гола пука сиротиња се само бори, гине и пропада, а богаташи и господа остадоше опет у сувоти поред каса и амбара… Па би им и то опростио, да су Србима борцима дали добро, ваљано оружје, као што приличи и одговара данашњем времену; а да их нису наоружали чабрњацима па тако справили на гробље. Великаши проклете вам душе!... Камо наше спреме од толико година. На шта се утрошише толике паре!? И опет се господа и богаташи на све стране деру и туже, да народ неће да се бије.“ Заказала је и интелигенција српска (са обе стране Саве), која хоће рата, а неће да се бије; „која оће по новинама да пискара“, да, чак, „песме пева и издаје илустрације у Бечу за српство“, али да сабљу паше и пушку носи – јок! И ако се прикључе тада су коморџије, магационери, начелници и дописници… Заказало је и свештенство „њих на превијалиштима нема, њих нема у редовима бораца.“ И још: „Народ је обично после сваке битке уморен и рањен из свег гласа тужио: утекоше старешине.“ На својим бедевијама и брзим хатовима. Преко свега: „Млога српска села у којима Турчин никада долазио није, опљачкана су и похарана од стране наше рођене војске пусто и харамијски. Некадашњи зајечарски кмет а садашњи комесар болничара излазио је неколико пута у околна села да по наредби шефа дивизијског санитетског одељења донесе пилежи, прасади, пића ради исхране господе официра.“ И пијанки. Што ће, понегде, уродити организовањем сеоских стража, које само што не дођоше главе и др Лази Илићу.  

„Зајечар је напуштен 26. јула“ ( по Јулијанском календару ) записује Илић. „Најнесрећнији дан како за Зајечарце тако и за цео црноречки округ.“

Опис те бежаније, један од најпотреснијих, дат је безмало у Золином стилу: „Отац, који је у своја наручја носио детенце своје, у страху га баца у зелену траву и бежи само да лакше спасе свој јадни живот. А ко хоће да зна шта је са оном дечицом, која су се зараније удаљила, тај нека пође путем којим су бегунци пролазили па ће од врло многих наћи споменике – мртвачке крстове.“ Слична је опаска једног каснијег медицинара (овога пута правог), који у дневнику из рата 1914. бележи: „Страшне слике рата. Мајке остављају децу своју и беже, не могу да их носе. Деца плачу, врисак и писак, у огањ само бацајте децу то Ђурино се сада испунило.“(3) 

Санитетска јединица којој припадаше Илић беше се повукла у Брестовачку Бању, но њему би наложено да се врати у Злот, по санитетски материјал, премда је то спадало у дужност лекарског помоћника II класе. Али, наређење је наређење. „Проклето ратно стање.“ Његов претпостављени др Ленк рече кратко и јасно: мораш. „До Злота“ бележи Илић, „стигнемо здраво, натоварим ствари и таман да кренемо, ал тог часа угледамо Влахе гди остављају своје куће и беже узвикујући: Черкези! Черкези!“ Потоп. Отевши од „једног Влаха који је бегао пиштољ кремењак“, намеран да скупо прода своју кожу, Илић, заједно са месним свештеником, потом ће се скривати, по баштама и повртњацима. А за то време Черкези су дивљали, пљачкајући и палећи, масакрирајући, махом, старце. Спасао га је звук српске трубе која је „нашима свирала јуриш, а Черкезима беж…“ али потуцање не беше завршено. Уморан и сустао Илић прихвати предлог оног свештеника да преноће у једном влашком збегу у сред шуме. Но, тек што полегаше око ушију им зазвиждаше куршуми Влаха дезертера. „Па опет сам на том месту ноћ провео, ал не питаје како.“ Другог дана налетеше на једном вису, на приличан број разјарених сељака, који су са подесног врха бранили приступ у село, сваком без разлике, па био Србин или Турчин. „Није се знало ко је грабљивији: Черкези, својевољци ил сама наша војска.“ Захваљујући попу, пропустише напослетку и др Илића. Тако он доспе „у најскривенији влашки збег“, непрестано под утиском да ће га сад ови преклати. Но, ту, међ Власима, нађе познаника, те се обојица запуте према Брестовачкој Бањи. У неко доба (срећом?) сустигну батаљон бугарских својевољаца под командом Руса Филиповића. „Али, не лези враже. На педесетак корачаји од колоне, застане један својевољац и довикне им: ко сте ви!? Одазовем се“ записује Илић, „са: наши смо.“ Но, када им се примакоше на десет корачаји, Бугарин својевољац подиже пушку, и повика: ставај! (стани!) А потом: удри крст! „У тили час нисам разумео шта хоће, па му станем показивати црвени крст“ – ознаку за коју ни Турци ни Черкези нису марили, па, по свој прилици ни својевољац, јер је др Илић требало да се прекрсти, што он и учини очитавши за сваки случај „Оченаш“ неколико пута.

„Предвече другог дана једва стигнем у Брестовачку Бању гди се сви изненаде, кад ме угледају, јер су ме већ ожалили као мртва или заробљена. Само ме капетан др Ленк умал не стрпа у апс, што, вели, мојим причањем заплашујем војску!“

Др Ленк је (будући најурен из војног санитета) ускоро „затворио болницу“, у којој му др Илић беше подређени. Уследиле су, упркос ратном времену, тужбе и притужбе због Ленковог немара за болеснике. При том истицаху и да је власник гостионичарске радње. Те др Ленк би отпуштен. Једва да су му наудили. „Без бриге, службе и одговорности др Ленк је напрегао све своје снаге да само што боље дочека, угости и испраћа Русе, који су особито од пијаног и похлепљивог мајора Анастасијевића срдачно примани. Ђаво Шваба, познао да само руска важи.“

Узбуркавање свеколике јавности настаће убрзо и по објављивању првих наставака Белешки. На „Побратимство“, а и на сву омладину српску окомиће се нарочито г. Манојло Ђорђевић-Призренац, у 63, 64. и 67. броју „Новог Века“, пребацујући омладини да није довољно српска; да су јој Белешке једног медицинара  потурене, да оне, Белешке  „профанишу свету народну идеју, немилостиво газе народна осећања, гнусно погрђују братску љубав и осећаје“, спрам свеколиког прекосавског српства, хрватства, словенства, редом… „Ми одмах изјављујемо“, гласио је одговор редакције „Новом Веку“, „да је сва та дрека, који је г. Призренац надао, и која нам је доста нашкодила, сасвим неоснована. Г. Призренац је само изврнуо смисао речи пишчевих у Белешкама, и својевољно прекрајао реченице, подмећући писцу оно што г. писац ни у сну није снио. „Као, на пример, да Срби не воле ратовати. Српски народ неће, а то је цитат, као што сваки народ не би од миле воље ратовао.“ Призренац је то „упростио“ избрисавши „као што сваки народ не би…“, ужаснувши се и распаливши по „Побратимству“.(4)

Што се пак др Илића тиче, за њега ће доживотно истина остати само и само једна.

У чланку Пелагра – нова болест у Србији, он оштро изражава сумњу у службене извештаје о постојању само два случаја  у Србији. „Здравље је у Србији посматрано на наочаре, кроз прозоре топлих соба и удобних канцеларија, а о њему је писано и извештавано из удобних фотеља…“ Јер, „ако смо начисто с тиме шта је пелагра и да она долази услед хране са поквареним кукурузним брашном, поред других рђавих здравствених, друштвених и економских прилика, онда где су двојица мора бити још који… Али ми од таквих, особито краставих болесника, одмах окрећемо главу на другу страну…“

Др Лаза Илић доживео је болан крај, нимало у складу с његовим поимањима истине и иманентне метафизичке правде. Надживео је своја три сина и зета, који су изгинули или помрли од 1913 до 1915. У јануару 1918. Бугари окупатори Источне Србије захтевају од њега да потпише изјаву да тимочки крај није претежно насељен Србима, те да припада Бугарској. Он тражи 24 часа за размишљање, и без оклевања прекраћује себи живот.

(1) Побратимство, бр. 7, 491-500; 8, 577-584; 9,614-621 и 10, 679-688.

(2) Дакле, промовисани доктор опште медицине. Назив медицинар коришћен је у ратовима 1912-1918. за студенте медицине у војном санитету.

(3) Ратни дневник др Светислава Барјактаровића, САНУ, Београд 1987, стр. 52.

(4) За др Лазу Илића Призренац ће чак „предложити“ – метак у чело!

(5) Име болести која настаје услед недостатка ниацина (никотинске киселине), у преводу „рапава кожа“. Ова авитаминоза изазива озбиљне поремећаје прибора за варење и живчаног система. 

Напомена: Текст објављен у „Књижевном листу“ ( бр. 17, Год. 2. 2003. )